Је л' медвед? Није, добио си Нобелову награду! Четири дана након проглашења сазнао да је добио престижну награду

Рамсдел је био потпуно затечен вешћу након што је са супругом Лауром О’Нил провео три и по недеље на одмору на око 2.400 метара надморске висине у планинама Вајоминга. Последње вечери, док су пролазили кроз Национални парк Јелоустоун, пар је застао у малом месту где је Лаурин телефон напокон добио сигнал.

Према писању часописа Вајерд, уређај је одмах био затрпан стотинама порука и честитки због Рамсделовог постигнућа.

„Повикала је: ‘О, мој боже, о мој боже!’ Био сам напољу, у подручју где има гризлија, и помислио сам: ‘Медвед? Нема медведа.’ Она излази и каже: ‘Управо си освојио Нобелову награду’,“ испричао је Рамсдел.

„Рекао сам: ‘Ма дај, није могуће.’ А она каже: ‘Имам 200 порука!’... Већ смо резервисали собу за ту ноћ. Ушли смо у хотел, ја сам се повезао на интернет и покушао да позовем Нобелов комитет. Наравно, било је тада већ један ујутру тамо, сви су спавали“, присећа се научник.

Рамсдел је добио Нобелову награду за физиологију или медицину за 2025. годину, заједно са америчком научницом Мери Е. Брунков и Шимоном Сакагучијем из Јапана, за револуционарна открића у области периферне имунолошке толеранције.

Њихов рад помаже да се имуни систем да напада сопствена ткива организма, наводи се на сајту Нобелове награде. Њихова открића сматрају се основом новог правца истраживања који је довео до развоја нових терапија за лечење рака, аутоимуних болести и других стања.

Научник каже да није знао да се награде тада објављују: „О томе једноставно не размишљам.“

Лауреати су до открића дошли проучавајући мишеве рођене с фаталном генетском мутацијом која је узроковала да њихов имуни систем напада сопствене органе. Рамсдел и његове колеге идентификовали су ген одговоран за то, чиме су заувек променили правац медицинских истраживања.

„Знали смо колики су потенцијали тих открића још пре 25 година, али тада нису постојале технологије које би омогућиле развој лекова које данас можемо да направимо. Чак и да су постојале, тада не би било интереса за скупу, потпуно нову ћелијску терапију за аутоимуне болести,“ рекао је за Вајерд.

Додао је да су управо та открића омогућила велики напредак у онкологији, истичући рад Карла Џуна и Мишела Саделена, који су развили терапије у којима се ћелије, попут оних оболелих од рака, изваде из тела пацијента, генетски модификују у лабораторији, а затим поново убаце у организам.

Такође је напоменуо да га једино брине то што, када се додељује овакво признање, многи људи који су учествовали у истраживању не добију заслужено признање за свој допринос.