Енди Барнам изабран је за лидера Лабуристичке партије, а у понедељак би требало да замени Kира Стармера на месту председника владе. Долази из Манчестера, носи надимак „Kраљ севера" и обећава да ће политичку и економску моћ вратити деловима земље који верују да их је Лондон деценијама занемаривао.

О политичком успону новог лидера лабуриста, његовим економским плановима и изазову који пред њега поставља Реформ УK, у емисији Свет.Уживо говорили су дописница РТС-а из Лондона Ивана Милорадовић и професор Дејан Поповић, некадашњи амбасадор Србије у Великој Британији.

Kако је Енди Барнам постао "Kраљ севера"

Ивана Милорадовић објашњава да је Барнам надимак стекао током пандемије ковида, када се као градоначелник Великог Манчестера успротивио томе да север Енглеске буде затворен према истим правилима као југ земље.

Његову популарност додатно је повећало залагање да запослени у приватном сектору, чије компаније током пандемије нису радиле, ипак добијају плате. Иако је у Лондону била конзервативна влада, Барнам је сарађивао са тадашњим премијером Борисом Џонсоном и министром финансија Ришијем Сунаком.

Тиме је изградио слику политичара који се супротставља централној власти када је потребно, али је спреман на сарадњу када од ње грађани могу имати конкретну корист.

Барнам је рођен у околини Манчестера, а његов живот и политички идентитет везани су за простор између Манчестера и Ливерпула. Студирао је енглески језик на Kембриџу, али је, како подсећа Милорадовићева, још као студент наглашавао припадност северу, уместо прописане студентске одеће носио је дрес Евертона.

Лабуристичкој партији приступио је са 15 година, инспирисан тадашњим лидером Нилом Kиноком. Политичку каријеру градио је у владама Тонија Блера и Гордона Брауна, у којима је обављао више функција, укључујући и место министра здравља.

После два неуспешна покушаја да постане лидер лабуриста, напустио је Вестминстер и постао градоначелник Великог Манчестера. Управо му је регионална политичка база омогућила повратак на националну сцену.

Повратак "аутентичним лабуристима"

Професор Дејан Поповић оцењује да Барнам сада покушава да Лабуристичку партију врати њеним темељним вредностима.

У говору после избора за лидера поручио је да лабуристи неће покушавати да буду "зеленији од Зелених" нити "већи реформисти од Реформиста".

"Хоћемо да будемо оно што јесмо и што морамо бити. Суверено, смело и аутентично ми", цитирао је Поповић новог лидера партије.

Барнам сматра да корени данашње британске кризе сежу у осамдесете године, када је Маргарет Тачер, према његовом тумачењу, политичку моћ централизовала, а економију приватизовала.

Највећу цену деиндустријализације платили су управо север Енглеске и некадашњи индустријски центри попут Манчестера и Ливерпула. Барнам зато најављује реиндустријализацију, већа овлашћења регионима и враћање појединих јавних система под контролу државе.

Kао градоначелник Великог Манчестера већ је покренуо враћање јавног превоза под локалну контролу, што његове присталице наводе као доказ да није реч само о предизборној реторици.

Социјална држава – али одакле?

Највећи проблем новог премијера, упозорава Поповић, биће раскорак између амбициозних социјалних обећања и ограничених државних финансија.

Барнам жели обнову државе благостања, јачање здравства и стварање државног система социјалне заштите за старе, оболеле од Алцхајмерове болести и друге посебно угрожене групе.

Истовремено, од Британије се очекује да повећава издвајања за одбрану, модернизује оружане снаге и задржи позицију нуклеарне силе и једног од главних европских ослонаца НАТО-а.

"Он мора да пронађе начин да брод проведе између Сциле и Харибде, а да га не насуче ни на једну ни на другу стену", оцењује Поповић.

Према речима Иване Милорадовић, један од могућих извора новца могла би да буде промена политике према експлоатацији нафте и гаса у Северном мору. Барнам би могао да се приближи норвешком моделу, према којем држава приходе од енергената користи за финансирање јавних система.

Очекује се и наставак државне интервенције у стратешким гранама привреде. Влада Kира Стармера већ је покренула национализацију индустрије челика, а Барнам би тај курс могао додатно да прошири.

Може ли да заустави Фаража

Један од главних разлога због којих су се лабуристички посланици окренули Барнаму јесте уверење да његова харизма, северњачки идентитет и социјална политика могу зауставити успон Најџела Фаража и његове странке Реформ УK.

Фараж је годинама градио слику човека из пуба који говори у име обичних људи и ратује против политичког естаблишмента. Тај имиџ, међутим, нарушавају његове везе са веома богатим донаторима, као и истраге о пореклу појединих донација и поклона.

Поповић политику Реформ УK описује као „јефтини популизам" и очекује да би тренутна предност коју Фараж има у појединим истраживањима могла да се истопи до наредних избора.

Барнам, међутим, неће имати много времена да покаже резултате. Његова харизма и велика обећања подижу очекивања, па би разочарање могло бити брже и снажније него у случају његовог претходника.

Најавио је да ће током августа обилазити земљу, повезивати општине са сродним привредним потенцијалима и одредити стратешке секторе развоја, међу којима је и пољопривреда.

Тачеризам се не може једноставно избрисати

Иако Барнам жели да поништи део наслеђа Маргарет Тачер, Поповић упозорава да повратак на британски економски модел од пре пола века није могућ.

Британско друштво и привреда у међувремену су се темељно променили. Лондон је постао један од водећих глобалних финансијских центара, економија је дигитализована, а Уједињено Kраљевство дубоко укључено у међународну поделу рада.

Зато Барнам може покушати да обнови одређене индустријске секторе, ојача јавне службе и смањи регионалне разлике, али не и да једноставно врати Британију у време пре великих приватизација.

Десет година после референдума о Брегзиту и више од шест година после изласка из Европске уније, Британија још тражи своју нову улогу. Остаје чланица НАТО-а, нуклеарна сила и важан чинилац европске безбедности, али и земља дубоких регионалних и социјалних подела.

Енди Барнам у Даунинг стрит долази као „Kраљ севера". Да би тамо опстао, мораће да покаже да може да буде и премијер читаве Британије.

"Наравно, свашта се о томе може рећи, али наш став је изузетно доследан. Ми признајемо територијални интегритет Србије, ми се боримо за наш територијални интегритет", закључио је Литвињенко.

Упитан за недавну посету председника украјинског парламента Руслана Стефанчука Београду, као и председника Србије Александра Вучића Кијеву, Литвињенко је оценио да су то важни догађаји и кораци у правцу развоја односа две земље, као и да и даље постоји огроман простор за развој тих односа.

"Имамо фантастичне капацитете у економији, у култури и у другим областима међународних односа. Посета председника Србије Александра Вучића Кијеву је снажан доказ да постоји план и да можемо да комуницирамо. Наравно, не слажемо се по свим питањима. На пример, Украјини би било драго када бисте ви увели санкције Русији, али наравно, то је ваша суверена одлука да одлучите шта ћете урадити", рекао је Литвињенко.

Помоћ Србије на хуманитарном плану

Истакао је да су захвални на помоћи Србије у енергији и енергентима, као и на хуманитарном плану, код опоравка деце.

"То је изузетно битно за децу и младе из региона који су близу фронта у Украјини, да живе без противваздушних узбуна, да живе без опасности од дронова и ракета, да проведу недеље у вашој дивној земљи и на томе вам хвала", рекао је Литвињенко.

"Надам се да ће председник Зеленски доћи у Србију"

Подсетио је да је председник Вучић позвао Владимира Зеленског у Србију и истакао да се нада да ће у наредних неколико месеци председник Украјине доћи у Србију.

Литвињенко је оценио и да је сукоб између Кијева и Москве ушао у нову фазу и да су капацитети Украјине да удари у руску позадину повећани и поручио да је највећа жеља Украјине да се постигне мир.

"Данас су Руси поново напали Кијев и употребили су до сада највећи број балистичких ракета у једном нападу. Десетине пројектила, можда чак и четрдесетак само у једном нападу. Једна особа је погинула. Најмање седам је повређено. Не знам колико је људи, на крају, страдало. Међутим, тај број ће бити доста значајан", рекао је Литвињенко за Танјуг.

"Рат ушао у нову фазу"

Оценио је да је рат сада ушао у нову фазу и да су капацитети Украјине да ударе у руску позадину у великој мери повећани.

"На пример, пре неколико дана ударили смо руску рафинерију дубоко у позадини, више од две хиљаде километара од линије фронта. И даље чврсто бранимо наше положаје на линији фронта, која је доста стабилна уназад скоро три године. Негде од 2023. године. Руси су забележили неке мање успехе на копну, али платили су високу цену", рекао је Литвињенко.

Поручио је да је највећа жеља Украјине да се постигне мир, додајући да руски режим не жели да се заустави рат.

"У стварности једноставно је – Путин донесе одлуку и рат стаје на фронту. Он и његов режим, међутим, то не желе. Ми смо покушавали да их приморамо да донесу ту одлуку. Шта сада раде украјинске снаге? Ми се трудимо да уништимо руске капацитете у домену енергетике и горива. Трудимо се да уништимо њихове логистичке системе. Затим, покушавамо да ограничимо војну индустријску производњу. Рат је, дакле, већ стигао у Русију и то дубоко у њихову територију, не само у пограничним областима, не само у Белгороду или Курску, већ дубоко у Руској Федерацији", рекао је Литвињенко.

