Читај ми!

Гучево – Долина лешева

Аустријанци су за време друге инвазије заузели сам врх Гучева и ту се укопали. Под њиховом ураганском ватром Срби су се верали, стопу по стопу, уз источну страну планине, све док и њихови ровови нису били на узаном гребену, а онда је, на фронту од шеснаест километара, на врху дивље планине, вођена она чудна битка изнад облака.

Наш се друм претворио у лош сеоски пут, прекривен дубоким блатом, а онда у обичну стазу којом су само мазге и пешаци могли да прођу, а која је вијугала узбрдо између огромних храстова и јасенова, изгубљена у брзим планинским потоцима и загушена шипражјем. Сат напорног пењања довео нас је на хрбат прве планине, с којег смо могли да видимо окомити врх "Еминове воде", како су га Турци назвали, где се, огроман, диже с мале равни која лежи између два гребена, изванредан у живом зеленилу младог лишћа, и с великим сјајним квргама од црног стења.

На висоравни међу врховима, беле куће једног села биле су упола сакривене у мору бујног шљивовог цвета. Прозори на кућама су били разјапљени, а врата су се бесциљно клатила тамо-амо.

Иза неког зида који нисмо могли да видимо, женски глас је пиштаво, с хистеричним подврисцима, завијао монотону запевку, нарицаљку за мртвима. Капетан је притегао дизгане и гласно повикао – најзад је танка, мршава жена полако дошла кроз воћњак.

– Имаш ли ракије, сестро?
– Имам. – Отишла је и вратила се са земљаним ћупом и високом чашом да из ње пијемо.
– Које је ово место?
– Ово је Богато село ракиџија.
– Где је народ?
– Помрли су, од пегаве грознице (тифуса).

Оболи смо коње даље кроз златну тишину, пуну тешког мириса шљива и зујања пчела. Нарицање иза нас је утихло. Овде се завршавао путељак и даље је остала само планинска стаза којом не пролази нико осим ловаца и чопора коза с високог Гучева, али која је сада била избраздана и опустошена ногама хиљада војника и теретом који је вучен преко стења и жбуња.

– Овуда се војска испела на Гучево – рекао је капетан – а ови трагови су од топова које смо изнели горе. – Показао је на високе Еминове воде, које су се биле наднеле над нас. – Овде коњи нису вредели ништа, а волови су падали од умора. Стога смо их извукли људском снагом: по сто двадесет људи на топ.

Стаза је вијугала узбрдо, дуж падине и преко потока који смо прегазили. Овде је стаза престајала; на другој страни се врх, пун дубоких ожиљака, дизао скоро вертикално неких сто седамдесет метара. Сјахали смо, узели у поводац задихане брдске коње који су посртали, и газили у цик-цак с једног на друго погодно место међу камење које се одроњавало.

– Требало им је три дана да овамо извуку топове – једва је изговорио задихани капетан.
Одмарајући се и пешачећи, а на равном и јашући на кратким растојањима, пели смо се кроз шуму гребеном који се дизао можда још преко триста метара више, по терену посејаном месинганим топовским чаурама, кожним уздама, комадима српских униформи и точковима разбијених топовских кара. Свуда по шуми биле су напуштене колибе покривене лишћем и грањем, и земунице, у којима је српска војска живела два месеца у снегу.

Нешто више одатле, приметили смо да су нижи делови дрвећа покривени лишћем, али да су му врхови као мртви; полако, како смо се пели, осушени делови су се спуштали све ниже, док половина шуме није пружала увис мршаве, поломљене шилже, јер је ужасни град шрапнела и метака покидао врхове дрвећа, а онда је наишло дрвеће потпуно огољено од грана. Прешли смо два реда дубоких ровова и избили на голи врх Гучева, који је такође некад био под шумом, али где сада није остало ничега осим крњетака пањева окованих блиставим комадом олова.

