Зашто плаве очи нису заиста плаве и због чега су зелене толико ретке

Очи имају моћ да нас задрже, да пробуде препознавање или радозналост пре него што је изговорена иједна реч. Често су прва ствар коју приметимо код некога, а понекад и особина коју најдуже памтимо.

Широм света, људске очи обухватају широк спектар боја. Браон је убедљиво најчешћа нијанса, нарочито у Африци и Азији, док је плава најчешћа у северној и источној Европи.

Зелена је најређа од свих, јавља се код свега око два одсто светске популације.

Очи боје лешника уносе још више разноврсности, често делујући као да се мењају између зелене и браон у зависности од светлости.

Све је у меланину

Како објашњава Давинија Бивер, постдокторанд истраживач са Универзитета Бонд, одговор лежи у дужици, обојеном прстену ткива који окружује зеницу. Овде пигмент меланин има главну улогу.

Браон очи садрже велику концентрацију меланина, који апсорбује светлост и ствара тамнији изглед. Плаве очи садрже веома мало меланина. Њихова боја уопште не потиче од пигмента, већ од разливања светлости унутар дужице – физичког феномена познатог као Тиндалов ефекат, сличног оном који небо чини плавим.

Код плавих очију, краће таласне дужине светлости (попут плаве) расејавају се ефикасније од дужих, као што су црвена или жута. Због ниске концентрације меланина, мање светлости се апсорбује, а разливена плава светлост доминира у ономе што ми видимо. Та плава боја, дакле, није резултат пигмента, већ начина на који светлост ступа у интеракцију са структуром ока.

Зелене очи настају као равнотежа – умерена количина меланина уз делимично разливање светлости. Очи боје лешника су још сложеније – неравномерна расподела меланина у дужици ствара мозаик боја који се може мењати у зависности од околног светла.

Какве везе имају гени?

Генетика боје очију подједнако је фасцинантна.

Дуго се веровало у једноставан модел „браон побеђује плаво“, који контролише један ген. Међутим, истраживања су показала да је стварност много сложенија.

Више гена утиче на одређивање боје очију. То објашњава зашто деца у истој породици могу имати потпуно различите боје очију, као и зашто двоје родитеља са плавим очима могу имати дете са зеленим или чак светлобраон очима.

Боја очију се мења и током времена. Многе бебе европског порекла рађају се са плавим или сивим очима јер им је ниво меланина и даље низак. Како се пигмент постепено повећава у првим годинама живота, плаве очи могу постати зелене или браон.

У одраслом добу, боја очију је углавном стабилна, али су ситне промене у изгледу честе у зависности од светла, одеће или величине зенице. На пример, плаво-сиве очи могу изгледати веома плаво, веома сиво или чак благо зелено, у зависности од амбијенталног осветљења.

Трајније промене су ретке, али могу се јавити с годинама или као последица одређених здравствених стања која утичу на меланин у дужици.

Праве реткости

Хетерохромија – када је једно око различите боје од другог или једна дужица садржи две јасно различите боје – ретка је, али упечатљива реткост. Може бити генетска, последица повреде или повезана са специфичним здравственим стањима.

Познате личности попут Кејт Босворт и Миле Кунис су примери. Очима музичара Дејвида Боувија изгледало је као да имају различите боје због трајно проширене зенице након несреће, што је стварало илузију хетерохромије.

На крају, боја очију је више од пуке комбинације генетике и физике. Она је подсетник на то како се биологија и лепота преплићу. Свака дужица је као мали универзум – прстенови пигмента, златне мрље или тамне браон дубине које на светлости увек изгледају другачије.

Очи нам не само да омогућавају да видимо свет, већ нас и повезују једне с другима.

Биле плаве, зелене, браон или негде између, сваки пар очију прича јединствену причу – о наслеђу, индивидуалности и тихом чуду бити човек.