Навео је да Украјина нема другог избора него да принуде Русе да прекину рат.  "Украјина не жели територију. Украјина не жели ништа. Ми желимо само да се ово заустави, ово убијање људи и уништавање. Шта можемо да урадимо? Ми се трудимо да приморамо Русе да склопе мир. Ми то можемо, тиме што ћемо ширити наш утицај, односно наше ударе на Русију. На који начин Руска Федерација реагује на наша дејства? Они се труде да ескалирају нападе, користе све више балистичких ракета против мирних и мирољубивих градова", рекао је Литвињенко.

Захтев за пресретачима балистичких ракета

Додао је да је Украјина затражила од својих партнера да јој помогну да заштити и затвори ваздушни простор Украјине.

"Руси користе десетине пројектила сваког дана. Украјинска противваздушна одбрана је солидна и број пресретнутих дронова и крстарећих ракета је изузетно висок. Скоро деведесет, деведесет пет одсто бивају пресретнути, али ми једноставно немамо пресретаче за балистичке ракете и то је наш главни захтев, наша главна потреба према нашим партнерима. Ми им кажемо 'Дајте нам патриот системе и ми ћемо затворити наш ваздушни простор'", рекао је Литвињенко.

"Украјина има воље за преговоре"

Навео је да је за успешне преговоре потребно да постоји воља са обе стране.

"Ту вољу Украјина има. За Русе имам некакве сумње. Ипак, сматрам да украјинска стратегија, да напади Украјине у дубину Русије, да ће дати одређене резултате и да ће руска популација, али и руска елита схватити да је овај рат страшна трагедија. И самим тим да треба одмах да га зауставе. Постоји један једноставан начин да Украјина престане са тим нападима дубоко у руску територију. То је да рат стане. Украјина није та која је почела нападе на Русију пре рата", рекао је Литвињенко.

На питање о смени украјинског министра одбране Михаила Федорова, Литвињенко је одговорио да је према уставу председник Зеленски овлашћен да смени или да постави нове министре.

"Он на то има право. Ја верујем да за то постоји добар разлог, у циљу ефикаснијег функционисања у тој области. С друге стране, Михајло Федоров, знам га, познајем га лично и он је врло ефикасан и млад. Он је стар око тридесет пет година. Да ли схватате колико он још има времена? Он је још пре шест година био успешан министар. Он је ојачао и наше комуникације и информације на један драматичан начин", рекао је Литвињенко.

Смрт једанаестогодишње Алиће Ферари која је настрадала у базену купалишта у месту Сестри Леванте у региону Лигурија, поново је отворила питање безбедности италијанских базена, тему која већ дуго чека системско законоско решење.

За италијанску владу ова нова трагедија представља још један доказ да нема више времена за одлагање.

Нело Музумећи, министар цивилне заштите, који је заједно са министром здравља Орацијом Скилачијем потписао предлог закона, изјавио је да смрт Алиће показује колико је хитно и неопходно да се унапреди безбедност јавних и приватних базена у Италији "без изузетака" нагласивши да ће надлежна комисија усвојити овај предлог до краја месеца и учинити све да што пре буде стављен на дневни ред парламента.

Трагедија која није усамљен случај

Алиће је настрадала тако што ју је под воду увукао усисни отвор базена који је дубок само један метар.

Након што је један дечак дао узбуну, јер је видео да Алиће не излази на површину власник купалишта ју је ослободио тако што јој је ножем одсекао косу која је остала заглављена у отвору.

Још увек се не зна колико је девојчица остала под водом, а у уторак ће се обавити обдукција након чега че бити одобрено узимање органа за трансплатацији у складу са ставом родитеља.

На базену није било ознаке да је забрањено купање млађима од 12 година без присуства одраслих, а није био присутан ни спасилац што је такође предмет истраге која је у току.

Смрт девојчице Алиће није изолован случај. Последњих месеци догодило се више трагедија које су указале на озбиљне недостатке када се ради о безбедности базена.

За време ускршњих празника у једном хотелу поред Риминија, живот је изгубио дванаестогодишњи дечак Матео Брандимарти, након што га је усисни отвот хидромасажне каде повукао под воду.

Неколико седмица касније, 18.априла у месту Латина, седмогодишњи Габриеле Петрући изгубио је живот у термалном базену, где усисни отвор није имао решетку. Отвор му је усисао руку и била је потребна снага четири особе да је извуку напоље.

Вест која је тек стигла јесте да је живот у хотелском базену изгубила девојчица од четири године у месту Милано Маритима.

Према подацима Италијанског друштва за медицину животне средина (Сима) од 01.јануара 2022. до 16. јула 2026 године, у италијанским базенима, како јавним тако и приватним те хотелским и термалним, забележено је 75 смртних случајева. То значи да у просеку сваке године на овај начин страда око 16 особа, што јесте мање у односу на просек од 30 годишње у периоду од 2017. до 2021, но број је и даље висок.

Оно што посебо забрињава јесте чињеница да је више од половине жртава млађе од 12 година, што потврђује да су деца најугроженија када је реч о утапању. Најчешћи узрок смрти су изненадни здравствени проблеми који чине око 44 одсто случајева, али значајан број несрећа повезан је са техничким недостацима, лошим пројектовањем базена, недовољном одржаваношћу или непоштовањем безбедносних прописа.

Нови закон мења правила

Како би одговорила на ове проблеме, италијанска влада припремила је оквирни закон о здрављу и безбедности на базенима, који је савет министара одобрио током лета прошле године а који се тренутно разматра у Комисији за социјална питања Представничког дома.

Циљ закона јесте да укине досадашњу неуједначену регулативу према којој се правила разликују од региона до региона, те да уведе јединствене националне стандарде за пројектовање, управљање, одржавање и контролу базена.

Нови предлог закона уводи нову класификацију базена, јасно разликујући јавне базене, оне намењене заједничкој употреби у хотелима, камповима, агротуризмима и другим туристичким објектима, као и приватне базене.

Међу најважнијим новинама налазе се обавезно постављање заштитних ограда и покривача против случајног пада у воду, уградња алармних система, присуство најмање једног појаса за спасавање на сваких сто квадратних метара водене површине, редовне контроле квалитета воде, као и прецизније дефинисање одговорности између управљача објеката и локалних здравствених служби.

Предлог такође регулише ко су одговорне особе за безбедност базена, техничке системе и пружање прве помоћи, при чему у појединим случајевима једна квалификована особа може обављати више функција.

Отпор једног дела туристичког сектора

Ипак, усвајање закона не тече без препрека. Конференција италијанских региона изразила је резерве према појединим одредбама, сматрајући да задиру у регионалне надлежности и указујући да се многе нове обавезе односе само на новоизграђене базене, док постојећи објекти остају изузети.

Примедбе стижу и из туристичког сектора. Удружења хотелијера и власника агротуристичких објеката сматрају да би поједине обавезе могле бити превише захтевне, нарочито за мање смештајне капацитете.

"Правила морају бити прилагођена карактеристикама сваког објекта", каже директор Федералбергхија Алесандро Нукара. 

Наглашава да стално присуство спасиоца на базену у малом агротуризму често није финансијски одрживо.

"Нико не доводи у питање значај безбедности, али су потребни пропорционални критеријуми и процена ризика од случаја до случаја", закључује Нукара.

Удружење такође тражи да закон обухвати и базене у кућама и апартманима који се издају туристима на краткорочни најам, будући да су они данас значајан део италијанске туристичке понуде, а тренутно нису обухваћени истим правилима као хотели.

Превенција остаје кључна

Поред законских мера, стручњаци истичу да је превенција и даље најважнији фактор у спречавању трагедија.

"Родитељи морају стално надзирати децу, чак и када нису у води већ се налазе у близини базена", упозорава председник Сима-е Алесандро Мијани.

Препоручује да грађани бирају искључиво објекте са обученим особљем за надзор, да пре уласка у воду провере дубину базена и да избегавају купање када је тело прегрејано или након конзумирања алкохола.

Базени представљају само део проблема утапања у Италији.

Сваке године око 400 људи изгуби живот у мору, језерима, рекама и потоцима.

Међутим, управо зато што су многе несреће у базенима последица пропуста који се могу спречити, законодавац жели да додатно пооштри стандарде безбедности.

Трагедије попут оних које су погодиле Алиће, Матеа и Габриелеа поново су отвориле јавну расправу о безбедности базена. Пред парламентом је сада задатак да пронађе равнотежу између строжих безбедносних стандарда, економских могућности туристичког сектора и јединствених правила на националном нивоу, са циљем да се број оваквих трагедија што више смањи, посебно када су жртве деца.

Иран је саопштио да обуставља примену меморандума о разумевању са Сједињеним Америчким Државама, уз тврдњу да је Вашингтон прекршио преузете обавезе. Врховни вођа Ирана ајатолах Моџтаба Хамнеи оценио је да је због тога Трампов потпис "безвредан и неважећи" и поручио да ће Иран и његови савезници Америци "одржати лекције које се не заборављају".

Истовремено, сукоби су настављени и у Појасу Газе. Према наводима здравствених званичника у Гази, у израелским нападима погинуло је најмање девет Палестинаца, међу којима троје деце, док је израелска војска саопштила да је гађала припаднике и инфраструктуру Хамаса.

Због опасности од даље ескалације на Блиском истоку, Амбасада САД у Јерусалиму упозорила је америчке држављане да избегавају путовања у Појас Газе, северни Израел и подручја уз границу са Египтом.

На дипломатском плану, Русија и Уједињени Арапски Емирати позвали су на хитан прекид ватре између Вашингтона и Техерана и повратак преговорима.

