Како се мачке увек дочекају на ноге – флексибилна кичма као тајна феномена „падајуће мачке“

Једно од најпознатијих научних истраживања о овој теми објављено је 1894. године. Сада је 2026, а нова научна студија показује да истраживање још увек није завршено и да детаљи овог феномена тек треба да се у потпуности разјасне.

Према налазима тима који предводи ветеринарски физиолог Јасуо Хигураши Универзитета Јамагучи у Јапану, изузетна способност мачака да се правилно дочекају на шапе делимично је последица разлика у флексибилности дуж њихове кичме.

Истраживачи су мерили обртни момент, угао ротације, крутост и такозвану неутралну зону – опсег покрета у коме је потребна минимална сила за кретање – у сваком делу кичме.

Испоставило се да предњи део кичме, грудни (торакални) део, има много већи опсег покрета и много лакше се увија него крући лумбални део у задњој половини тела.

Истраживачи наводе да се „ротација трупа током исправљања у ваздуху код мачака одвија узастопно – прво се ротира предњи део трупа, а затим задњи. Флексибилна грудна кичма и крута лумбална кичма при аксијалној торзији погодне су за овакво понашање.“

Загонетка падајуће мачке привукла је широку пажњу када је француски физиолог Етјен-Жил Мари користио рану брзинску фотографију да забележи мачку која се увија у ваздуху. Његове фотографије објављене су у научном часопису Нејчер 1894. године и показале су мачку која почиње пад без ротације, али се некако пре приземљења преоријентише, што је наизглед противречило закону одржања угаоног момента.

Ова појава је у физици брзо постала позната као „проблем падајуће мачке“. Тек 1969. године истраживачи су математички показали да мачка може да се преоријентише у ваздуху увијањем различитих делова тела једних у односу на друге, што јој омогућава да се окрене чак и док је угаони момент очуван.

Ипак, многа истраживања бавила су се углавном физиком овог феномена. Анатомски механизми који омогућавају мачкама да изведу ову ротацију много су мање проучавани.

Хигураши и његове колеге истраживали су загонетку на њеном извору – мачјој кичми. Пажљиво су издвојили кичмене стубове из пет донираних тела мачака, укључујући ребра и крсну кост, при чему су лигаменти и међупршљенски дискови остали нетакнути.

Свака кичма подељена је на два региона: грудне (торакалне) пршљенове и лумбалне пршљенове. Затим је свих десет делова кичме постављено у уређај за торзију како би се тестирало колико могу да се увијају.

Разлика између грудног и лумбалног дела била је веома изражена. Опсег покрета грудне кичме био је око три пута већи од лумбалног, а крутост грудног дела била је за око трећину мања.

Грудни део је такође имао неутралну зону од око 47 степени, док лумбални део није имао неутралну зону уопште.

Иако је узорак био мали, разлика је била уочљива код свих пет кичми, што указује да су флексибилност грудног дела и крутост лумбалног дела вероватно опште карактеристике мачје кичме.

Затим су научници желели да виде да ли се ове особине могу уочити током пада мачке. Посматрали су две живе мачке, спуштајући сваку по осам пута са висине од око једног метра на мекани јастук, док је читав процес снимала камера велике брзине.

Резултати су показали да се мачке не увијају једним глатким покретом; прво се ротира предњи део тела, а затим следи задњи. Временска разлика између ова два покрета износила је око 94 милисекунде код једне мачке и 72 милисекунде код друге.

Истраживачи предлажу да се мачке током пада исправљају у фазама, а не као једна целина. Предњи део тела креће први јер је кичма ту флексибилнија, а предња половина тела има око половину масе задњег дела. Затим следи крући и тежи задњи део тела.

Ова различита флексибилност кичме може бити корисна и у другим покретима, као што су трчање и нагло скретање при великој брзини, јер способност да се различити делови кичме независно нагну повећава окретност мачке.