Џиновска челична неман – када су Јапанци планирали да бомбардују Вашингтон користећи подморнице-носаче авиона

Потреба је мајка изума, а неопходност иновација нарочито је изражена у ратним условима, поготово када једна од зараћених страна осећа да јој прети катастрофални пораз и да јој је, како би га избегла, нужно ново, посебно моћно и за непријатеља неочекивано оруђе.

Дивовске јапанске подморнице класе „И-400“, величине (површинског) разарача, у свој својој необичности, у том смислу заправо представљају класичан пример технолошке еволуције и инжењерске смелости, мотивисане суштом потребом за самоодржањем у конфликту са далеко надмоћнијим непријатељем.

Дивовска неман

Подводни апарати класе „И-400“, који су у својој утроби у хладне морске дубине носили три борбене летелице, били су дуги 122 метра и истискивали чак три и по хиљаде тона воде, исто колико и лакше крстарице у наоружању Јапанске царске морнарице.

Рад на пројектовању те моћне подморнице-носача авиона, чија је посада бројала чак 157 људи, почео је 1942. године на иницијативу адмирала Исорокуа Јамамотоа, који је, између осталог, предводио одважне и успешне морнаричке ваздушне нападе на седиште америчке Пацифичке флоте у Перл Харбору на Хавајима, на аустралијску метрополу Сиднеј и луку Дач Харбор на Аљаски.

Јамамото, који се у младости две године школовао на Харварду и радио као јапански војни аташе при амбасади у Вашингтону, сматрао је да царска морнарица мора да стекне капацитете којима би могла да периодично угрожава америчко тло. С обзиром на то да су површински носачи авиона крупни циљеви који су лаки за откривање из ваздуха и помоћу (у то време новог и ефикасног изума) радара, за изненадне ударе по територији САД, веровао је, најприкладнији су подводни носачи авиона.

Но, да би њихово деловање имало смисла, морали су да буду превладани проблеми просторне ограничности и тежине, односно, повећан број авиона које могу да понесу.

Горућа потреба

Подморница-носач авиона није била нови концепт, јер су експерименте усмерене на интеграцију војних летелица са подводним машинама још од Првог светског рата вршили Британци, Французи, Немци и Италијани. Њихова размишљања углавном су се односила на извиђање и релативно ограничене ваздушне нападе на неоклопљено цивилно бродовље, јер су у та испитивања, због техничких изазова, углавном били укључене лакше и мање летелице.

Сами Јапанци су, по угледу на немачке узоре, најпре у периоду од 1925. до 1927. године развили лаки (расклопиви) извиђачки авион који би могао бити смештен на домаће подморнице класе „И-5“. Уследио је даљи развој подморница-носача: „И-7“, „И-9“, побољшаних верзија „И-12“, „И-13“ или „И-15“, са којих су се помоћу катапулта могли лансирати један или два авиона, намењених извиђању и нападима на комерцијално бродовље. Кран са чекрцима је коришћен да се летелица по повратку са задатка извади из мора и подигне на палубу.

Међутим, Јапанцима је била потребна још већа ударна сила, па је Јамамото од својих конструктора тражио пловило које би могло да тегли бомбардере, и то не један или два авиона, како је до тада био случај, већ читава три.

Тако је настала класа „И-400“, тип подморнице која је сместа понела титулу највећег подводног пловила на свету. Штавише, њу је задржала више од деценије након завршетка Другог светског рата, све до шездесетих, када су је по димензијама и носивости претекле подморнице на нуклеарни погон.

Квалитети и мане

„И-400“, успешно изграђена у потпуној тајности, била је право чудо технике, не само због својих гигантских размера, већ и релативно велике брзине од 19,6 чворова и великог досега – она је теоретски могла да оплови целу Земљу један и по пут.

Поређења ради, прва јапанска подморница која је понела један авион, „И-5“, била је дугачка 97 и по метара и истискивала 1.970 тона воде, односно, била је за четвртину краћа и готово упола лакша од Јамамотове нове узданице.

Неке од највећих техничких потешкоћа које су морале бити решене су биле како конструисати подморницу тако да задржи пристојне динамичке карактеристике упркос додатној тежини и како добро изоловати велики хангар за смештање летелица тако да у њега не продире вода.

Предност је била то што је хангар, алтернативно, у тешким условима када су Американци из ваздуха добро покривали широка морска пространства и готово у потпуности прекинули непријатељево снабдевање и логистику, могао бити коришћен и за пренос наоружања, горива и других потрепштина за јапанске трупе разбацане по пацифичким острвима.

Ипак, џиновска класа „И-400“ је, неизбежно, имала и више мана. Ту необично крупну морску неман било је лакше приметити од других подморница када би изронила. Такође, зарањала је релативно споро и била тешка за управљање.

Стратешке амбиције

„И-400“, опремљена са осам торпедних цеви и топом калибра 140 милиметара, у својој унутрашњости, попут трудне женке грбавог кита, носила је три ваздухопловна двоседа „М6А1 сеиран“, максималне брзине од 474 километара на час.

Ти хидроплани, које је призводило предузеће „Аићи летелице“, могли су да буду наоружани са четири мање бомбе од по 250 килограма или једном тешком од осамсто. Алтернативно, могли су да буду опремљени и торпедом.

Ушли су у наоружање у новембру и децембру 1944, али су због разорног земљотреса при крају те године и америчких ваздушних напада наредне, који су оштетили постројења у Нагоји, направљени у само 28 примерака.

Њихови циљеви требало је да буду ништа мање него амерички велегради Њујорк и Вашингтон. С обзиром на географску локацију Јапана, који се налази ближе западној обали САД, удари на урбане центре на источној били би посебно ефектни када су у питању изненађење, подизање морала јапанске војске и становништва и ратна пропаганда.

Али, како се ситуација на бојишту погоршавала и царство губило територијалне поседе у Пацифику, јапанске војсковође су биле присиљене да коригују стратегију употребе подморница-носача авиона – напуштене су амбиције у вези са нападима на источну обалу САД и као примарни циљ постављен је Панамски канал. Његова потпуна или делимична парализа би спречила или бар осетно отежала трговину између двеју обала САД и, што је још важније, онемогућила или омела пребацивање војних ефектива изграђених у бродоградилиштима у Балтимору, Филаделфији, Норфолку и другде на источној обали у Пацифички океан, где су коришћени у борби против јапанских снага.

Но, до тренутка када су подморнице класе „И-400“ постале оперативне, огромне америчке снаге су већ биле концентрисане у Пацифику, па су јапански планери убрзо одустали и од атака на Панамски канал. Уместо тога, осмишљена је нова операција: камиказе удар на ланац атола Јулити, у склопу Каролиншких острва, где је, у пространој лагуни који су ти атоли оформили, у августу 1945. било укотвљено чак петнаест америчких носача авиона.

На те крупне америчке снаге упућено је неколико подморница носача, од чега и две класе „И-400“, са скромним бројем од укупно 14 авиона. Али, пре него што су они ступили у акцију, из Токија је стигла драматична вест... о предаји државе.

Највеће подморнице на свету тако никада нису узеле учешћа у борби, а њихови капетани, несумњиво поносни на нову, моћну технику којом су командовали, доживели су ироничну судбину да своје импресивне машине предају у руке заповедницима америчких бродова који су били вишеструко мањег габарита.

Заплењене подморнице класе „И-400“ потом су одвезене до Хаваја, где су намерно потопљене торпедима како би се онемогућила инспекција коју су захтевали Совјети.

Изневерена очекивања?

Јапанци су током рата на море извели укупно 36 подморница-носача авиона.

Када је у питању класа „И-400“, првобитно су планирали 18 апарата, али је тај број због проблема са производним ресурсима потом смањен на девет, и, коначно, на пет. На крају, само три су биле изграђене, од чега су само две запловиле на задатак.

Историчари, који за разлику од ондашњих економских планера и ратних стратега имају привилегију да могу хладне главе да завире у прошлост и промисле о већ познатом исходу уместо да у ковитлацу брига и страха покушавају да одгонетну шта им може донети неизвесна будућност, данас једногласно критикују програм изградње необичних „И-400“.

Њихов аргумент је да су оне прогутале пуно времена, рада и новца у за Јапан врло тешким тренуцима када су они били дефицитарни, те да војно гледано не представљају исплатив, оправдани пројекат, пошто се од њих никако није могло очекивати да одсудно утичу на ток рата.

Јер, и да је била изграђена планирана флота од 18 подморница класе „И-400“, она би носила само 54 авиона, што је занемарљив број који не би утицао на исход беспоштедног сукоба у Пацифику.

Ту неповољну оцену на неки начин потврђује и узалудност једине успеле акције бомбардовања америчког копна из ваздуха помоћу подморнице-носача. Њу је у септембру 1942. извело подводно пловило класе „И-15“, чији је лаки извиђачки хидроплан типа „Јокосука Е14“, у настојању да изазове шумски пожар, у два наврата бацио запаљиве бомбе на планинско растиње у држави Орегон, проузроковавши минималну материјалну штету, без људских жртава.

Ипак, може се рећи да поменуто негативно мишљење не узима у довољној мери у обзир чињеницу да је надмоћ савезничких снага у ваздуху присиљавала Јапан да транспорт наоружања и опреме, колико је то могуће, пребаци испод таласа и то да рат, осим конкретне војне, има и друге димензије, попут политичке и пропагандне, које могу да утичу на војну.