Најсмртоноснији врт на свету: прилика да упознате биљке које лече, опијају и убијају на додир

Замак Алнвик, древна резиденција војвода од Нортамберланда, многима може деловати познато – послужио је као кулиса за Хогвортс у прва два филма о Харију Потеру. Ова веза је прикладна, јер Врт отрова одражава дух древних апотекарских парцела на којима су расле биљке коришћене у медицини и ритуалима.

Инспирацију за његово стварање 2005. године, војвоткиња Џејн Перси пронашла је у ренесансним вртовима породице Медичи, са идејом да децу и одрасле више привлаче приче о томе како биљка може да убије, него о њеним лековитим својствима. Посетиоци овде уче да је линија која раздваја лек од отрова често веома танка.

У врту расте више од 100 врста токсичних, опојних и наркотичних биљака. Према Гинисовој књизи рекорда, најотровнија међу њима је рицинус (Ricinus communis).

Иако пореклом из Африке, ова биљка је широко распрострањена, а из ње се добија смртоносни токсин рицин. Ипак, њене семенке се од давнина користе за производњу рицинусовог уља које, након адекватне обраде, не садржи отров и користи се као лаксатив и у козметици.

„Пре уласка, посетиоци морају да прођу безбедносни брифинг", објаснио је за Би-Би-Си Дин Смит, водич у врту. Упозоравају их да ништа не смеју да додирују, пробају нити миришу. Иако је рицинус опасан само ако се прогута, друге биљке у врту могу нанети штету самим додиром или удисањем испарења.

Опасност из сопственог дворишта

Оно што посебно изненађује посетиоце, нарочито љубитеље баштованства, јесте чињеница да су многе од ових смртоносних биљака веома честе. „Велики број биљака које овде видите расте у дивљини, а већина се изненађујуће лако узгаја и у баштама", додаје Смит.

Један од примера је олеандер (Nerium oleander), украсни грм са прелепим цветовима, чест у многим двориштима. Међутим, сви делови биљке садрже срчане гликозиде који ометају рад срца и могу изазвати аритмије опасне по живот. Због изразито горког укуса, случајеви тровања су ретки, али његова доступност и токсичност чине га савршеним „оружјем" у криминалистичким романима.

Још један популаран, а токсичан род су рододендрони, којима припадају и азалеје. Њихови листови садрже грајанотоксин, који напада нервни систем. Иако је мало вероватно да би их неко јео због непријатног укуса, овај моћни неуротоксин налази се и у цветовима.

Ако пчеле сакупљају нектар искључиво са рододендрона, мед добија тамну, црвенкасту боју и постаје познат као „луди мед". Грчки војсковођа и писац Ксенофонт је још 401. године пре нове ере описао његове ефекте: војници који су га јели губили су разум, повраћали, имали дијареју и нису могли да стоје на ногама. Срећом, нико није умро, али у већим дозама, овај мед може бити фаталан.

Отрови античке Грчке

Две године након Ксенофонтовог записа, 399. пре нове ере, још једна отровна супстанца заувек је ушла у историју. Сократ, кога је пророчиште у Делфима прогласило „најмудријим од свих Грка", осуђен је на смрт.

Филозоф Платон је детаљно описао последње тренутке свог учитеља, који је испио пехар са кукутом (Conium maculatum). Отров је изазвао постепену парализу, почевши од ногу, све док хладноћа није стигла до срца.

Кукута, са својим безазленим изгледом и малим белим цветовима, изузетно је опасна јер се лако може помешати са јестивим биљкама попут першуна или дивље шаргарепе. Расте широм света и једна је од најпознатијих биљака у Врту отрова у Алнвику.

Поред кукуте, у врту се налазе и друге легендарне врсте. Једић (Aconitum napellus), познат и као „краљица отрова", у грчкој митологији повезује се са подземним светом, док се у средњовековној Европи користио за тровање стрела.

Велебиље (Atropa belladonna) вековима је било део европског фолклора, повезивано са вештицама и халуциногеним напицима. Током ренесансе, жене су користиле екстракт ове биљке да би прошириле зенице и учиниле поглед заводљивијим, одакле потиче име "bella donna" – лепа жена.

Танка линија између лека и смрти

Листа отровних биљака које такође лече је дуга. Тиса (Taxus baccata), чији су сви делови осим меснатог омотача семена отровни, извор је једињења која се користе у хемиотерапији за лечење рака дојке.

Винка (Catharanthus roseus), уобичајена украсна биљка, садржи алкалоиде који су постали кључни лекови против неких облика канцера.

Дигиталис, или напрстак (Digitalis purpurea), прелеп цвет који у правој дози регулише рад срца, док га у погрешној зауставља, и данас је основа за неке од најважнијих кардиолошких лекова.

Ове чињенице, међутим, не умањују опасност. У Врту отрова безбедност је на првом месту. Главни баштован, Роберт Тернент, каже да особље предузима различите мере предострожности.

„За неке делове врта нису потребне посебне мере, док за друге, попут леја са инвазивним џиновским свињским коровом, морате носити пуно заштитно одело, маску и рукавице", објаснио је баштован.

Неке биљке захтевају екстремне мере. Аустралијска гимпи-гимпи (Dendrocnide moroides), позната као биљка чији додир изазива најболнији убод на свету, чува се у стакленој витрини. Чак и најмањи контакт са њеним длачицама изазива осећај који је описан као „истовремено пржење киселином и удар струје". Бол може трајати месецима, па чак и годинама.

Врт отрова није само туристичка атракција, већ и моћан едукативни алат. Кроз програм „Школа отрова", деца уче о опасним биљкама, док се у склопу програма едукације о дрогама, уз посебне дозволе, узгајају канабис, опијумски мак и кока.

Тиме се посетиоцима на јединствен начин приказује цео циклус, од биљке до опасности коју дрога представља, испуњавајући мисију врта да образује кроз приче које се не заборављају лако.