Пашићево писмо дипломатским представништвима

Господин Пашић, председник владе и министар иностраних послова
Свим представништвима Србије у иностранству
Београд, 6/19. јул 1914. године
(телеграфским путем)

Непосредно после сарајевског злочина аустроугарска штампа је почела да оптужује Србију за овај гнусни злочин који је, по мишљењу те штампе, непосредан резултат великосрпске идеје. Аустријска штампа је даље тврдила да ту идеју шире и пропагирају разна удружења, као што су Народна одбрана, Коло српских сестара итд., које српска влада толерише.

Пошто је сазнала за убиство, српска краљевска породица, као и српска влада, упутиле су изразе саучешћа и истовремено оштро осудиле почињени злочин и изразиле своје запрепашћење. Све свечаности заказане у Београду за тај дан одмах су отказане.

Ипак, штампа суседне Монархије и даље сматра Србију одговорном за сарајевски злочин. Штавише, аустроугарска штампа почела је у вези с тим да шири разне лажне извештаје, у намери да јавно мњење доведе у заблуду, што је навело београдску штампу да одговори у циљу самоодбране, а понекад и на активно непријатељство у смислу огорчења изазваног неистинитим представљањем онога што се догодило.

Видећи да аустроугарска штампа намерно увлачи београдску штампу у непријатну и деликатну контроверзу српска влада је похитала да упозори штампу у Београду и да јој препоручи да остане мирна и да се ограничи на једноставне демантије и сузбијање неистинитих и погрешних извештаја. Акција српске владе је остала без одјека кад је реч о неким мање важним листовима, нарочито с обзиром на чињеницу да су се у иностранству свакодневно шириле нове измишљене приче у намери да послуже политичким циљевима не само против Србије већ и против Срба у Аустро-Угарској.

Српска влада није била у могућности да предупреди ове полемике између српске и аустријске штампе, свесна да српски закон, као и одредбе самог устава, гарантују потпуну независност штампе и забрањују све мере контроле и заплене листова. Полемику је даље отежал то што су часописи у Бечу и Будимпешти селектирали оне делове из таквих српских листова који практично немају никакав утицај на јавно мњење, још више појачавали њихов тон и, пошто су их на такав начин искористили за манипулације, достављали их страној штампи са очигледном намером да узнемире јавно мњење у другим европским земљама и да представе Србију као кривца.

Они који су пратили ток ове полемике знају да су београдски листови само деловали у самоодбрани, ограничавајући своје активности на демантије и на одбацивање неистинитости усмерене ка довођењу јавног мњења у заблуду, уз истовремено настојање да убеде стране владе (које, будући да су биле преокупиране другим и озбиљнијим пословима, нису имале времена да се саме удубљују у ово питање) у намеру аустроугарске штампе да узнемири јавно мњење у својој земљи и у иностранству.

Српска влада је одмах изразила спремност да изведе пред лице правде све своје поданике за које би се евентуално доказало да су имали било какву улогу у сарајевском злочину. Српска влада је даље изјавила да је припремила строжи закон против злоупотребе експлозива. Нацрт новог закона у том смислу већ је био поднет Државном савету али није могао бити поднет Скупштини јер није заседала у то време. Коначно, српска влада је изјавила да је спремна, као и увек до сада, да поштује све обавезе добросуседства на које је обавезује њен положај као европске државе.

У току целог овог периода, од дана извршења злочина до данас, аустроугарска влада се ниједном није обратила српској влади за помоћ у овој ствари. Она није тражила да било који саучесник буде подвргнут истрази нити да они буду предати ради извођења пред суд. Само у једном случају аустријска влада је затражила информацију о кретању извесних студената који су били протерани из Семинара за учитеље у Пакрацу и прешли у Србију ради наставка студија. Све расположиве информације о томе су достављене. Међутим, кампања против Србије у аустријској штампи је настављена без прекида на јавно мњење се деловало каоко би се окренуло против ње како у Аустрији тако и у другим европским земљама.

