Новинар који је уздрмао свет

Снежно беле косе, порцеланског тена, леденог погледа и високог чела, Џулијан Асанж изгледа као да је ванземаљском ракетом стигао на Земљу да човечанству открије скривену истину, описао га је чувени магазин "Њујоркер".

Крајем марта, високи човек беле косе је са неколико сарадника у Рејкјавику изнајмио кућу објаснивши власнику да су новинарска екипа и да прате ерупцију вулкана.

Навукли су ролетне, монтирали неколико компјутера и започели рад на "Пројекту Б".

У рукама су имали 38 минута дигитално заштићеног видео материјала под ознаком "војна тајна". Било им је потребно три месеца да "крекују" тај запис, потом су га скратили и измонтирали, затим обезбедили да нико не може да га скине кад једном буде окачен на интернет...

Тајни војни видео записи уздрмали су Сједињене Државе: снимци из кокпита хеликоптера "апач" приказују како амерички војници 2007. у Ираку из ваздуха хладнокрвно убијају 18 цивила, међу којима су и двојица новинара Ројтерса!

"Пројекат Б" било је кодно име за тајни видео, "крековао" га је лично оснивач Викиликса Џулијан Асанж, обезбеђено је 20 сервера и стотине домена да би материјал могао да види цео свет и да нико не може да га забрани.

Асанж се није задржао само на "случају апач": сајт Викиликс дневно објављује 10.000 страница поверљивих докумената, дипломатских депеша које "харају" насловним странама свих новина, раскринкавају "прљаве послове" у светској дипломатији, али откривају и сочне трачеве из живота "светских владара".

Асанж се залаже за "радикалну демократију", сматра да је "свака поверљива информација добра информација" и залаже се за "научно новинарство". "Ако објавите рад о ДНК, сви респектабилни биолошки журнали траже да објавите и податке које сте користили у истраживању - да би људи могли и сами то да покушају, да потврде истраживање... То мора да се уради и у новинарству. Сада читаоци не могу да провере оно што прочитају и то води до злоупотреба", описао је летос своје виђење ствари Асанж у интервјуу "Њујоркеру".

Они који лично познају најпознатијег онлајн активисту на свету кажу да је претерано опрезан, неки то описују као параноју. Разумљиво - с обзиром да је у последње четири године, откад сајт Викиликс постоји, стекао многе моћне непријатеље. Наљутио је Пентагон информацијама о Ираку, плановима НАТО у Авганистану и детаљима о затвору Гвантанамо на Куби - у којима између осталог открива да је план Вашингтона да неке затворенике сакрије од Црвеног крста, као и да стражари псима застрашују затворенике.

Захваљујући Викиликсу, данас можете на нету да проучите и дизајн атомске бомбе која је на крају Другог светског рата бачена на Нагасаки.

Снежно беле косе, порцеланског тена, леденог погледа и високог чела, Џулијан Асанж изгледа као да је ванземаљском ракетом стигао на Земљу да човечанству открије скривену истину, описао га је "Њујоркер".

Магазин "Тајмс" примећује да је Асанж открио многе тајне, али је једну задржао за себе - своју животну причу. Бар док се не појави биографија коју је, недавно је објављено, продао за 1,2 милиона евра. Ипак, и та је прича процурела и претворила се у урбану легенду.

Испоставило се, наиме, да је Асанж уствари чувени хакер Мендакс, чији је животни пут описан у књизи Сјулет Драјфус "Ундергроунд". Мендакс је дечак геније, који никад није упознао свог оца, а већи део детињства провео је путујући по Аустралији. Измислио је компјутерски програм који је омогућио групи хакера да упадну у системе Пентагона, Насе и других супер тајних организација. По причи из књиге, Мендакс је напустио дом са 17, већ са 18 је постао отац, а пошто су против њега подигнуте оптужнице доживео је слом живаца, те се на неко време повукао и посветио тешком физичком раду у једном селу код Мелбурна.

То је по књизи.

А оно што се поуздано зна је да се октобра 1989, уочи лансирања свемирског брода Атлантис, на мониторима Насе изненада појавио напис WАНК, што је скраћеница за хакерску групу која себе назива "Црви против атомских убица" (Worms Against Nuclear Killers). Асанж је био један од шесторице тинејџера из Мелбурна које је непосредно после тог инцидента привела полиција. Иако никад нису оптужени за упад у систем Насе, Асанж је по 30 тачака оптужен за компјутерски криминал. Признао је да је крив за 24, ослобођен на основу доброг владања и наложено му је да плати симболичних 2.100 аустралијских долара.

У то време, Асанж је прочитао "Први круг" Александра Солжењицина, о научницима који су завршили у гулагу. Признаје да је Солжењициново дело читао три пута, пошто се "препознао".

Према писању "Њујоркера", Асанж је рођен 1971. и као дечак живео је са мајком у заливу Бајрон, у Новом Јужном Велсу, а потом на Магнетском острву - које је тако названо пошто су, наводно, капетану Куки ту отказали компаси због магнетских сила. Асанжова мајка се, кад је он имао годину дана, удала за члана једног путујућег позоришта. И она је као млада била бунтовник: кажу да је у седамнаестој запалила своје школске књиге и побегла од куће на мотору. Кад је Асанжу било осам година, развела се и почела да излази с једним музичаром, с којим је добила још једног сина, али су се убрзо растали. До Асанжове 14. године селили су се 37 пута и мајка није моного полагала на његово формално образовање.

У једном тренутку живели су преко пута продавнице компјутера, а Џулијан је сваки дан ишао да на "комодору 64" пише програме. Ускоро, успевао је да упада у добро чуване компјутерске системе.

Заиста је млад постао отац, па се после хапшења посветио сину.

По њему, три су златна правила хакерисања - не уништавај и не обарај системе у које уђеш, не мењај информације у њима (осим кад мораш да избришеш своје трагове) и - подели информације.

"Он је био антипод Великом Брату. Његово морално оправдање упада у компјутерске системе је - нећу направити никакву штету, у чему је онда проблем", прича Кен Деј, који је 1990. водио истрагу у случају хакера-тинејџера.

Године 2006, забарикадирао се у једну кућу близу Универзитета у Мелбурну и почео да ради. Кажу да данима није ни јео ни спавао.

Јануара 2007, покренут је Викиликс, који Асанж описује као "Википедију без цензуре", дигитално сандуче за дипломатске депеше и анализе, у које свако може да остави осетљиви материјал. Са буџетом од 175.000 фунти, сајт живи од "малих донација".

Највише нападају његов приступ "свака поверљива информација је добра информација", јер то значи да не би оклевао да пусти ни најстрожије чуване војне тајне - што је и потврдио објављивањем докумената попут листе стратешких објеката САД.

На питање ко одлучује да ли је документ тачан, одговара: "Ја. На крају крајева, искључиво ја."

Године 2007, открио је детаље о корупцији на високом нивоу у Кенији, приликом председничких избора, па је добио награду Амнести интернешнела за истраживачко новинарство.

"Он је чудан тип. Прави је номад. Само се појави негде са руксаком... чини ми се да је то све што он поседује", испричао је један његов сарадник.

Асанж користи све правне предности земаља у којима "оперише" - Белгија је тако згодна за телефонске позиве, пошто је незаконито прислушкивати телефоне, а у Шведској је био његов главни сервер, јер је интернет анонимност у тој држави гарантована законом.

Ипак, очигледно је пропустио неке "зачкољице" правног система Шведске, па би сад могле да му "главе дођу" оптужбе за "сексуални криминал" - какве би у некој другој земљи биле неодрживе.

Викиликс нема седиште, већ пет сталних уредника и око 800 повремених волонтера. И наравно, моћне заштитнике - о којима се зна најмање, али без којих не би успео да направи "Викиликс земљотрес".

"Морамо да селимо телекомуникације и људе широм света и да користимо законе који могу да нас штите у различитим националним законодавствима", испричао је у једном интервјуу. Ту је његова главна предност у односу на традиционалне медије - који су често принуђени да разводне причу да се не би суочили са правним последицама.

На оптужбе да је објављивање поверљивих информација неодговорно, Асанж каже: "Када владе престану да муче и убијају људе, када корпорације престану да злоупотребљавају правни систем, тада ће, можда, доћи време да се постави питање одговорности бораца за слободу говора."