Када су војници отишли, за њима су остала згаришта упаљених кућа и тела двадесетак мушкараца, укључујући и пет дечака.

Опсада Ел Обеида

Снаге за брзу интервенцију, чији су војници блокирали прилазе Ел Обеиду са истока, југа и запада, већ данима бесомучно бомбардују трафостанице, складишта горива и водоводна постројења, због чега је град већ недељама без струје и пијаће воде.

Ел Обеид деценијама слови за економски центар Судана, пре свега због чињенице да још од оснивања почетком 19. века представља раскршће главних путева, седиште дивизије суданске војске, ваздухопловне базе, нафтовода и неколико стотина милион долара вредног тржишта арапске гуме, која се користи у фармацеутској и прехрамбеној индустрији.

После неколико месеци опсаде, град је у великој мери уздрман непрестаним нападима дронова, недостатком хране и воде, те избијањем епидемије колере.

"На прагу смо још једне хуманитарне катастрофе у Судану", рекао је недавно високи комесар Уједињених нација за људска права, Фолкер Турк и набрајајући невоље са којима се локално становништво суочава навео силовања и масовна погубљења.

Управо због тога, суд у Картуму је на смрт осудио генерала Мухамеда Хамдана и 15 његових најближих сарадника, образлажући овакав потез доказима да су директно наредили ратне злочине, злочине против човечности и геноцид.

Десетине хиљада жртава и 16 смртних казни

Судански активисти број жртава сукоба процењују на између 150.000 и 400.000, док је Високи комесаријат за избеглице избројао чак 12 милиона расељених, који у стравичним условима покушавају да доживе крај трогодишњег рата.

Смртне казне односе се на догађаје који су претходили априлском покољу у граду Ел Фашир. Од тада, поименце је набројано 6.000 жртава овог покоља, док судански активисти тврде да је број жртава бар десет пута већи.

На пет локација на пољима око града, на сателитским снимцима одмах је уочена "црвенкаста промена боје", као и "форме које одговарају људским телима", разбацаним око возила Снага за брзу интервенцију.

Генерал Хамдан, који је пре војне каријере био гонич камила, одбацио је оптужбе.

У центар суданске политичке сцене упао је након одласка аутократског лидера Омара ел Башира, збаченог после серије демонстрација 2019. године, што је суштински био окидач за почетак борбе за доминацију између лидера армије и Снага за брзе интервенције.

Ел Баширов протеже Мухамед Хамдан, оптуживан да је током дарфурске кризе предводио казнене експедиције у којима је страдало око 300.000 људи, први је улетео у политички вакуум и самопрогласио се за продемократског лидера са јасном жељом да, надаље, предводи Судан.

Његов највећи ривал, командант суданске војске генерал Абдел Фатах ел Бурхан већ годинама је централна личност у политичком животу Судана, иако његова биографија пре 2019. године укључује и улогу у дарфурској кризи, пошто је у јеку покоља био командант војних јединица распоређених на територији те провинције.

Попут главног ривала, искористио је слабљење моћи Ел Башира, па је после серије преврата засео на место првог човека Судана, појачавајући временом утицај на све сфере живота у тој држави.

"Ер Америка" поново вози

Истовремено са покољима у неколико суданских градова, агенција Ројтерс објавила је истраживање према којем у главну логистичку базу, редовно, слећу авиони компаније која је, претходно, годинама добијала тендере америчког министарства одбране у Авганистану, Ираку и Кенији.

Око 419 милиона долара из америчког буџета се, током година, слило на рачуне фирме на чијем се челу налази Стивен Шаулис. Та компанија, која има неколико времешних транспортних авиона, пуне две деценије добија уговоре од владе САД и Уједињених нација.

У центру суданске кризе нашла се прошлог маја када је на аеродрому у Нијали, једном од седишта Снага за брзо реаговање, уништен "боинг" 737. У том нападу армије Судана убијене су 54 особе, од којих су 51 били Хамданови борци.

Авиони су ка базама Снага за брзу интервенцију летели упркос санкцијама УН, Велике Британије и Европске уније.

Оптужени Ђун Саито проглашен је кривим за убиство 22-годишње девојке из града Јокохаме и 21-годишње девојке из места Амимаћи у префектрури Ибараки.

Он је прву, уз њену сагласност, задавио каишем за капут још 2015. године у њеној кући, након што ју је претходно успавао пилулалама за спавање. Другу је на сличан начин, али коришћењем конопца, усмртио у свом стану почетком 2018.

У Јапану се за двоструко убиство по правилу изриче смртна казна, док и окрутно убиство једне особе може донети најтежу казну или робију на неодређено време (практично, доживотну робију).

Зато се може сматрати да је Саито добио лаку казну, поготово када се има на уму да се у Земљи излазећег сунца казна од десет година обично изриче особама које су у земљу прошверцовале око килограм дроге или извршиле пљачку уз наношење повреда.

Додељена казна се нарочито чини благом када се узме у обзир да су током истраге и судског процеса на видело изашле чињеница да је оптужени још од раног детињства осећао жељу и потребу да убија, те да је свесно искористио депресивност жртава за задовољење сопственог нагона за убијањем.

Kонтроверзна пресуда, контроверзни закон

Но, одговорност за ту, лаички гледано благу казну, не може се (сасвим) положити на плећа судија, јер сам закон који се односи на тзв. "убиство уз пристанак" предвиђа минимално шест месеци, а максимално седам година затвора.

Такође, јапански закон предвиђа да ако се на истом суђењу истој особи суди за два злочина исте врсте, она не може бити кажњена простим збиром максимума две исте казне (то би у Саитовом случају износило 14 година), већ максимално може да добије једну и по казну, што је у Саитовом случају значило десет и по година робије.

То све практично значи да је суд у Саитами донео одлуку која је потпуно у оквиру закона када је починиоцу доделило казну од десет година за два убиства уз пристанак, незаконито одлагање тела једне од покојница и лакшу крађу (мобилног телефона).

Овде треба поменути да је и само тужилаштво, на основу резултата истраге, оценило да не може издејствовати смртну казну или доживотни затвор за Саитоа, те је у оптужницу унело речи "пристанак" и "сагласност".

Оно је тиме практично одредило садржај и тон суђења, те максималне казне које могу бити изречене, мада је потом настојало да докаже да пристанак жртава није био чврст и самосвојан како то налаже закон, већ да је починилац лукаво и злонамерно навео жртве да пристану на то да буду убијене.

Тужилац је за недела (два убиства, незаконито одлагање тела и крађу) затражио укупно 13 година робије, и мада су неки очекивали да ће веће састављено од три судије том захтеву изаћи у сусрет, оно се, како је то честа пракса, определило за казну која је лакша од оне коју је тражио тужилац.

Сада, међутим, сама законска одредба у вези "убиства уз пристанак (сагласност)", која давање пристанка третира као крупну олакшавајућу околност за убиство и практично доводи злодела из обести у исту раван са медицинском еутаназијом спроведеном над терминално болесним пацијентима, изазива протесте дела правника и новинара у Јапану – Саитов случај управо показује какву опасност по друштво постојање такве одредбе носи.

Убиства са предумишљајем

Најпре, поједини критичари доводе у питање то у којој мери су Саитове жртве заиста прижељкивале да окончају живот, односно, биле сагласне, а у којој мери их је починилац подстакао да се одлуче на бесповратни корак обећавајући им безболну смрт и убеђујући их на друге начине.

Ово, поготово што су саме судије у тексту образложења пресуде изнеле оцену да је Саито своју жртву из префектуре Ибараки активно убеђивао да му дозволи да је ликвидира.

Штавише, Саито је истражним органима признао да је пажљиво планирао убиства. Наиме, он је свесно донео одлуку да своју жељу за убијањем не сме да задовољи тако што ће просто ножем убити некога насумично на улици или у јавном превозу, јер би га то изложило погледу сигурносних камера и сведока, већ да је најбољи начин да се заштити од сумње и хапшења то да преко друштвених мрежа нађе жртве вољне да умру и злочине почини у затвореном простору, далеко од погледа људи и објектива камера.

И заиста, убиство које је у Саито починио у јануару 2018. испливало је на површину тек у мају прошле године када је полиција због сумње на крађу претресла његов дом и пронашла лобању младе жене, за коју се испоставило да припада Kахо Мијамото из места Амимаћи у префектруи Ибараки, која се од те године водила као нестала.

Саито је њу инструирао да за собом остави писмо у којем каже да иде да ради као кућна помоћница, те да ће због тога живети код породице која је упошљава, као и да извади сим картицу из свог мобилног телефона како полиција касније не би могла да утврди да је отишла код њега. Након што ју је убио, леш је раскомадао и као трофеј задржао лобању.

За друго убиство, које је починио 2015. и за које је локална полиција у Јокохами била погрешно закључила да је реч о самоубиству, сазнало се још касније, у августу прошле године.

Серијски убица

Kуриозитет је да је Саито у свом поседу имао још једну лобању, коју је у стану такође користио као украс и за коју је утврдио да ју је купио преко интернета. То се касније испоставило тачним – у питању је био антиквитет.

Осим самих убистава, и околност хапшења сугерише да је незапослени Саито био хабитуално склон криминалу, а његова мала колекција лобања и изјава да је жудео да убије још од малих ногу да је психопата.

Да такав расни, непоправљиви злотвор, којег би било мудро уклонити из друштва до краја живота како не би даље убијао, може да за двоструко убиство добије највише десетак година робије, што у Јапану може да заради и неко ко је опљачкао златару уз коришћење спреја сузавца, чини се потпуно ирационалним.

