Србија 1915 – Чекајући савезнике

Јаке аустроугарско-немачке снаге су почетком октобра 1915. године напале Краљевину Србију. Отпор српске војске није могао да спречи напредовање непријатеља. Чекала се помоћ савезничких снага које су се налазиле у Солуну. Велика офанзива затекла је Владу Краљевине Србије у Нишу, граду који је од јула 1914. године постао ратна престоница.

Записи из тог времена говоре да је француски посланик тих дана обавестио Владу Краљевине Србије да француске трупе полазе из Солуна под командом генерала Бајуа и да ће железницом преко Скопља стићи до Ниша. Планирано је и да нова савезничка база буде Скопље.

Вест о доласку савезника, грађани Србије примили су са одушевљењем. Владала је велика радост. Био је то последњи трачак наде да ће Србија бити спасена. Започете су припреме за дочек савезничких трупа. Почетком октобра су градови дуж железничке пруге били окићени славолуцима. Савезничке трупе свечано су ишчекиване у Ђевђелији, Струмици, Велесу, Скопљу, Лесковцу, Нишу... У нишким школама девојке су везле француске заставе, ђаци су учили да певају Марсељезу, куће и улице биле су окићене енглеским, француским и руским заставама и цвећем. Људи су се данима окупљали на железничким станицама како би поздравили своје спасиоце, који, како се говорило, тек што нису стигли.

Сведоци говоре да су тих првих дана октобра 1915. године добошари у Нишу најављивали долазак Француза и Енглеза. Навече би разочаране грађане добошари поново обавештавали како због кише савезници нису стигли, али како, ето ка Србији сигурно крећу већ сутра. Знало се да савезничке трупе у Солуну нису велике, али њихов долазак будио је наду да ће за првим пуком доћи и остали Енглези и Французи.

Почеле су чак да круже приче како у помоћ стижу и Руси. Причало се како су козаци већ прешли Дунав и како, наступају долином Тимока.

А онда, уследило је разочарање. Уместо савезника, у Србију су стигли Бугари. Славолуци су Бугарима пожелели „добродошлицу". Бугарски војници су у ноћи између 13. и 14. октобра напали Србију без објаве рата. Напад је истовремено почео дуж целе источне границе Краљевине, од Дунава до Дојранског језера. Бугари су 19. октобра избили на Вардар, заузели Велес и тако пресекли железничку комуникацију са савезницима и Солуном. Освојени су и Врање и Лесковац. Српска влада и Војска били су принуђени да напусте Ниш.

Аустроугарско-немачке трупе надирале су са севера, Бугари су нападали са истока и југа. Постојала је опасност од опкољавања. Српска Врховна команда наредила је да се војска повуче са река и да се тражи нова заштита у централним и западним планинским деловима земље. 

Врховна команда се из Крагујевца повлачила ка Крушевцу. Влада је стигла у Краљево, град који је планинским венцима заштићен од напада непријатеља.

У Краљево су заједно са војском, дошле и бројне избеглице. Војници и цивили, спавали су у локалним гостионицама, кућама, на улицама, оближњим ливадама и пољима. У граду који је имао око 5 000 становника нашло се више од 100.000 људи. Храна је постајала све већи проблем. Парче црног хлеба сваким даном је вредело све више.

Савезничке снаге кренуле су из Солуна како би помогле српској војсци. Запоселе су делове око реке Вардар на југу Македоније. Међутим, малобројне француско-енглеске трупе нису могле озбиљније да се супротставе бугарској војсци и да напредују ка Србији. Премијер српске владе Никола Пашић био је у сталном контакту са генералом Морисом Сарајем, командантом Источне војске у Солуну. Српска влада се још увек надала да ће савезници појачати снаге и да ће кренути у одлучну офанзиву ка српским положајима. Генерал Сарај је 28. октобра 1915. године јавио премијеру Пашићу да из Париза и Лондона не стижу наредбе и појачање.

Непријатељ је био у непосредној близини Краљева. Донета је одлука да се град напусти и да се крене у ново повлачење.

Страни савезнички посланици спаљивали су документа, печате, приватна писма и званичну преписку. Све им је тада у Краљеву, како су наводили, личило на коначни слом Србије. Занимљиво је да су бројне стране дипломате и војни изасланици који су били са српском владом и војском, очекивали да ће Србија тада склопити сепаратни мир са Аустроугарском. Сматрали су да су савезници Србију оставили на цедилу, да су јој препустили да се сама бори и да ће једини излаз српска влада наћи у капитулацији и предаји.

Међутим, Срби су тада размишљали другачије.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.