Подигао споменик свом љубимцу – јарцу!

До Микулине вечне куће, тешко се стиже. Мало трактором, па онда пешке, кроз сликовити брдски предео, кроз пропланке и пашњаке, којима је за живота, суверено владао јарац Микула. Баш ту, небу под облаке, испод багремове шуме, газда је свом љубимцу подигао споменик.

Миодраг Тимић каже да је Микула био умиљат: „Ја сам га волео и он је волео мене, дође до ограде, ја га помазим, а он прислони његов образ уз мој, ухвати ме за уво и грицка. Животиње су благородне, када би се угледали на њих био би рај на земљи, био би склад“.

Газда и његов јарац друговали су осам година. Микула га је пратио на сваком кораку. Зато је и имао посебно место у газдином срцу, који му је направио луксузан обор - хотел „Микулана“. И јарац је љубав према газди показивао на себи својствен начин.

„Када сам у његовој близини, он се залети, па хоће да скочи на мене. Био је висок два и по метра и тежак 120 килограма. Ја кажем жени: 'Ако ме овај удари, не може нико да ме састави.' Био је јак, био је силан. Али он само дође до мојих ногу и ту стане“, присећа се Миодраг.

Када је настрадао, Миодраг је сачувао Микулине рогове и узидао их у постамент, а на спомен-плочи, њихове слике и биране речи.

Епитаф и на латинском језику. Миодраг преводи: „Када би сваки брадати на свету био срећан, нико не би био срећнији од Микуле јарца“.

И док Микула лута небеским пашњацима на овим земаљским, наследио га је Микула Мали. И он се умиљава газди, али за разлику од свог претходника, који је то чинио из љубави, Мали то ради, из користољубља, за коцку шећера.