С тим у вези, тешко је схватити зашто законодавци нису довољно узели у обзир да би такве релативно лаке казне за убиство уз пристанак могле бити злоупотребљене од стране серијских убица и других злонамерних манипулатора.

Више од 1.000 становника је евакуисано пошто су се бројне зграде урушиле.

Председник Кине Си Ђинпинг наредио је операције спасавања и потраге за несталима, као и истрагу којом ће се утврдити како је дошло до клизишта у Чунгкингу.

Кинеско министарство за управљање кризним ситуацијама саопштило је да је у Чунгкинг упућен тим од 100 спасилаца.

Густ црни дим прекрио је подручје удаљено око 50 километара западно од Осла, а пожар је захватио насеље са низом спојених кућа.

"У шуми је пожар на неколико места са којим ћемо морати да се носимо током целог дана у суботу", рекао је Инге Вергеланд, руководилац за ванредне ситуације ватрогасне службе у Драмену.

Пожар је у потпуности уништио више од 100 кућа, али ватрогасци процењују да ватра неће захватити друге стамбене објекте.

Евакуисано је више стотина становника, а нема података о несталима. Један ватрогасац је задобио лакше повреде, а неколико полицајаца и припадника цивилне заштите се нагутало дима.

План је да ватрогасна служба, заједно са цивилном заштитом, дочека шумски пожар са јужне стране и гаси га у правцу севера, односно ка самом пожару.

У гашењу пожара ангажовано је шест хеликоптера, као и ватрогасци из читавог региона Источна Норвешка. Гашењу пожара могле би да помогну и временске прилике, пошто су за данас најављене велике количине падавина.

Према наводима иранске агенције ИРНА, мете су били положаји америчких снага и логистички центри, док су кувајтске власти потврдиле да је погођено постројење за производњу електричне енергије и десалинизацију воде, где је избио пожар и причињена материјална штета.

Иранска Револуционарна гарда тврди је да је уништила америчке радарске системе у области Ормуског мореуза.

Амерички министар одбране Пит Хегсет објавио је снимак урушавања торња у иранској луци Чабахар, за који Вашингтон тврди да је коришћен у нападима на комерцијалне бродове, док Техеран наводи да је служио за надзор поморског саобраћаја.

Иранске власти саопштиле су и да је у најновијим америчким нападима погођено више мостова у провинцији Хормозган, као и да је од 17. јуна погинуло 38, а повређено око 400 људи.

Морнарица Иранске револуционарне гарде поручила је да се приближава “нулти час” за операцију против америчких поморских снага и да су кретања америчких јединица под сталним надзором.

Са друге стране, амерички председник Доналд Трамп изјавио је да САД остварују ”велике успехе“ у Ирану и да ће резултати тих активности ускоро бити видљиви.

У међувремену, међународни званичници настављају позиве на деескалацију сукоба.

Министри спољних послова Кине и Пакистана затражили су од САД и Ирана да обнове дијалог, док су немачки канцелар Фридрих Мерц и француски председник Емануел Макрон позвали Техеран да се врати преговорима са Вашингтоном.

Пуерто Мадеро се налази на обали Тихог океана, у близини границе са Гватемалом. Земљотрес се догодио на дубини од 10 километара, саопштио је Амерички геолошли завод (УСГС). 

УСГС је првобитно проценио јачину земљотрњса на 7,4 степена, да би она накнадно била коригована на 7,3. Потрес се осетио и у суседним Гватемали и Салвадору. 

Према наводима очевидаца, у Гватемала Ситију затресле су се зграде, док је други сведок рекао за Ројтерс да се подрхтавање тла осетило и у Салвадору.

Амерички систем за упозоравање на цунами саопштио је да су дуж појединих делова обале Мексика и Гватемале могући таласи висине од 30 центиметара до једног метра изнад уобичајеног нивоа мора.

Гватемалска Национална агенција за управљање катастрофамажсаопштила је да су у појединим подручјима спроведене превентивне евакуације и позвала становништво да остане смирено, прати упутства власти и информације добија искључиво из званичних извора.

Након главног потреса уследило је више накнадних земљотреса.  Национална сеизмолошка служба Мексика регистровала је неколико слабијих потреса прелиминарне јачине 6,1, 5,2 и 4,5 степени по Рихтеровој скали.

На почетку свог првог говора у својству лидера странке, Барнам се најпре захвалио посланици Кетрин Вест, чија је иницијатива довела до ланца догађаја који су резултирали његовим избором за лидера и оставком премијера Стармера.

Оценио је да су лабуристички посланици "чули људе Мејкерфилда као представнике свих становника заборављених места".

Барнам сматра да народ жели да се лабуристи врате својим социјалистичким коренима.

Обећао је да ће стати на пут унутарстраначким поделама по којима су лабуристи деценијама злогласни.

"Моћ тог јединства представићемо народу и местима која предуго чекају да им политичари дозволе да се поново надају", истакао је Барнам.

Барнам је захвалио свом претходнику сер Киру Стармеру на "служби земљи и странци", што је пропраћено бурним аплаузом.

"Спреман сам", оценио је бивши градоначелник Манчестера, запитавши страначке колеге да ли су учинили довољно за своје бираче.

Састав кабинета – мистерија

Иако састав његовог кабинета остаје мистерија три дана пред улазак у Даунинг стрит, најавио је да ће то бити "јединствен лабуристички тим", што значи да би нова влада требало да има представнике свих, прилично зараћених, крила странке, која се крећу од тврдих левичара до центриста попут Тонија Блера.

Барнам је поновио да нови кабинет представља "последњу шансу" за враћање поверења бирача, који су разгневљени политиком и политичарима, те се једноставно искључују из демократског процеса.

Истакао је да странка мора да се фокусира на решавање проблема и поновио решеност да реформише систем социјалне заштите.

Барнам је оценио да је британска политика направила погрешан заокрет удесно током осамдесетих година прошлог века, што је резултирало "централизацијом политичке и приватизацијом економске моћи".

Позвао је на сарадњу свих странака, али је нагласио да ће смер политике бити "аутентично лабуристички".

Поновио је свој план, већ изложен у првом посланичком говору у Манчестеру, о децентрализацији управе и отварању испоставе премијерске канцеларије за север у граду у којем је био градоначелник.

Најавио је да ће август провести у обиласку целе земље како би се упознао са проблемима и "вратио наду сваком месту", што је његов слоган.

Барнам је посебно захвалио присутним ветеранима лабуризма, изазвавши дубоке емоције и сузе.

Шанса идејама Барнама

Слепом министру унутрашњих послова Блерове владе Дејвиду Бланкету захвалио се на помоћи када се као млад човек уздизао у редовима лабуристичких влада од 1997. до 2010. године.

Баронеси Маргарет Бекет, која је била лабуристичка посланица четрдесет пет година и неко време шефица британске дипломатије у влади Тонија Блера, захвалио се на умећу да га у правом тренутку усмери током ране каријере.

Изнад свега, захвалио је бившем лидеру и легенди лабуризма Нилу Киноку, чија га је ватрена реторика навела да се са петнаест година учлани у ту странку.

Већина политичких странака у Британији показује спремност да пружи шансу идејама Ендија Барнама.

Чак је и лидерка Конзервативне партије Кеми Бејденок привремено обуставила критике.

Једина странка која позива на превремене изборе јесу реформисти Најџела Фаража.

У околним улицама постављено је још неколико сличних порука.

Са фасаде једне од техеранских зграда виси велика слика Беле куће у пламену, док је недалеко од тог места, иза металне ограде, приказ фотографија чланова Трампове породице поред ковчега увијених у заставе САД.

Билборди су постављени недуго пошто је нови верски вођа Ирана, ајатолах Мођтаба Хамнеи најавио освету за смрт свог оца, Алија, што је махом тумачено као испразна пропаганда, која је пратила сахрану старијег Хамнеија, убијеног у првом таласу ваздушних напада на Иран крајем марта.

Недуго после ових претњи, америчке обавештајне службе су се у приличном мери узбуниле, јер су од "пријатељских" шпијуна добиле информације да, унутар Ирана, можда заиста и постоје групе или организације које припремају убиство Доналда Трампа.

Израелски Мосад је, пре десетак дана, обавестио Американце да је "неколико група" у Ирану разматрало могућност атентата на Трампа, али и да нису предузеле било какве конкретне кораке.

Додатно, прате се активност иранских шпијуна које би могле бити усмерене против других званичника администрације у Вашингтону.

Готово истовремено, објављено је и да су амерички званичници информације од израелских извора примили уз огромну дозу резерве, с обзиром на лоша искуства која су имали приликом покретања претходних напада на Иран.

"Желе да убију америчког лидера - мене", рекао је Трамп, коментаришући те наводе.

"До сада сам имао среће, али та срећа можда неће дуго трајати. То су зли, болесни људи и тај рак морамо да искоренимо", рекао је Трамп, који је неколико дана касније, рекао да ће ка Техерану, у случају његове смрти, полетети хиљаде пројектила.

Те су претње, наводно, биле разлог због којег се Трамп, са недавног самита НАТО у Анкари, вратио старим авионом "Ер форс 1" уместо нове, 400 милиона долара вредне летелице коју му ју поклонио катарски емир.

Атентат на Трампа, покушај први

Америчко министарство правде објавило је да је иранска Револуционарна гарда покушала да организује убиство Доналда Трампа, пре него што је на изборима 5. новембра поново изабран за председника Сједињених Држава.

Једном од наводних иранских агената, још у септембру те године, наложено је да по страни остави све остале активности и усредсреди се на праћење и на концу убиство Доналда Трампа, наводи се у оптужници коју је Федерални истражни биро поднео суду на њујоршком Менхетну.

