Знате ли како постајете жртва манипулације мачака

Да ли откриће да „мачке не мјаучу међу собом“ указује на то да су оне развиле способност мјаукања током последњих неколико хиљада година као део процеса припитомљавања? Научници кажу – не. Све мале врсте дивљих мачака – којих има много – мјаучу. Домаћа мачка је модификовала овај звук, чинећи га краћим, вишим и пријатнијим за наше уши. Истраживачи су сугерисали да људи имају урођену склоност према високим звуцима и да су се мачке прилагодиле томе.

Научници са Универзитета у Сасексу су показали да када домаће мачке желе нешто (обично храну), оне упорно преду, што има одређену фонолошку сличност са плачем људске бебе.

Друге мале врсте мачака такође преду, тако да је ово највероватније још један пример постојеће особине која је вешто прилагођена да нама манипулише.

Међутим, постоји понашање које је скоро јединствено за домаће мачке, те стога мора бити особина укључена током припитомљавања; ипак, усмерено је на друге мачке колико и на људе.

Домаће мачке користе сигнал звани „јарбол“ (подигнут реп) када комуницирају једна с другом, али и са људима: усправан реп значи: „Долазим у миру“ или можда: „Драго ми је што те видим“.

То је показатељ да ове животиње желе пријатељски однос, а и друге мачке узвраћају „вертикалним поздравом“ како би показале да су расположене за дружење.

Чињеница да мачке користе свој реп да и нама људима такође сигнализирају љубазне намере је велика част, што указује на то да смо стекли „почасни статус“.

Само још једна врста мачака користи реп на сличан начин. Изненађујуће, то није рођак сличне величине већ краљ џунгле. Када се поздрављају, лавови ће подићи реп – иако више у закривљеном полукругу него усправно.

Како две тако различите мачке реагују на исти начин? Лавови су познати као једине истински друштвене дивље врсте мачака које живе у чопорима од по чак 20 чланова. Посебно женке су познате по својој друштвености: дотерују се, играју, леже једна поред друге, чак и негују младунце једне другима, и заједно лове.

Сматра се да су домаће мачке попут осталих мачака: усамљене, повучене и асоцијалне. Али то није увек случај. Мачке које немају власника и живе у групама, те су групе састављене углавном од сродних женки. Попут лавова, мачке су изузетно друштвене, чак служе једна другој и као бабице током порођаја, а опет као лавови, нису пријатељски расположене према припадницима других група.

Ова слична друштвена структура је оно што објашњава независну еволуцију сигнализације репом код мачака и лавова. Када су интеракције уобичајене, потребан је начин да се укажу на пријатељске намере, а шта је боље од репа – видљивог на даљину и који се не користи у друге сврхе?

Зашто онда домаће мачке сматрамо усамљеницама? Присетимо се да се групе лавова и домаћих мачака састоје од женских рођака. Али када се више мачака окупи у истој кући, често долазе у различито време, из различитих породица. Није изненађујуће да се често не слажу. Иако није немогуће да две неповезане мачке развију пријатељски однос, бољи приступ је довођење мачака из истог легла у кућу заједно.

Домаћа мачка можда није много еволуирала у односу на афричку дивљу мачку, али промене које су се догодиле произвеле су кућне пратиоце који су и пријатељски расположени, али и способни да нама манипулишу.