Прича о трешњи „докторки“ и гинекологу, зачетнику модерног српског воћарства

Општина Гроцка има преко три хиљаде регистрованих, активних пољопривредних газдинстава. Заузима завидно прво место у земљи по производњи кајсија, брескви и трешања, треће по производњи јабука и пето по производњи крушака.

Сви знамо колико је укусно грочанско воће, али мало ко зна да је за почетак модерног српског воћарства заслужан један прави доктор.

„Доктор Јован Јовановић био је гинеколог и то други школовани гинеколог у читавој Србији. Почетком 20. века, он се вратио са студија из Беча и био је шеф Опште државне болнице у Београду.

Међутим, он је на том школовању у Бечу видео нешто што је журио да примени и у својој Србији, а то је да се тамо гаји планташко воће“, наводи Зорица Атић, директорка Центра за културу Гроцка.

„Решио је да покуша, да кажем, немогућ подухват и припремао га је неколико година будући да је био и гинеколог Драге Обреновић, познатије као Драге Машин и био у контакту и додиру са свим проучавањима тла и климе, климатских промена на територији Београда, шире околине и Србије“, додаје Антићева.

Док је чекао праву прилику, др Јовановић је, у престоници, основао прву Школу за бабице, иницирао настанак добротворног удружења „Српска мајка“, а уз подршку Драге Љочић и Саре Карамарковић, основао је фонд захваљујући коме је изграђена зграда тог удружења које је, после Првог светског рата, претворено у први Диспанзер за мајку и дете у Србији.

Упоредо са тим, подиже зграду у центру престонице за своју приватну праксу и постаје први приватни лекар. То здање ће, касније, постати познато као хотел „Ексцелзиор“. Уз све то, остварује и сан о сопственој плантажи трешања.

„Једна дивна, романтична прича илуструје ту згоду, јер је грочански срез у то време запао у дугове због изградње, односно завршетка изградње цркве Свете тројице у Гроцкој. Недостајало је новаца за куполе и грочански срез је решио да прода утрине, односно необрађене ливаде које су се сунчале, заправо, у Дунаву и које су биле најплодније, најлепше, најродније падине, а које су заостале од некадашњих средњеовековних спахијских и беговских имања“, објашњава Зорица Антић.

Прва плантажа трешања у Србији

„И шта се дешава? Богате грочанске породице скупљају све што имају не би ли купили по пар хектара и проширили своја имања. Међутим, како бележи породица Бећаговић, у задњи час се појављује господин у кочијама са цилиндром и од свих даје дупло више. Купује 80 хектара. Осамдесет хектара плантаже у комаду, малтене, нема ни дан-данас нигде у Србији, а вероватно ни на читавом Балкану“, напомиње Антићева.

„Мало је рећи да су се доктору смејали и ругали, међутим, он је ту земљу обрадио, и наредне године стижу бродови са седам хиљада садница трешања. Трешања је било три врсте из Немачке и Француске и имале су јако тешка и компликована имена. Будући да је био гинеколог и да је у Гроцкој основао среско породилиште 1909. године, мештани су га прозвали ‘женски доктор’, а његову трешњу која је била прва и највише рађала – ‘докторка’“, објашњава директорка Културног центра Гроцка.

„Смејали су се доктору, али су, са задовољством, радили на његовом имању, јер је то била прилика да се нешто заради. Међутим, када су схватили да је стала трешња на род, да надниче за 10 динара, а да др Јован на Каленић пијаци кило трешања продаје за 10 динара, ситуација се потпуно променила и слика о доктору и кренуо је грабеж за, заправо не садницама, већ за оним гранчицама, калем пелцерима.“

Доктор Јовановић то није дозволио, већ је своје велико имање опасао шанцем и поставио наоружане чуваре. Међутим, све је било безуспешно. После неколико година, мештани су кренули да крче винограде, ратарске културе и све што су имали да би, најпре, садили трешњу, а онда, полако, и друго воће.

Доктор Јовановић преминуо је 1923. године, а у архивским списима остало је забележено да је пратња према Новом гробљу била једна од најимпозантнијих у то време.

Данас, успомену на личност и дело др Јована Јовановића чувају само једна мала улица у Гроцкој и трешња „докторка“ која примат, лагано, препушта новим, модернијим сортама, али докле год памтимо, та успомена ће живети, јер постоје људи који, једноставно, не би требало да буду заборављени.