Оперативац, идентификован као Фархад Шакери, наводно рекао је званичницима Револуционарне гарде да ће таква операција коштати ужасно пуно новца, на шта му је одговорено да ”паре нису проблем”.

За претходних десет година, забележено је чак 26 озбиљних инцидената у непосредној близини Доналда Трампа. Током предизборне кампање у градићу Балтер у Пенсилванији, лакше је рањен када је на њега пуцао снајпериста.

"У ретком потезу, Еј-Би-Си и Ен-Би-Си, телевизије лажних вести, одлучиле су да не преносе овај говор. Знале су о чему је реч. Превара попут ове требало би да значи укидање њихових лиценци", рекао је амерички председник.

Делимични преноси и стриминг

Еј-Би-Си и Ен-Би-Си су, међутим, његово обраћање уживо преносили на својим стриминг платформама.

По завршетку говора, обе мреже вратиле су се редовном програму, а потом емитовале специјалне емисије у којима су анализиране Трампове тврдње о безбедности америчког изборног система, наводи Њујорк тајмс.

Друге телевизијске мреже, међу којима су Си-Би-Ес, Ем-Ес-Ен-ОУ и Фокс њуз, одлучиле су да говор преносе у целини или делимично.

Фокс њуз и мрежа Фокс емитовали су цело обраћање, док су Ем-Ес-Ен-ОУ и Си-Би-Ес уживо преносили поједине делове, након чега су прешли на анализу и проверу чињеница.

Си-Ен-Ен је емитовао одабране делове говора и коментаре својих репортера, уместо комплетног преноса.

Након Трамповог обраћања, водитељ Фокс њуза Брет Бајер сумирао је председникове тврдње о безбедности електронских гласачких машина, али је нагласио да та телевизијска мрежа "још није непосредно видела те доказе и да у овом тренутку није у могућности да процени тачност председникових изјава".

Медији нису у обавези да емитују обраћања

Телевизијске мреже нису у обавези да емитују председничка обраћања у ударном термину.

Претходни председници САД таква обраћања углавном су резервисали за националне кризе или кључне тренутке, док су медији традиционално обезбеђивали директан пренос, уз одређене изузетке.

Више телевизијских мрежа одбило је 2022. године да уживо емитује обраћање тадашњег председника Џозефа Бајдена о претњама демократији, подсећа Политико, додајући да Еј-Би-Си, Си-Би-Ес и Ен-Би-Си нису преносили ни ударно вечерње обраћање бившег председника Барака Обаме о имиграцији 2014. године.

Трамп је и раније помињао могућност одузимања лиценци телевизијским мрежама чије извештавање сматра неповољним.

Оценио је да би Еј-Би-Си требало да изгуби лиценцу након суспензије водитеља Џимија Кимела после смрти америчког политичког активисте Чарлија Кирка, а у објави на друштвеној мрежи у децембру навео је да телевизијским мрежама које извештавају "готово 100 одсто негативно" треба одузети дозволе за емитовање.

Председник америчке Савезне комисије за комуникације (FCC) Брендан Кар ипак ограничен је у могућности да самостално одузима лиценце телевизијским мрежама, које су заштићене одредбама Закона о комуникацијама о начину на који FCC преиспитује дозволе, као и Првим амандманом Устава САД, који гарантује слободу говора.

Мешање у америчке изборе

Трамп је претходно изјавио да је Кина незаконито прибавила податке о око 220 милиона америчких бирача и покушала да утиче на председничке изборе 2020. године, позивајући се на документа са којих је администрација скинула ознаку тајности и објавила их на сајту Беле куће.

Истакао је да новообјављена документа показују да је Кина спровела, рекао je,"највеће компромитовање изборних података у историји", тврдећи да је прибавила бирачке спискове који садрже имена, адресе, бројеве телефона, контакт податке и страначку припадност америчких бирача, пренео је Си-Ен-Ен.

Истовремено је оценио да амерички изборни систем има озбиљне безбедносне слабости.

Закључио је да амерички изборни систем "катастрофално заостаје" у погледу безбедности и позвао Конгрес да хитно усвоји закон SAVE America Act, преноси Си-Ен-Ен.

Према наводима Техерана, гађани су радарски системи, комуникациона инфраструктура, резервоари горива и објекти у којима су распоређени амерички војници.

Истовремено, ирански медији известили су о више експлозија у приобалним деловима земље, након новог таласа америчких удара. Експлозије су, према тим наводима, забележене у Бандар Абасу, Ахвазу, Конараку, Сирику и на острву Кешм.

Ирански званичници саопштили су да је у америчким нападима погинуло више од 30 цивила и седам припадника војске, док је око 260 особа рањено.

После удара у близини болница на југу Ирана евакуисано је више од 200 пацијената, међу којима су били онколошки болесници и пацијенти на респираторима.

Техеран је поручио да ће, у случају нових америчких напада на иранску инфраструктуру, узвратити ударима на инфраструктурне циљеве широм региона.

Саветник врховног вође Али Акбар Велајати изјавио је да нико не може да одузме Ирану контролу над Ормуским мореузом.

Министар спољних послова Ирана Абас Аракчи оптужио је САД за кршење међународног права и Повеље Уједињених нација, оценивши да напади на, како је навео, виталну инфраструктуру представљају ратни злочин.

Из Беле куће тврде да Иран наставља разговоре са САД и да жели да постигне споразум.

Портпаролка Беле куће Каролина Ливит оптужила је Техеран за најновију ескалацију сукоба истичући да је Иран прекршио Меморандум о разумевању напавши комерцијалне бродове који се крећу кроз Ормуски мореуз.

"Приђи ближе, Андреј", благо му је рекао Путин.

Мељниченков поглед зауставио се на црвеној фасцикли пред руским председником. Претпоставио је да се у њој налази досије који су о њему припремиле службе безбедности.

Мељниченко, висок и мршав човек помало неспретног држања, један је од најбогатијих људи у Русији. Путина је и раније сретао, али у друштву других руских привредника. Ово је, међутим, био први пут да је затражио разговор насамо.

Почео је тако што се представио. Током претходних 35 година изградио је индустријско царство са огромним пословима у производњи ђубрива, рударству, енергетици и логистици. Ипак, увек се држао по страни. Чак је и Путин деловао изненађено када је чуо колике су размере Мељниченковог пословања, које чини готово један одсто руског бруто домаћег производа.

Мељниченко је почео да говори о својој улози у јавности, укључујући и рад на климатској политици у оквиру Руског савеза индустријалаца и предузетника, удружења великих привредника. Путин је почео да губи интересовање. Мељниченку се учинило да у његовом погледу види питање: "Зашто си овде? Шта желиш од мене?"

"Да ли ти неко прави проблеме?", упитао је Путин.

"Владимире Владимировичу, искрено, разумем да људи код вас обично долазе из једног од два разлога. Или се плаше јер имају неки проблем, или нешто желе –положај, услугу… Што се страха тиче, наравно да се плашим, сто одсто, као и сви остали. Зашто бих то порицао? Не плашим се ничега одређеног, осим ако у тој фасцикли нема нечега. Али ако има, молим вас, реците ми, да бар знам чега треба да се плашим", одговорио је Мељниченко.

Путин се насмешио. Мељниченкова непосредност привукла му је пажњу.

"Што се амбиција тиче", наставио је Мељниченко, "моја амбиција била је да изградим глобалну компанију за производњу ђубрива, једну од највећих на свету, присутну на сваком тржишту и независну од било које појединачне државе… Желео сам да изградим глобалну компанију једноставно зато што ми је то било занимљиво."

А онда се "све ово догодило" – мислио је на рат у Украјини, санкције и непредвидивост геополитике.

"Испоставило се да свет није онакав каквим сам га замишљао. Не постоји глобални свет. Не постоје глобална правила… Ви сте то схватили пре нас", навео је руски олигарх.

Мељниченко, који је под санкцијама од првих дана рата у Украјини, испричао је Путину како је био приморан да власништво над "Еврохемом", у то време другом највећом светском компанијом за производњу ђубрива, препусти супрузи.

"Ко је твоја жена?", заинтересовао се Путин.

"Српкиња", одговорио је Мељниченко.

"Па, Срби су пристојни и поштени људи", рекао је Путин. "Неће ти то украсти."

Мељниченко је затим прешао на прави разлог доласка. Желео је да се више укључи у јавни живот и да ради за добробит своје земље. Грешка елите, рекао је Путину, била је у томе што је сопствену судбину одвојила од судбине Русије. Наводне гаранције које им је Запад пружао у погледу власничких права умало су их коштале богатства.

"Не можете имати једну земљу у којој зарађујете новац, а другу у којој тражите безбедност, будућност за своју породицу и стварни живот", рекао је Мељниченко и захвалио руском лидеру што му је помогао да то схвати.

Путин је био задовољан. Годинама је упозоравао руске олигархе да на Западу никада неће бити истински прихваћени. Сада је један од најистакнутијих међу њима признао да је био у праву. Састанак је трајао дуже од сат времена, далеко дуже него што је Мељниченко очекивао.

Током готово 60 сати разговора које смо у претходна три месеца водили, Мељниченко је свом сусрету у Кремљу посветио свега пет минута. Није желео да открива више детаља разговора са Путином, али је са запањујућом отвореношћу испричао причу о сопственом успону, изнео дијагнозу егзистенцијалног изазова пред којим се Русија налази и представио визију будућности земље – визију која би, уколико успе да је оствари, могла да промени ток руске историје.