На једној страни овог брисаног простора били су српски ровови, на другој аустријски. Једва ако их је делило двадесетак метара. Овде-онде оба рова спајала би се у огромне јаме, дванаестак метара у круг и петнаестак дубоке, на местима где их је непријатељ подровао и динамитом бацио у ваздух.

Терен између ровова био је преривен у неправилне гомиле земље. Погледавши боље, видели смо страшну ствар: из ових малих гомила стрчали су комади униформи, лобање са улепљеном косом, с којих су још висиле хрпе меса; беле кости с натрулим шакама на крају, крваве кости које су вириле из војничких чизама. Над читавим крајем лебдео је ужасан смрад.

Чопори полудивљих паса шмугнули су на ивицу шуме; и на том растојању могли смо да видимо како се два пса отимају око нечега што је лежало полузакопано на тлу. Без речи, капетан је извукао револвер и опалио. Један пас се затетурао и пао трзајући се, а онда остао лежећи – други је, завијајући, побегао међу дрвеће. Истог часа се у одговор са свих страна из дубина шуме зачуло вучје, језиво завијање, и лагано трнуло дуж ивице бојишта, километрима далеко.

Ходали смо по мртвима, тако много их је било – понекад би нам ноге упале у јаме трулог меса, дробећи кости. Изненада су се отварале рупе које су водиле дубоко унутра и по којима је врило од сивих црва. Већина лешева била је покривена само танким слојем земље, коју је делимично спрала киша – а многи нису уопште били сахрањени.

Гомиле Аустријанаца лежале су онако како су пале у очајничком јуришу, натрпане по земљи у положајима пуног покрета. Међу њима су били Срби. На једном месту полупоједени скелети једног Аустријанца и једног Србина били су сплетени, руку и ногу обавијених један око другог у самртничком грчу који ни сада није могао да буде раздвојен. Иза аустријских линија била је барикада од бодљикаве жице, значајна за дух људи прикованих у овој самртној замци – јер то су били већином Срби из аустријских словенских провинција, упереним револверима натерани да се боре против своје браће.

Пуних девет километара дужином врха Гучева мртви су били тако наслагани –- десет хиљада њих, рекао је капетан. Одавде смо могли да видимо шездесет километара у круг – зелене планине Босне преко сребрне Дрине, мала бела села и равне путеве, површине њива, зелене и жуте од младог жита и смеђе од орања, и куле и светле куће аустријског Зворника како светлуцају међу дрвећем на завијутку реке; на југ, у дугој линији, као у покрету, толико су изгледали живи, дизали су се и ломили удаљени висови Гучева, дуж којих је вијугао, докле је око допирало, двоструки ред ровова и злокобни простор међу њима...

Јахали смо кроз воћњаке отежале од бехара, кроз велике шуме храстова, бреза и расцветалих кестенова, под високим шумовитим врховима, чије су се падине ломиле у стотине таласавих планинских ливада што су се пресијавале на сунцу као свила. Одасвуд су из гротла текли извори, а бистри поточићи се рушили низ клисуре загушене зеленилом, са Гучева, које су Турци звали "Планином вода" – са Гучева, натопљеног сагњилим мртвима.

Сав овај део Србије напајао се изворима са Гучева; на другој страни, они су текли у Дрину, отуда у Саву и Дунав кроз крајеве у којима су милиони пили ову воду, њоме се прали и у њој рибарили. За Црно море текао је отров Гучева...

Преузето из књиге Ратомира Дамјановића Распеће Србије, Итака, Београд, 2014.

Белешка о аутору
Џон Рид (1887–1920) је амерички публициста и писац, аутор познатог сведочанства о Октобарској револуцији "Десет дана који су потресли свет". Аутор је и књиге "Рат у Србији 1915". Рид је као дописник њујоршког листа The Metropolitan Magazine боравио у Србији од априла до октобра 1915. године.

Број коментара 8

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

субота, 23. новембар 2024.
2° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње