Огањ над Београдом

Београд је у лето 1914. године бесомучно бомбардован и убрзо је опустео. Свет је бежао у унутрашњост Срби је, тако да су Ниш, Крагујевац, Крушевац и други градови на југу земље били пуни Београђана. Посебну напетост и немир изазивало је исправно уверење да се Београд бомбардује насумице, по личном нахођењу и расположењу артиљерије. Свако је био мета, у сваком тренутку. Градске улице, од којих су многе још увек биле под турском калдрмом, убрзо су потонуле у траву. Јованова и Јевремова су постале ливаде.

Када би аустроугарска артиљерија занемела на дан или два, преостали Београђани би одмах излазили на пиво код „Цара" или „Гранда", да би одједном поново били засути разорним гранатама и шрапнелима који, како се говорило, „као да долазе ниодгде". Тада би се београдски свет наново разбежао, град би се умртвио и опет би изгледало као да у њему нема живе душе. Мноштво грађана се иселило из центра и привремено се населило на локацијама ван домета артиљерије, на Топчидерском брду, Цариградском друму и Чубури.

Војници и жандари су чували напуштене куће и дућане, штитећи их од лопова и пљачкаша, али су и ови чувари бежали под салвама граната које су долазиле преко река. И у оваквим црним данима, у којима је преостало грађанство једва провиривало из подрума на улицу, Београђани су још једном доказивали луцидност, певушећи својим суграђанкама стихове: „Сад ће Шваба - дум-дум-дум, беж'те цуре у подрум!"

У августу 1914. у окруженом и бомбардованом Београду, по сведочењу италијанског песника и дописника Барилија, десила се једна необична ствар. Он бележи: „Аустријска војна команда у Срему је планирала да Београд освоји до 18. августа, јер је на овај дан рођендан цара Фрање Јосифа, а Београд им се чинио као савршен војни дар за монарха.

У Земуну је планирана брза инвазија, после које је требало да уследи и победничко славље. За потребе планираног славља прибављена је значајна количина квалитетног шампањца. Напослетку, трупе су упућене преко Саве и Дунава, на изненадно освајање града. Међутим, необична мирноћа Београда је изазвала колебање и повратак војске у Земун. Исправно, јер су Срби већ чекали у заседи..."

После извесног времена Барили бележи како српска војска, ваљда изгубивши нерве, у маниру десанта, форсира Дунав и Саву и осваја Земун. Одушевљени дописник додаје да је српска војска, пошто је попила сав шампањац, вратила назад у Београд. Бомбардовање је појачано, и наступиле су нове, опсежније припреме аустроугарске војске. Све јединице које су одређене да заузму Београд добиле су план града.

Крајем лета 1914. године, по наређењу команданта аустријске посаде у Земуну генерала Гоглије, стигао је под стару београдску тврђаву, један аустроугарски ратни чамац бомбардер - монитор, под белом заставом. Из пловила је избачено писмо за команданта Београда генерала Михајла Живковића, у коме је аустроугарски генерал тражио предају тврђаве, тј. да се са београдских бедема скине српска застава и истакне бели барјак. Команданту Београда и посади обећано је да ће бити достојанствено примљени на земунском пристаништу и да ће им у знак почасти бити остављене сабље.

Као одговор на „позив" аустријског официра, мајор Јоксим Гајић, командант градског одсека, наредио да сви топови почну са дејством, а да се уместо једне на градским бедемима истакну још три заставе. После оваквог одговора, Гајић телефоном извештава команданта одбране Београда о целом догађају и у исто време моли за одобрење Врховне команде да му се дозволи да додатно „покаже непријатељу како Срби предају град".

Врховна команда је молбу одобрила, и Срби по други пут, на Крстовдан 1914. године, у ноћном препаду освајају Земун. У овој акцији су трупе генерала Гоглије биле потпуно разбијене и једини им је спас био у бекству.

Из књиге Александра Диклића Београд, вечити град, Издавач: РТС, 2014. године