Пост, физика и есеј о Русији

Мељниченко нимало не личи на већину пословних људи које амбиција наведе да поверују да су способни да управљају државом. На наш први сусрет у Истанбулу стигао је после 28 дана поста, којим је желео да прочисти тело и ум. Не држи придике. Напротив, могао сам да видим колики напор улаже да мисли преточи у речи, као да их читавим телом извлачи из себе. Чинило се да га дијалог занима као средство за испитивање и обликовање сопствених идеја.

Мељниченко је на универзитету студирао квантну физику и у себи носи наизглед противречне пориве те дисциплине. Размишља системски, као физичар, али истовремено најбоље функционише у условима темељне неизвесности света који га окружује. Свака од тих особина појединачно је корисна, а заједно су га довеле до самог врха глобалног пословања. Можда ће му омогућити и да одигра улогу у преобликовању Русије и њеног места у свету.

Док смо разговарали, Мељниченкове идеје постепено су добијале јаснији облик. Наши разговори подстакли су га да напише есеј у којем излаже своју визију будућности Русије, а који Економист ове недеље објављује на свом сајту.

У средишту те визије налази се суверенитет – не само државе већ и елита и грађана, који су за време Путинове владавине искључени из учешћа у политичком животу сопствене земље.

Безбедносни апарат сваку независност види као претњу. Иницијатива која долази од некога изван тог система – и то још од богатог бизнисмена – могла би бити схваћена као директан изазов. Мељниченко је потпуно свестан опасности.

"Сваки корак који превазилази немо покоравање носи ризик", рекао ми је. "Природно би било држати главу погнуту. Али улог је превелик. Ако не учествујете, сами себе искључујете из сопствене будућности."

Мељниченко је касно ушао у размишљања о управљању руском државом. Иако је у тренутку када је Путин 2022. године напао Украјину био најбогатији човек у Русији, његово име није било широко познато ни у земљи ни ван ње.

Током претходних 20 година према Русији се односио као страни инвеститор. Долазио би на неколико недеља годишње да обиђе своја предузећа. Остатак времена живео је у Швајцарској или пловио светом на својој јахти.

Делимично је то чинио зато што је желео да живи као други међународни милијардери. Неговао је везе са технолошким магнатима попут Ларија Елисона, руководством Уједињених Арапских Емирата и двором саудијског престолонаследника Мухамеда бин Салмана.

Али разлог је био и договор који је Путин, по доласку на власт, склопио са олигарсима: држите се подаље од политике, а моћи ћете да задржите богатство и уживате у животу у иностранству. Државом су, уместо њих, завладали људи потекли из безбедносних служби.

Када је Путин напао Украјину, свет је чекао да се богати и моћни Руси успротиве рату. Они су, међутим, остали неми. Запад им је увео санкције, делимично и у нади да ће извршити притисак на Путина. Али то је показало неразумевање начина на који власт у Русији функционише. Пословна елита одавно је била одустала од покушаја да утиче на политику.

И сам Путин страховао је да ће га олигарси издати. Уместо тога, санкције су их вратиле у његов загрљај. Али када су се вратили, заједно са новцем у Русију су вратили и своје интересе и амбиције.

Мајка Русија

На почетку наших разговора, пре три месеца, Мељниченко ми је рекао: "Први пут осећам да немам другу земљу осим Русије."

С обзиром на уздржаност његових колега, запањујуће је што је најзагонетнији руски олигарх, сада док живи у Москви, спреман да иступи и јавно изнесе своје ставове.

Мељниченко није дисидент. Није ни антиратни херој, нити ратни фанатик. Предузећа којима управља помажу одржавању ратне привреде. Амонијак произведен у његовим фабрикама користи се за производњу муниције. Сарађује са оружаним снагама у одбрани својих постројења од напада дроновима, као и са службама безбедности ради спречавања саботажа.

Избегава идеолошке и моралне судове, јер верује да они одвлаче пажњу од задатка изградње система који функционише.

Безбедносни апарат сваку независност види као претњу. Иницијатива некога изван система – и то богатог бизнисмена – могла би бити схваћена као директан изазов.

Мељниченко не настоји да оспори постојећу структуру власти. Уместо тога, нуди своје услуге држави и нада се да ће постати један од архитеката промена. Његова каријера показује да није нарочито заинтересован за непосредно управљање. У својим компанијама био је неизвршни члан управних одбора и повремено је допуштао генералним директорима да одбаце његове предлоге.

Његова вештина огледа се у повезивању различитих интереса ради изградње система који преображавају природне ресурсе – градио је луке и железнице, производио ђубриво и стварао електричну енергију. Верује да му тешко стечено овладавање физичким светом пружа трезвенији поглед од оног који имају идеолози.

Рат на "кућном прагу"

Рат у Украјини сада траје дуже од совјетског учешћа у Другом светском рату. Мељниченко иступа у тренутку када се Москва први пут од 1942. године нашла под непосредним војним ударима.

Украјински напади на руске рафинерије изазвали су огромну несташицу горива. Дронови погађају индустријска и војна постројења дубоко унутар Русије, лишавајући Кремљ ореола непобедивости. Привреда је под притиском. Елите већ извесно време осећају да је земља стигла у слепу улицу. Долазак рата на домаћи терен додао је нови слој незадовољства.

То значи да би сукоб могао опасно да ескалира.

"Рат у Украјини недвосмислено се доживљава као рат Русије и Запада", рекао је Мељниченко.

Верује да постоји забрињавајуће велика вероватноћа да се сукоб прошири на друге државе. Не искључује ни употребу нуклеарног оружја. Управо такав исход очајнички жели да спречи.

"Какви год да су разлози који су нас довели довде – били у праву ови или они – морамо да прихватимо стварност: сада се налазимо на потпуно непознатој територији."

Мељниченко се не плаши хаоса. Доживљава га као лабораторију у којој може да испита сопствену способност да гради системе. Његово богатство настало је док је модерна Русија израњала из остатака Совјетског Савеза. Увек је био корак испред промена, препознајући вредност која је на тржишту била потцењена.

Данас постоји појачана потреба за редом, предвидивошћу и представом о будућности.

"Људи се не плаше слободе. Људи се плаше хаоса", рекао је Мељниченко.

Посматран споља, режим делује неуништиво. Али тако су изгледали и режими 1913. и 1986. године. Неколико година касније оба су се распала.

Мељниченкову причу важно је разумети из два разлога. Прво, зато што ће вероватно постати чинилац који више неће моћи да се занемарује. Друго, зато што она показује да је реч о педантном стратегу који стрпљиво планира и одлучно делује. До сада је увек успевао да добије оно што жели.

Биографија, концерти и Лариса

Мељниченко је рођен 1972. године у Гомељу, другом највећем граду Белорусије, у породици совјетске интелигенције. Отац му је био физичар и полупрофесионални кошаркаш, а мајка, етничка Украјинка, предавала је руски језик и књижевност у локалној музичкој школи.

У пролеће 1986. године, када је Мељниченко имао 14 година, експлодирала је нуклеарна електрана у Чернобиљу, удаљена 160 километара од Гомеља. Чернобиљ је доживео истовремено као катастрофу и ослобођење.

Он и његови школски другови евакуисани су у празну војну базу у Литванији, у којој су донедавно биле смештене нуклеарне ракете кратког домета.

"Било је то најслободније и најзанимљивије лето мог детињства: без родитеља, школског надзора – потпуна слобода. Могао си да се провлачиш кроз ракетне силосе, од којих многи још нису били затворени, и да луташ подземним пролазима. Било је опасно и узбудљиво, а девојчицама се то допадало."

Чернобиљ је био и покретач политике отворености у Совјетском Савезу. Како су покушаји прикривања размера катастрофе пропадали, свеприсутна култура тајности и страха почела је да се топи. Часописи су објављивали раније забрањене текстове о Стаљиновим репресијама.

"Гледао сам наставнике како дословно у ходу мењају своје тумачење историје."

Преко совјетских граница почели су да пристижу странци и страна роба. Као тинејџер, Мељниченко је од Пољака и Мађара куповао западњачку одећу и електронику, а затим их препродавао на уличним пијацама у Гомељу.

Био је надарен и сврстан у одељење за напредну математику и физику. Са 15 година уписао је водећу совјетску математичку школу при Московском државном универзитету. За разлику од већег дела совјетског образовног система, она је била истински меритократска. Најбољи ученици, попут Мељниченка, настављали су студије физике на Московском државном универзитету. Остали су се обучавали за криптографе на академији КГБ-а.

Студије су обликовале Мељниченков поглед на свет. Специјализовао се за квантну статистику и теорију поља, која се бави субатомским честицама и њиховим понашањем.

"У квантном свету ништа није извесно и све је вероватно. Стварност је променљива", објаснио је. "Ако нешто оповргне ваш поглед на живот – неки догађај, појава или шта год – то није трагедија већ прилика. Нисам крут. Сутра можда будем веровао у нешто другачије од онога у шта сам веровао прекјуче."

Такав ментални склоп био је савршен за земљу у превирању.

У пролеће 1989. године присуствовао је политичким скуповима и концертима западних рок група попут "Скорпионса", чија је песма "Ветар промена" постала химна слободе. Он и један пријатељ куповали су улазнице за концерте "Пинк Флојда" преко запослених на позоришним благајнама – цене је још одређивала држава – а затим их преко мреже студената препродавали уз огромну зараду.

На универзитету је упознао Ларису, своју прву љубав.

"Била је лепа, интелигентна и пет година старија од мене."

