Права мера страха води до смеха – научници објашњавају шта чини савршену шалу

Било да се ради о пријатељу који искаче из жбуња или да се случајно упетљамо у лажну паучину, већина нас ће у неком тренутку постати жртва застрашујуће шале.

Научници су изнели теорију зашто су препадања тако често праћена смехом, а нуде и корисне увиде који могу послужити шаљивџијама који се припремају да се за Ноћ вештица забаве са пријатељима и ближњима.

Популарно објашњење зашто одређене шале или ситуације изазивају смех је да је хумор нека врста изненађења: успешне шале имају тенденцију да поставе очекивање које буде поништено завршетком.

„Проблем са том теоријом је у томе што сматрамо да су разне ствари смешне које и нису толико изненађујуће, а такође има и много изненађења која нам уопште нису смешна“, рекао је Марк Хје-Кнудсен, доктор наука и истраживач хумора на Универзитету у Архусу у Данској, који је водио истраживање.

Још једна недавно развијана теорија заговара да хумор захтева и кршење нашег осећаја о томе какав би свет „требало да буде“, и скоро истовремену процену да је ово кршење безопасно или бенигно.

Таква одступања од уобичајеног могу имати много различитих облика, од кршења језичких норми у играма речи и саркастичним досеткама, па све до кршења друштвених норми при исмевању (себе или другог) зарад хумора. Др Марк Хје-Кнудсен и његове колеге сумњају да нешто слично може објаснити зашто је почетни шок при препадању често брзо праћен смехом.

Да би то истражили, научници су проучили резултате различитих експерименталних и стварних ситуација, од искустава малишана са популарним вирењем и препадањем – игрицом пикабу (peekaboo) која у почетку многе узнемири, али им постане урнебесна када сазнају да је бенигна – до теренске студије спроведене на локацији уклете куће.

Анализа је открила да су се гости смејали или макар насмешили након што су се препали у три четвртине случајева.

„Атракције попут уклетих кућа и хорор филмови намерно урањају публику у своје измишљене светове како би повећали њихово опште стање страха, што повећава вероватноћу да ће се препасти. Али то запрепашћење их такође одмах извлачи из тог наративног света, тако да се убрзо осећају безбедно након што ситуацију процене као бенигну“, објашњава др Хје-Кнудсен.

Морате познавати своју публику да бисте могли да је добро уплашите и насмејете

Тим је такође испитао податке из 100 онлајн видео-снимака застрашујућих шала, откривши да успешне шаљивџије имају тенденцију да појачају стимуланс којем су њихове жртве биле изложене – на пример, циљањем на уобичајене фобије, што можда компензује психолошку дистанцу гледалаца од ових догађаја.

„Када гледа видео-снимак потпуног странца који је жртва застрашујуће шале неко можда то неће регистровати као толики 'прекршај', јер није близак са њим, тако да онлајн шаљивџије морају да зачине своје шале да би добили јачу реакцију“, истакао је др Хје-Кнудсен.

Истраживање је објављено у стручном часопису Evolutionary Psychology.

Др Хје-Кнудсен верује да би његова открића могла да утичу на шаљивџије који планирају да некога преплаше за Ноћ вештица ове недеље: „Главна лекција би била: морате знати каква је ваша публика и у складу са тим прилагодите своје форе за Ноћ вештица. Немојте да се обучете као серијски убица и сакријете се у бакин орман. С друге стране, немојте ни да приђете свом пријатељу и само кажете: 'Бу'. Морате да предвидите који ниво плашења ће благо прећи границу ваше мете, како би могла да се смеје после“.

„Такође, када се смејете, позовите друге да се смеју заједно са вама, тако да се не осећају као да им се подсмевате, а ситуација је заиста бенигна“, истакао је Хје-Кнудсен.

Др Колтан Скрајвнер, бихевиорални стручњак у лабораторији за рекреативни страх Универзитета у Архусу, који није био укључен у студију, рекао је да су њени закључци усклађени са његовим сопственим истраживањем о психологији играра са циљем да се неко преплаши а потом смеје.

Ово је показало да се застрашујућа искуства, као што су уклете куће, доживљавају као забава само ако је количина преживљеног страха одговарајућа.

„Многи људи, укључујући глумце, мисле да је више страха увек боље за особу која се плаши. Међутим, истраживања сугеришу да то није случај. Уместо тога, људи траже такозвану слатку тачку страха, где је забава максимална. Овај рад сугерише и да хумор може бити једно од оруђа које глумац или шаљивџија могу користити или промовисати, како би помогао људима да достигну ту тачку“, рекао је Скрајвнер.

Треба имати на уму, истиче Скрајвнер, да иста врста страха не одговара свима.

„Свачија 'слатка тачка страха' је мало другачија“, поручио је Скрајвнер.