Јачи динар него круна - иду Срби од Солуна

За један златни динар - један франак, а за 100 динара могло је да се купи чак осам волова. Толика је динар вредео пре почетка Великог рата. Иако ослабљена после балканских ратова, Србија је, као једна од сиромашнијих држава у Европи, имала уравнотежену економију, са буџетским суфицитом и стабилном валутом.

Једна од најзаслужнијих особа за добру екномију био је министар финансија Лазар Пачу. Његов предлог, да се вредности Народне банке, пре аустроугарског ултиматума 1914, преселе на сигурно место, био је кључан.

"Тако је донета одлука 10. јула 1914. да се сребро, злато и банк ноте из Београда преселе у Крушевац. Касније су вредности Народне банке, преко Солуна, бродом пресељене у Марсеј, где се налазило седиште Народне банке за време рата. Битно је рећи , да је пресељено злато у вредности од 57 милиона динара", каже за Јутарњи програм РТС-а економиста и нумизматичар Жељко Стојановић.

То злато послужило је као гаранција за издавање новчаница током Првог светског рата. Омогућило је и Србима у избеглиштву да, уз одређену потврду, мењају динар и то 100 динара за 88 франака.

Добра међународна финансијска позиција Србије обезбедила је и добре кредите, јер је за само месец дана ратовања било потребно 30 милиона златних динара.

Историчар Чедомир Антић каже да је одлука Србије да из јавних извора финансира рат и да се задужује код Савезника, била добра.

"Динар је касније зајмовима одржаван у вредности у којима је био и раније и изгубио је негде око 40 одсто своје вредности, за четири године, што ако размислимо није много", истиче Антић.

У Србији су тада биле у оптицају новчанице од 10, 20 и 100 динара, које су углавном штампане у Француској а 1915. у оптицај је пуштена новчаница од 50 динара, коју је дизајнирала сликарка Бета Вукановић.

"Њен изглед се није допао Србима, тако да је у "Политици" изашао веома погрдан чланак, рекло би се критика те новчанице и информација о томе да ју је народ погрдно звао "Пегавац", каже Стојановић

Одмах после окупације, аустроугарска намеће круну као званично средство плаћања и то у вредности два динара за једну круну. Са циљем да се спречи оптицај, уводи се чак и печаћење динара.

"У таквим условима, српски динар је остао да вреди и у свету, али и у Србији и после 1915. и оно што је занимљиво у српском селу је размена ишла и даље динаром. Аустроугарске власти су запретиле чак смртном казном онима код којих се нађе динар, а народ је певао: Јачи динар него круна иду Срби од Солуна", додаје Антић.

Здрава економија, добра златна подлога и вера народа у сопствену валуту, учинили су да, упркос свему, динар из рата изађе јак.

"Покривеност новчаница златном подлогом је пред Први светски рат износила 115 одсто, да би током рата била 96 одсто, а при крају 87 одсто. Интересантно је да је валуа окупатора, аустроугарска круна била покривена са само 12 одсто златном подлогом. Не треба заборавити да се Србија истовремено задужила за једну милијарду француских франака ратним зајмовима", закључује Стојановић.