Лариса је студирала музику и певала џез. Иако је био уверен да и она њега воли, у пролеће 1990. изненада је нестала. Касније му је једна њена пријатељица рекла да се удала за богатог Московљанина и да чека дете.

Био је скрхан, али прича је добила неочекиван обрт.

"Две године после њеног венчања поново сам срео Ларису. До тада сам био други човек. Имао сам новац, статус и самопоуздање."

Обновио је везу са њом – али само зато што је желео да је повреди. Осветио јој се.

"То је вероватно најсрамнија ствар коју сам у тим годинама учинио и за њу не могу да пронађем никакво оправдање."

Опседнуст новцем, коцка и рекет

Прича о Лариси научила га је двема стварима. Прво, да освета, ма колико примамљива била, више понижава онога ко је спроводи него онога коме је намењена. Друго, да је Москва опседнута новцем.

Распад планске привреде и нагло осиромашење становништва створили су огромну потражњу за мађионичарским представама и коцком, јер су људи жудели за чудом. Карташке игре, уличне преваре и лутрије које су водили преваранти ницале су на све стране.

Мељниченко и један пријатељ препознали су прилику.

"Посматрали смо то, неке делове рационализовали, прилично цинично поједноставили и, у суштини, учинили читаву ствар ефикасном."

Мељниченкова игра била је подешена у корист организатора, али је играчима заиста омогућавала да понекад победе. Схватио је да, ако жели да посао траје, и муштерије морају да имају неку корист.

Игра је била једноставна. Играч би извукао десет штапића из скупа од 60. На сваком штапићу био је исписан број од један до десет, а збир би се упоређивао са табелом исплата како би се утврдило да ли је играч освојио награду.

"Пазили смо да се наши оператери придржавају правила. Нада коју смо продавали била је стварна."

То је повећавало популарност игре, иако је, како каже, "разумео ко од кога профитира".

Да би спречио власти да му угасе посао, Мељниченко је морао да добије њихову наклоност. Дозволу за организовање лутрије прибавио је представљајући је као добротворну фондацију. Касније је заиста регистрована као добротворна организација, а као њен циљ наведено је "јачање односа са онима који издају дозволе".

Много већи проблем били су криминалци који су од предузетника изнуђивали новац. Да би спречио ту "неправду", Мељниченко се ослонио на пријатеља чији је отац руководио полицијском академијом у Волгограду.

"Зашто преговарати са гангстерима када около има довољно напола обучених полицајаца?"

Ангажовањем полицајаца избегао је плаћање рекета, а они су му помагали и да контролише масу "која би могла бити разочарана својим финансијским резултатом и ударити вас песницом у лице".

Дипломата, рубље и долари

Кроз тај посао Мељниченко је створио мрежу људи која се успињала заједно са њим. Многи студенти Московског државног универзитета који су водили штандове лутрије постали су државни функционери и пословни људи, а и даље се налазе у његовом окружењу. Полицијски кадети данас заузимају високе положаје у безбедносним службама.

Једном студенту препустио је свакодневно управљање, док је он ишао на предавања и "размишљао о стварима". То је улога коју је одувек више волео.

"Увек сам био вођа, али готово никада у првом плану."

Ненаметљив стил развио је још у летњим камповима које је похађао као дете, где су најјачи дечаци били и најпопуларнији.

"Оног тренутка када покушате да наметнете сопствени план, ма колико он био племенит, неизбежно ћете изазвати жељу неког мање промишљеног, али физички снажнијег дечака да вас удари у око."

Научио је да буде дипломатичан.

"Никада нисам волео насиље као средство за постизање циља. Најбоља могућност јесте привући људе тако што ћете им понудити циљеве које сами нису уочили или за које нису веровали да су достижни."

До краја прве године студија возио је "ладу". До краја друге прешао је на "мерцедес". Широм Москве имао је 40 лутријских штандова.

Лутрија је доносила стабилан прилив рубаља, али је њихова вредност из дана у дан опадала због наглог раста инфлације. Зараду је претварао у доларе, што је ван званичних канала и даље било незаконито.

Доларе је набављао од кинеских и америчких студената који су преко веза међу странцима имали приступ страној валути. Ти контакти прерасли су у пријатељства. Један од њих касније је постао високи функционер кинеске владе, а његов син данас води Мељниченкову канцеларију у Шангају. Американац је постао конгресмен.

Вишак долара продавао је другим предузетницима у успону. Прву незваничну мењачницу отворио је у студентском дому Московског државног универзитета.

Стари систем и нова правила

Лето 1991. године провео је на Криму. Недалеко од њега, КГБ је држао Михаила Горбачова у притвору у последњем покушају да сачува Совјетски Савез. Мељниченко је осећао да су то самртни трзаји система.

Осећао је "ни страх ни еуфорију, већ само да се један неизбежан процес убрзава".

По повратку у Москву учинио је нешто што би само неколико недеља раније било незамисливо. Проценивши да је стари систем изнутра празан, у новинама је огласио своју незакониту мењачницу.

Ризик се исплатио и посао је брзо растао. На крају је напустио факултет и угасио лутрију.

Сада је желео да озваничи своје пословање, што није било једноставно за двадесетогодишњака без веза у власти. Али имао је дрскости и умео је да стекне поверење старијих мушкараца, припадника генерације његовог деде.

Имао је два анђела чувара. Један је био Давид Крук, седамдесетогодишњи ратни ветеран који је водио задружну банку "Премијер". Мељниченко га је пронашао преко телефонског именика и изнео му понуду. "Премијер" би добијао фиксну накнаду зато што је Мељниченкове мењачнице ставио под своје окриље, док би се додатна зарада задржавала ван пословних књига.

Мељниченко се не плаши хаоса. Он га види као лабораторију у којој може да испита сопствену способност да гради системе.

После шест месеци преотео је Крукове запослене и основао сопствену банку, али је ипак остао у пријатељским односима са својим ментором све до Крукове смрти у 96. години.

Нову банку назвао је "Московски деловој мир" – Московски пословни свет, скраћено МДМ.

У међувремену се руска политика распадала. Земља је 1993. године запала у уставну кризу, када су комунисти и ултранационалисти покренули побуну против председника Бориса Јељцина. На улицама се пуцало. Мељниченко је узео оружје и изашао напоље – не да би учествовао, већ да би посматрао.

Како би учврстио свој положај у трговини девизама, био му је потребан сталан снабдевач доларима. Његов други анђео чувар био је амерички банкар Ричард Спајкерман, директор међународних односа у њујоршкој банци, главном увознику америчких новчаница у Русију.

Мељниченко га је придобио.

"Стајали смо напољу на снегу и пекли одреске. Ја сам имао 60, а он 22 године. Подсећао ме је на мог сина", рекао је Спајкерман, који је са њим сарађивао све до прошле године.

Мељниченко је тако добио директан канал који је заобилазио званичне руске мењачнице.

Девизе и Абрамович

Америчка банка је из европских трезора у Москву авионима превозио новчанице у вредности и до 300 милиона долара дневно. Мељниченко је организовао превоз и обезбеђење свог дела новца. Изнајмио је напуштено нуклеарно склониште у близини Москве за његово складиштење. Камиони су се спуштали два нивоа под земљу, где су десетине људи седеле и бројале готовину.

"Русија деведесетих била је машина убрзања – уништавала је људе и стварала их истом брзином", рекао је Мељниченко.

Правила су била променљива, а успех или неуспех зависили су од сналажљивости.

"Ако сте могли да размишљате мало брже од других и мало боље формулишете ствари, све би вам полазило за руком."

Влада је 1992. године започела највећу приватизацију у историји. Многи Мељниченкови пријатељи постали су власници некадашњих државних предузећа, док је он постао њихов банкар.

Међу његовим највећим клијентима била су браћа Черној, која су уз помоћ политичких веза и криминалне силе изградила металуршко царство. У рату за контролу над руским алуминијумом стотине људи страдале су у сибирским градовима са топионицама.

Империја браће Черној распала се 1996. године. Наследила их је одабрана група тајкуна којима је Јељцинова влада препустила контролу над руским природним богатствима у замену за политичку подршку.

После Јељциновог реизбора 1996. године, Борис Березовски, један од најистакнутијих међу тим олигарсима, изјавио је: "Сада имамо право да заузмемо положаје у влади и уживамо у плодовима своје победе."

Мељниченко није припадао том кругу. Посматрао их је са стране док су се међусобно борили да прошире личне феуде, уместо да богатство и енергију улажу у унапређење јавног добра.

Русија је 1998. године престала да отплаћује дугове и девалвирала рубљу. Многи олигарси остали су изложени и изгубили огроман новац. Мељниченко, који је зараду претходно претворио у страну валуту, не само да је прошао неоштећено већ је из кризе изашао снажнији.

Док су друге руске банке пропадале, преузео је неке од највећих компанија у земљи као клијенте. Једна од њих била је у власништву Романа Абрамовича, који се пробио до Јељциновог најужег круга.

"Оставио је снажан утисак на мене. Први пут сам видео правог стратега – дисциплинованог, стрпљивог и систематичног."

Мељниченко је "схватио како власт у Русији заиста функционише". Она није произлазила из формалних положаја, већ се кретала неформалним мрежама у којима су били важни само поверење и оданост.

Видео је како је Абрамович изградио везе свуда – од регионалних гувернера до Јељцинове породице – и како је утицај спроводио без јавног показивања моћи.

"Људи који су чинили његов 'колектив' нису схватали да су део јединственог плана… који је постојао у његовој глави. Чинило се да Абрамовича нигде нема, а убрзо је био свуда. Од једног тренутка", негде у пролеће 1999. године, "у Русији више није било олигарха. Постојао је само Абрамович."

