Рашка 1915 – Дан када је Пашић плакао

Српска влада је после повлачења из Ниша и Краљева дошла у Рашку. Почетком новембра 1915. године у том градићу окупило се много света. Улице вароши биле су пуне војника, цивила, енглеских морнара, француских болничара и припадника аеропланског одреда, страних дипломата и новинара. На улицама су се могли чути различити акценти и бројни страни језици.

Становници Рашке виђали су тих дана регента Александра Карађорђевића, премијера Николу Пашића и све виђеније српске интелектуалце како нерасположени пролазе улицама града. Постоје сачувани записи који говоре о томе како је Пашић био веома забринут и како је француском новинару Анрију Барбију изнео најцрњу слутњу да ће Рашка можда постати гробница српског народа. Барби наводи и да је Пашић тада, приликом сусрета на мосту преко Ибра, заплакао.

Ситуација у којој се нашла Србија крајем октобра 1915. године била је веома злослутна. Заузети су били Скопље и Куманово. Пао је Београд. Освојени су Ниш и Врање. Непријатељ је заузео и Крагујевац. Напредовао је долином Ибра ка Рашкој. Сведоци кажу да су се тих дана у Рашкој чули топови и са севера и са југа, што је значило да су аустроугарско-немачке али и бугарске снаге у близини.

Рашка је носила посебну симболику, то је додатно оптерећивало и емотивно чинило још тежом ситуацију у којој су се нашле српска војска и држава. Ту, на тој територији, настала је средњовековна српска држава. Сви су се питали да ли ће на тој светој земљи на којој је настала Србија, сада нестати. Како француски новинар Барби наводи, Пашић је стално понављао да је "Рашка земља где смо рођени".

Други сведоци тих драматичних догађаја наводе како су тих дана код премијера Пашића проналазили оптимизам и како им је он говорио да се спас за Србију ближи јер му је јављено да ће руска војска од три стотине хиљада људи напасти Бугарску и тако смањити притисак на Србију.

Од Руса није било ни трага, а малобројни савезници који су почетком новембра кренули у пробој код Струмице, поражени су од стране бугарских снага. Постало је јасно да оптимизму у Рашкој више нема места. 

Влада, која је у Рашкој боравила 13 дана, заседала је скоро сваки дан. Укупно је одржано чак 11 седница. Најзначајније две седнице одржане су 4. новембра 1915. године. На тим, сада већ можемо рећи историјским седницама, одлучено је да нема предаје, да Србија неће капитулирати и да никакав сепаратни мир са Аустроугарском не долази у обзир. Одлучено је да се "безусловно мора остати уз наше досадашње савезнике, пошто једино та политика обезбеђује не само извршење националног задатка, но и саму независност и опстанак земље". На седници владе на којој су присуствовали регент Александар као главнокомандујући српске војске и војвода Путник, начелник Генералштаба, заузет је јединствен став да се иде у борбу и повлачење до коначне победе. Тада је одлучено и да ће се војска, ако буде требало, привремено повући и са територије Краљевине Србије.

Занимљиво је да су се тих дана у Рашкој нашле и врло значајне државне драгоцености. У једној кући у центру вароши била је смештена државна благајна. У једној од кутија било је Мирослављево јеванђеље, најзначајнији ћирилични споменик словенске писмености из XII века. Наиме, после династичког преврата 1903. године Јеванђељу се изгубио сваки траг. Претпостављало се да је тада уништено. Пронађено је ту, у Рашкој, приликом евакуације и та значајна књига дата је тада на чување службеницима Државне благајне, који се од ње током повлачења кроз Албанију ни у сну нису одвајали. Занимљиво је да два чиновника који су Мирослављево јеванђеље чували, нису знали која им је драгоценост поверена на даноноћно чување.

Нису Срби у повлачење понели само Мирослављево јеванђеље. Студенички монаси су понели и ћивот првог српскога краља Стефана Првовенчаног. То није био први пут да се мошти првога српског краља носе у збег. Преношене су током Кочине крајине и Првог српског устанка. Сада су их студенички монаси понели из Ибарске клисуре, носили преко Косова и Метохије до Црне Горе. Ћивот Стефана Првовенчаног однесен је у манастир Острог и ту је остао током Првог светског рата да би касније био враћен у манастир Студеницу.

Остале су забележене речи француског посланика Огиста Бопа, који сведочи да су српски војници носили мошти светога првог краља преко залеђене и тешко проходне Руговске клисуре.

"Свети остаци краља Стевана Првовенчаног иду на челу ове опште сеобе... Војници наизменце носе на својим раменима тешки ћивот, прати их неколико монаха, који иду лагано са запаљеном воштаницом у једној руци ослањајући се на дугачак штап у другој и појући тужно српске црквене молитвене песме..."

Текст је део документарног филма "Срби на Крфу", који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Стручни консултант пројекта "Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.