Поглед из Турске - За рат криве велике силе

Крајем октобра 1914. године, Османско царство је ушло у Први светски рат као савезник Немачке и Аустроугарске. Међутим, Османска војска показала се исувише слабом и лоше опремљеном за борбу на више фронтова. То је резултирало поразом. Турски рат за независност који је уследио после Првог светског рата, заузима централно место у средишту турске историографије.

На оснивање Републике Турске, наследнице Османског царства, није се морало дуго чекати: било је то 29. октобра 1923. Мустафа Кемал Ататурк, један од најзначајнијих лидера „Младотурака", постао је "отац Турака" и ушао у историју као оснивач Републике.

Историчар Булент Билмез, председавајући независне фондације за историју "Тарих Вакфи" са седиштем у Истамбулу, говори за Дојче веле о турском тумачењу Првог светског рата, питању кривице, наслеђа, обухватајући садашњост и прошлост.

Дојче Веле: Какво је турско тумачење Првог светског рата? Какву улогу тај рат има у турској историографији?

Булент Билмез: "Тешко је говорити о турском тумачењу Првог светског рата, јер постоје различита становишта. Доминантно је увек било оно, званично и кемалистичко, али увек је било и алтернативних перспектива, често потиснутих. У званичној историографији, Први светски рат је у сенци такозваног националног рата за независност, који је избио непосредно после Првог светског рата и трајао је од 1919. до 1923. Он је у центру турске историографије, јер је из њега настала Турска Република."

Галипољска операција

"Рат за независност не баца сенку само на Први светски рат, већ на скоро све што се десило и пре и после тога. Главни лик револуционарног рата је Мустафа Кемал, који тада још није носио презиме Ататурк. Први светски рат, сам по себи, не игра велику улогу, али неки моменти су у званичној историографији преувеличани, као на пример Галипољска операција. Следеће године је стогодишњица Галипоља и у целој Турској се припрема велико славље.

Сећање на ту битку за Турке је веома важно: непријатељи су били заустављени. Дакле, то је био одбрамбени рат. Борбе на Галипољу сада се користи и као уједињујући елемент - рецимо када је реч о мировним преговорима са Курдима. Важно је нагласити да смо се 'сви заједно борили за исти циљ', Турци, Курди, Черкези, Лази итд. То се стално истиче као херојство.

Још једна битка из Првог светског рата, такође се често помиње у званичној историографији: битка на Сарикамишу. Османлије је предводио Енвер паша, вођа Младотурака, један од главних ривала Кемала Ататурка. Лоше опремљена војска под Енвер пашом, била је приморана да се бори са Русима, да пређе планинску област по изузетно хладној зими. Хиљаде их је умрло током те операције. Битка је изгубљена. Причу о тој катастрофи, кемалисти често користе да покажу колико је окрутан и лош вођа био ривал Мустафе Кемала."

Левичарска и конзервативно-исламска перспектива

"Као што сам рекао, било је и алтернативних виђења те теме: левичарско и конзервативно-исламско. Левичари се у принципу слажу са кемалистима. За њих је улазак Османлија у рат био неизбежан. Они такође кажу да су Османлије биле веома важан савезник, како би уопште увећале значај Османлијског царства. Понекад се улазак у рат третира као грешка. Али, овде треба напоменути да се одговорност за улазак у рат пребацује на Енвер пашу јер, он је командовао првом офанзивом против Руса и претрпео пораз.

Познато је да Турска није учествовала у Другом светском рату. Када кемалисти причају о Првом светском рату, увек на уму имају пораз. Они су зато стално понављали да је мудро не улазити у Други светски рат и да је такву одлуку требало донети и у Првом светском рату. Левичари увек истичу да је погрешно било учествовати у рату на страни Немачке и Аустроугарске. Турска, Османско царство, по њоховом мишљењу је била земља трећег света, која је требало да поделе велике силе. Уласком у рат, то царство је од полу-колоније постало немачка колонија.

Конзервативно-исламска перспектива је такође веома занимљива. За њих је Османлијско царство од великог значаја, али непријатељство према Енвер паши је у складу са осталим гледиштима. Крај рата је у званичној исторографији објашњен на следећи начин: 'Нисмо ми изгубили рат, већ наши савезници.' Царска војска је морала да прихвати пораз, јер су пријатељи изгубили - то је веома чест аргумент. Ово је делимично слично са немачким гледањем на тај део историје, када се каже да је војсци 'забоден нож у леђа'."

Криве су Немачка и Аустроугарска

Дојче Веле :Ко је кривац за рат по турској историографији? Да ли је то Гаврило Принцип?

Билмез: "Име Гаврила Принципа се у званичној историографији не помиње често. Он је познат као Србин или српски националиста. Многи га знају као члана терористичке организације 'Црна рука' која је имала за циљ анексију Босне. Његов чин се заиста сматра непосредним поводом за рат, али сам рат се види као неминовност, као резултат ривалства између светских сила. Званичан став у турској гласи да су све велике силе одговорне за рат.

Постојала је обавеза да се сарађује са савезницима и то је довело до домино-ефекта. Ваш савезник некоме објављује рат, ви морате да станете уз њега. На то се гледа и као на иронију судбине, јер савезник има и задатак да помогне да се избегне или заустави рат, али у овом случају то је довело до ширења рата. Дакле, на крају, кривицу сносе Аустроугарска или Немачка, јер нису зауставиле рат."

Дојче Веле: Да ли тренутно у земљи има политичких и друштвених струја које 1914. и њене последице, идеолошки искоришћавају?

Билмез: „У протеклих десет година, конзервативна исламска влада покушала је да демонтира кемалистичке приче. Бивша исламска перспектива постаје све доминантнија, кристалише се јасна идентификација са Османским царством. Османски ратови се све више називају 'нашим ратовима'. Али Турска је друга земља друга држава. Османлијско царство постојало је пре Турске; садашња влада, политичари новинари новинари, исламски историчари - сви покушавају да тај рат, посебно Галипољску битку, идеализују у смислу 'ми смо заједно, као браћа и сестре', али овога пута пре свега као муслимани."

Глорификовање пораза

„Та врста глорификације и идеализација битке представља предност за садашњу владу, јер тако могу да се избегну сукоби. И претходне власти су то чиниле, али је код њих у центру пажње био Мустафа Кемал, док су данас то обични људи и патриоте. То је нека врст исламског патриотизма. Садашња влада чак глори фикује и сећање на другу велику битку, ону код Сарикамиша - она се користи као везивни елемент. Та битка, мада је то била катастрофа и пораз, представља се као нешто позитивно. Управо та катастрофа сада би требало да нам донесе заједништво: 'заједно смо патили, заједно смо умирали, морамо дакле да се држимо заједно'."

Дојче Веле: Шта су последице и наслеђе Првог светског рата? Турска Република? Кемализам?

Билмез: „У званичним документима и књигама често се може прочитати да је Први светски рат за Османско царство завршен Уговором из Лозане (1923). Уведени су нови прописи. Влада у Анкари била је у стању да се на основу тих нових прописа, одупре. Настао је анти-империјалистички покрет. Али то је такође имало и неке везе са комплексом инфериорности: 'велике силе су бациле свет на на колена, а наш јунак, Мустафа Кемал, одупро се свима.'

Тако је, по званичном мишљењу, окончан Први светски рат за Османско царство и Турску - захваљујући Лозани и Мустафи Кемалу. Али, ако укључите међународно право, истина је заправо другачија. Лозана је била један од међународних споразума за реорганизацију региона, а после Првог светског рата више се није радило само о великим силама.

Превасходно се радило о борби са Грцима и унутрашњим непријатељима: Јерменима, Курдима, владом у Истамбулу, итд. То су били непријатељи владе у Анкари. Све то је занемарено у званичној историографији и једини аргумент који важи, гласи: 'Први светски рат за Турску је заправо окончао наш херој Мустафа Кемал'."

Век етничког чишћења

Дојче Веле: Током Првог светског рата било је протеривања народа, Јермена и Грка. Да ли је то било неопходно да би се створила независна Турска држава?

Бимез: У погледу протеривања народа био је то легалан злочин јер је постојао уговором запечаћен споразум између држава да се размени становништво. Пошто је на тај начин то било легално, често се на то не гледа као на злочин против човечности. Међутим, било је и илегалних злочина, као што је рецимо геноцид над Јерменима. Иначе, етничко чишћење је био уобичајен метод између 1850. и 195 - то је сто година, век етничког чишћења.

То је било апсолутно непотребно. За жртве - то је злочин, али то је губитак чак и за оне који су остали. Земља без народа са којима се заједно живело вековима, такође је сиромашнија. То је губитак за све. Само, за власти је то имало позитиван аспект: на тај начин створена је држава којом се лакше управља."

Дојче Веле: Шта ђаци у Турској уче из уџбеника историје?

Билмез: „Даћу вам један пример: познато је да је Османском војском, великим делом, командовала немачка војска. Међутим, улога Немачке је у настави историје апсолутно запостављена. Имена немачких команданата не помињу се често у уџбеницима, али зато има свуда Мустафе Кемала - и у текстовима и по фотографијама. Мустафа Кемал је увек присутан, чак и у Првом светском рату. Наша фондација ради на пројектима и анализама уџбеника, узимајући у обзир и аспекте људских права. Наставници и аутори уџбеника нам кажу да су добили инструкције од турског Министарства просвете да Ататурково име стално провлаче кроз лекције, без обзира на тему.

Када сам то чуо, схватио сам колико је тешко направити алтернативни уџбеник. То може да се промени током анти-кемалистичке кампање актуелне власти, али не на отворен и цивилизован начин. У наредним годинама, учење историје се може променити тако да се Мустафа Кемал не помиње чак ни онда када је заправо од великог значаја. То је проблем ове земље - одлазак из једне у другу крајност."

О геноциду над Јерменима није ништа написано у званичној историографији. О томе се говори као о протеривању Јермена или као о неопходној мери због рата. Такође, често се говори да су Јермени убијени због терористичких напада које су вршили, дакле то се представља као узајамно убијање. Али, у џжбеницима о Јерменима није ништа написано."

На Балкану је само све почело - и то је све

Дојче Веле: Какву улогу данас игра Балкан за Турску? Постоји ли веза са Првим светским ратом?

Билмез: "Османско царство је 'испустило' Балкан још пре Првог светског рата. Данашња политика према Балкану има везе са спољном политиком актуелне конзервативне исламске владе, која придаје посебан значај Османској империји и њеним некадашњим територијама. Али то нема никакве везе са Првим светским ратом."

Дојче Веле: Да ли постоји веза између Првог светског рата и негативног имиџа Срба 90-их година?

Билмез: "Не постоје негативна слика о Србима. Имиџ из 90-тих нема никакве везе са Првим светским ратом. Србија и Балкан уопште нису у фокусу турске историографије Првог светског рата. Да, Балкан је додуше важан разлог за избијање рата, ту је све почело, али то је све. Турска није део тога."

Аутор интервјуа др Сенада Соколу