Ствари су отишле толико далеко да су истакнутији лидери политичких странака у Аустро-Угарској почели да постављају питања у парламенту у вези са злочином, на која је одговорио мађарски председник владе. Очигледно је из расправа у вези с тим да Аустрија размишља о акцији, али није јасно у ком смислу. Није речено да ли ће мере које се намеравају предузети - нарочито војне мере - зависити од одговора и помирљивог става српске владе. Али наговештава се оружани сукоб у случају да српска влада не буде у стању да категорички да задовољавајући одговор.

Поводом изненадне смрти руског посланика, господина де Хартвига, у резиденцији аустријског посланика, полемика у штампи је постала још оштрија; ипак, овај тужни догађај није изазвао нереде, чак ни за време сахране господина Хартвига. С друге стране, аустроугарско посланство је било толико узнемирено извесним неистинитим извештајима да су аустријски поданици почели да се скривају, при чему су неки од њих тражили уточиште у београдским и земунским хотелима, као и у самој згради Посланства.

На дан краљевог рођендана, у 5.00 часова поподне, који је протекао у најбољем реду, обавештен сам од стране аустријског посланика, преко вицеконзула господина Помграца, да се врше припреме за напад те ноћи на аустријско Посланство и на аустроугарске поданике у Београду. Замолио ме је да предузмем неопходне мере за заштиту аустроугарских поданика и Посланства, наводећи истовремено да Србију сматра одговорном за све што би се могло догодити. Одговорио сам да одговорна српска влада нема сазнања о било каквим припремама те врсте, али да ћу у сваком случају одмах обавестити министра унутрашњих послова и истовремено затражити да предузме мере коју би мгле бити неопходне.

Следећег дана се показало да је аустријско Посланство било доведено у заблуду лажним гласинама, јер није било никаквог напада нити су у том циљу вршене било какве припреме. Без обзира на то, аустроугарска штампа је искористила овај инцидент да докаже колико је јавно мњење у Србији узнемирено и докле је спремна да иде. Ишла је и даље и покушала устврди да је стварно постојала намера да се нешто догоди, будући да је сам господин Пашић изјавио да је чуо за такве гласине. Све ово јасно указује на намеру да се јавно мњење окрене против Србије кад год се за то укаже прилика.

Када се узме у обзир све што је речено у мађарском парламенту, може се рећи да има разлога за страховање да се припремају неки кораци против нас који могу имати непријатно дејство на односе између Србије и Аустро-Угарске. Постоје и други разлози за такву бојазан јер је потпуно јасно да истрага која се спроводи неће бити ограничена само на починиоце и њихове могуће саучеснике у злочину, већ ће се највероватније проширити на Србију и на великосрпску идеју.

Својим ставом и мерама које је предузела, српска влада је непобитно доказала да ради на томе да обузда реметилачке елементе у интересу мира и одржавања добрих односа са свим суседима. Влада је посебну пажњу посветила побољшању и јачању односа са Аустроугарском Монархијом, који су у последње време затегнути као резултат балканских ратова и питања која су из њих проистекла. У том циљу српска влада је приступила решавању питања оријенталне железнице, нових железничких веза, као и транзита аустроугарске робе преко Србије, која се транспортује према Цариграду, Софији, Солуну и Атини.

Српска влада сматра да њени витални интереси захтевају да се на Балкану чврсто и трајно успоставе мир и спокој. И управо из тог разлога страхује да узнемирено јавно мњење у Аустро-Угарској не наведе аустроугарску владу да учини демарш којим би се могло понизити достојанство Србије као државе као и да постави захтеве који се не би могли прихватити.
Стога ми је част да вас замолим да пренесете влади код које сте акредитовани нашу жељу да одржавамо пријатељске односе са Аустро-Угарском, као и да сузбијемо сваки покушај уперен против мира и јавне безбедности суседне Монархије.

Исто тако изаћи ћемо усусрет жељама Аустроугарске Царевине у случају да се од нас затражи да било које евентуалне саучеснике у злочину који се налазе у Србији изведемо на суђење у нашим независним судовима, разуме се уколико таквих саучесника има. Али никада нећемо моћи да прихватимо захтеве који би били уперени против достојанства Србије и који би били неприхватљви било којој земљи која поштује и чува своју независност.

Надахнути жељом за успостављањем и одржавањем добросуседских односа, молимо пријатељске владе да приме к знању ове изјаве и да делују у правцу помирења уколико се укаже прилика или потреба.