Бугарски поглед на Први светски рат

Скоро целу годину након почетка рата, бугарски политичари вагали су на коју ће страну. Симпатије су махом биле на страни Русије, Енглеске и Француске - током 1914. од бугарске опозиције могло се чути да су национални интереси земље упућени на успехе Антанте. Истовремено, Француска одбија бугарски захтев за кредитом док се немачки банкарски концерн показује спремнијим да пошаље новац Софији - одобрен је кредит од 500 милиона рајхсмарака. Ипак, до краја 1914. ни Антанта ни Централне силе нису предузеле конкретне кораке да придобију Бугарску за савезника.

По ступању Османлијског царства у рат на страни Немачке и Аустроугарске, позиција Софије драстично се променила - сада је Бугарска лежала у центру збивања. Дипломатски притисак је растао и малтене се сводио на "ко да више". А више је нуђено из Берлина - Бугарска би одмах добила цео српски део Македоније као и велики део централне Србије и кориговање граница према Османлијској империји. Вођена идејом о националном уједињењу Бугара, влада премијера Радославова у септембру 1915. приступа пакту са Централним силама, а 14. октобра објављује рат Србији.

О Бугарској пре, током и после рата, разговарали смо са историчарем Димитаром Стојановићем, одговорним уредником магазина Леуропео на бугарском језику.

Дојче веле: Која је званична бугарска верзија о догађајима који су довели до почетка Великог рата?

Званичне верзије се често мењају на темељу политичких и националних потреба. Због тога ја радије говорим о објективној него о званичној верзији. Први светски рат је резултат перманентног својства људске природе - незаситости. Имати више него други и тако у недоглед. Таква врста глади не мирује, она гута све што јој је на путу. Због тога се не може разликовати ко је више, а ко мање крив. Криви су апсолутно сви. Тек много касније историја, та прорачуната блудница, леже у кревет само са победницима", каже Димитар Стојановић.

Дојче веле: Има ли данас различитих мишљења или нових верзија?

И за најмањи камичак европске територије наћи ћете пет оних који тврде да је то њихово власништво. Због тога постоје константне разлике у мишљењима око свега, не само око овог питања.

Дојче веле: Мишљења се углавном сукобљавају у вези с почетком рата, односно кривицом. Може ли Немачка да се означи изворним кривцем?

Апсурдно је кретати од појединачне кривице када је реч о Првом светском рату. То важи и за Немачку, коју многи виде као генералног кривца за сва зла 20. века. Управо такви стереотипи су довели до још суморнијег Другог рата - он је директна последица потресног недостатка праведности након Првог рата. Једино је извесно да победници пишу историју. Када је већ тако, победници би требало да преузму и одговорност за историјске последице.

Дојче веле: Да ли и некадашњи немачки савезници - попут Бугарске - покушавају да сву кривицу припишу Немцима?

Свакако постоје такви покушаји да се побегне од сопствене одговорности за одлуке које су донете самостално. Када одабереш неку страну у конфликту, онда мораш имати на уму да је то можда и губитничка страна. Ако то не учиниш, онда ниси зрео за читаву игру. Бугарска, рецимо, у Првом светском рату бира немачку страну из прагматичних разлога који имају везе са националним амбицијама. Управо зато се кривица у Бугарској не приписује Берлину него овдашњим државницима који су направили стратешки погрешан избор и одвели земљу у националну катастрофу. Државе другог блока, које су из рата изашле као победнице, падају у још жешћу самообману - још су склоније да припишу кривицу другима, побеђенима, као да се то разуме само по себи.

Дојче веле: Како се овде тумачи улога Србије и пуцања Гаврила Принципа у Сарајеву?

Србија је била само пијун на глобалној шаховској табли, на којој су и много јачи играчи. Пијуни су и Бугарска и Грчка, као и друге мале европске државе. Намерно кажем европске, јер Први светски рат је, упркос свему, углавном европски рат. Мени делује неозбиљно када се Србији приписује посебна улога, чак и у контексту Сарајевског атентата. Рат би без сумње избио и неким другим поводом.

Дојче веле: Видите ли двосмерну везу између крвавог распада Југославије и догађаја који су довели до почетка Великог рата?

Дефинитивно. Али не бих волео да одговарам буквално јер осећам дубоко гађење према стереотипима. Балканске земље - посебно Србија - као "европско буре барута". Румунски Цигани. Бугарске проститутке. Турски гастарбајтери. Без обзира на то да ли је реч о прошлости или садашњости, када се у оптицају нађу стереотипи, ту сваки сувисли разговор губи смисао. И још важније - губи се смисао неопходног дијалога о нашој заједничкој европској будућности.

Дојче веле: Да ли таква дебата води разјашњавању немачке улоге у Првом рату и ревизији историје?

Изванредно је важна свака дебата, сваки дијалог о историјско-националним питањима која нас раздвајају. Свака таква дебата је терапија у којој се разарају међусобне предрасуде. Једном именован, сваки страх постаје мањи. А што се тиче историје - она се сада, у овом тренутку, преправља.

Дојче веле: Објективна паневропска историја... Да ли је тако нешто уопште могуће?

Заједничка и, посебно, објективна европска историја јесте утопија у духу Фуријеа. Јер под обландом нашег крхког међусобног разумевања крију се десетине још незацељених рана које смо током времена нанели једни другима. Али то никако не значи да не треба свакодневно заједнички радити. Колико год да је моје принципијелно неслагање са Марксом, са једним делом његовог учења сам сагласан: једном ће увећани квантитет сигурно прерасти у квалитет. Тада ће и један пројекат попут Европске уније имати сигурну садашњост и предвидиву будућност. А то је од животног значаја за све нас.

Мирела Иванова / Дојче веле