Долазак Путина на власт

Мељниченко није желео да буде део туђег система, нити га је занимала политика. Желео је да изгради индустријско царство.

Године 1999. ангажовао је Александра Мамута, човека са снажним везама, да буде председник управе његове банке.

"За годину дана упознао сам апсолутно све које је требало познавати."

Абрамович је имао кључну улогу у организовању преласка власти са Јељцина на Путина. Мељниченко је такође схватио да је наступио крај једне епохе. Понудио је стотине хиљада долара како би привукао опозиционе кандидате у Путинову странку, а после Путиновог избора за председника добио је од њега писмо захвалности.

Почетком те године Мељниченко је отпутовао на Хималаје.

"Желео сам да све мирно промислим."

Имао је новац, политичке везе и јасан циљ – да обједини неке од највећих индустријских ресурса у земљи. Усмерио се на три сектора: производњу металних цеви, производњу ђубрива и експлоатацију угља.

"Све је било део јединствене стратегије."

Бизнис

На први поглед, ниједна од тих мета није обећавала. Извозне цене руских сировина биле су на дну, пољопривреда у очајном стању, а домаће цене струје и гаса вештачки ниске. Многи потрошачи у земљи једноставно нису плаћали рачуне, знајући да им снабдевање неће бити обустављено.

"У квантном свету ништа није извесно и све је вероватно. Ако нешто оповргне ваш поглед на живот, то није трагедија већ прилика."

Али Мељниченко је имао хипотезу – привредни раст Кине створиће нову потражњу за угљем и захтевати храну из Северне и Јужне Америке, којима ће зато бити потребно више ђубрива. Унутрашње реформе довешће до реалних цена енергије, а потрошачи ће почети да уредно плаћају рачуне. Раст цена нафте и гаса створиће домаћу потражњу за цевима, док је отпадни метал, сировина за њихову производњу, био јефтин и лако доступан.

Почео је са угљем. Куповао је потцењене руднике и повезивао их са железничким чвориштима, лукама и електранама. На истоку земље изградио је извозни терминал на крају недовољно коришћене железничке пруге – совјетског мегапројекта дугог 4.345 километара, који се протезао од Сибира до Пацифика.

Главни потрошачи угља у земљи били су произвођачи електричне енергије. Анатолиј Чубајс, архитекта приватизације, постављен је 1998. године на чело електроенергетског монопола, са задатком да разбије један од последњих стубова централизоване привреде и уведе конкуренцију.

Мељниченко је дошао да му се представи.

"Верујем да ће ваша реформа успети", рекао му је.

Чубајс је био навикнут на дрске мањинске акционаре и олигархе који траже услуге. Човек који му је дошао у посету био је толико учтив да је, како се Чубајс присећа, "изгледао као школарац који за време одмора улази у зборницу".

А онда је Мељниченко додао: "Прикупили смо 2,5 милијарди долара и купили 15 одсто ваших акција."

Чубајс је био толико запањен да је помислио да није добро чуо. Тиме је Мељниченко постао највећи појединачни инвеститор. Чубајс је чекао захтеве новог власника. Није их било. Када се Мељниченко спремао да оде, Чубајс није могао да одоли: "Зашто си дошао, Андреј? Имаш ли неку жељу?"

"Не. Само сам дошао да вас обавестим", одговорио је Мељниченко.

Затим је отишао. Наредних седам година није упутио ниједан захтев.

"Био је остварење мог сна", рекао је Чубајс. "Био је то нови тип индустријалца."

Мељниченку су биле потребне само две године да се од човека чије име готово нико ван пословних кругова није знао претвори у једног од водећих руских индустријалаца.

"Све је урађено веома брзо. Нико није могао да схвати шта радимо. Тек када је све било завршено, постало је јасно."

Руски медији пренели су 2002. године пренео речи једног западног бизнисмена: "Има 30 година и жели да влада светом."

До 2004. године његов план био је завршен. Група МДМ објединила је 50 предузећа у три компаније: Трубну металуршку компанију, ТМК, "Еврохем", компанију за минерале и хемијску индустрију, СУЕК...

Електране су снабдевале Русију, угаљ је извожен у Азију, док се "Еврохем" окренуо Западу. Како је рекао његов стари пријатељ Спајкерман, Мељниченко је постао "глобалиста по замисли".

Путинов заокрет 

Док је обједињавао индустријску имовину, Путин је са безбедносним службама успостављао контролу над елитама и уклањао независна средишта моћи. Нови лидер скрајнуо је већину олигарха. Михаила Ходорковског, политички амбициозног власника "Јукоса", највеће руске нафтне компаније, ухапсио је 2003. године и запленио му компанију.

Магнатима је поручено да "не треба да се баве политиком, него само својим послом", присећа се Мељниченко.

"Заправо, од вас се изричито очекивало да се ни у шта друго не мешате."

Такав договор није сметао ни њему ни његовим колегама. Почетком двехиљадитих већ су били окренути иностранству.

"Исти порив који ме је некада водио из Гомеља у Москву сада ме је гурао ка Њујорку, Лондону и Паризу", рекао је Мељниченко.

Сандра Мељниченко

Део те промене била је одлука да се ожени. Приватном животу приступио је једнако систематично и промишљено као пословима – попут "кинеских династија".

"У томе није било никакве случајности. Апсолутно никакве"

Будућу супругу одабрао је пре него што ју је уопште упознао.

Александра Николић, позната као Сандра, била је пет година млађа од њега. Одрасла је у бившој Југославији. Отац јој је био српски архитекта, а мајка хрватска уметница. Као једна од најпопуларнијих певачица на Балкану, манекенка и дипломирани стручњак за међународни менаџмент, била је лепа, позната и паметна. Представљала је и његову улазницу у европско високо друштво.

На првом сусрету у Антибу Мељниченко јој је одмах рекао да намерава да је ожени. Била је затечена, али он је био сигуран.

"Оног тренутка када сам је угледао, знао сам да је све што сам о њој раније чуо тачно – и да је стварност још много више од тога. Одмах сам се заљубио."

После шест месеци почели су да живе заједно, а две године касније су се венчали. Свадба је коштала 30 милиона долара. За 300 гостију кувао је Ален Дикас, кувар окићен Мишленовим звездицама, док су их забављали Витни Хјустон, Кристина Агилера и Енрике Иглесијас.

Европски човек, јахта и план

У време венчања Мељниченко више није био руски порески резидент. Преселио се 2004. године у Француску, а касније у Швајцарску, и повукао се из свакодневног управљања компанијама.

Живот на дистанци му је одговарао.

"Суштински сам веома напорно радио још од детињства. Само сам желео да живим… Нисам имао никакву потребу да поправљам свет, да се тако изразим."

Мељниченко није желео да буде део туђег система, нити га је занимала политика. Желео је да створи индустријско царство.

До тада је његово познавање западног пословања углавном било теоријско. Постојао је само један начин да га претвори у праксу:

"Почните да живите онако како живе људи какви желите да постанете. Проводите време као они и гледајте како се одлуке заиста доносе."

Од дизајнера Филипа Старка наручио је јахту, остављајући му потпуну слободу. Била је дуга 119 метара и тешка 6.000 тона. Прамац је био обликован као орловски кљун, а пловила је готово нечујно, једва таласајући море, "попут кита".

Јахта је названа "А", према почетном слову његовог и супругиног имена, а запловила је 2008. године. Постала је његова визиткарта и израз живота неспутаног границама и националном припадношћу.

На њој је обилазио свет, проводећи и по осам месеци годишње на мору.

"Градили смо глобалну Русију интегрисану у светску привреду и западне институције."

Са палубе јахте почео је да осмишљава глобалну инвестициону стратегију. Године 2011. направио је план да током 15 година потроши 35 милијарди долара, купујући имовину широм света и градећи нова постројења у Русији.

"Нисам добијао много дивиденди. Улагао сам дугорочно."

План је успео – али свет за који је био направљен распао се.

Матица

У Русији су 2008. године почеле да се испољавају две супротстављене тежње. Била је то година у којој се Путин на четири године повукао са места председника. После дугог периода привредног раста и високих цена нафте, земља се друштвено и економски модернизовала.

Стасавала је прва постсовјетска генерација. Њени припадници желели су да буду грађани, а не поданици, и били су отворени за међународне утицаје.

Путин је, међутим, и као премијер задржао стварну моћ. Схватио је да би интеграција са Западом преокренула руски политички систем. То би угрозило његову власт, власт безбедњака и његову жељу да поново успостави совјетску империју наметањем руске сфере утицаја.

Његов повратак у Кремљ 2012. године дочекан је масовним протестима руске средње класе. Тада је свесно одлучио да земљу поведе путем сукоба.

Док је Мељниченко ширио своје хоризонте, Путин је почео да изолује Русију и обнавља симболе империје. Ниједан није био моћнији од Крима, који је анектирао 2014. године.

Уследиле су санкције, а Путин је Русију почео да претвара у тврђаву – самодовољну, отпорну на спољне притиске и са становништвом под строгом контролом.

Исте године Мељниченко је седиште "Еврохема" преместио у Швајцарску, где је живео. Није схватао размере напетости између Русије и Запада. Кризе је посматрао пословном логиком, према којој се проблеми решавају када цена сукоба постане превисока.

"Нисам мислио да ће отићи овако далеко. Није смело да оде тако далеко."

Данас признаје да је погрешио.

"Док сам настављао да градим међународну компанију, свет у којем су такве компаније могле да постоје већ се ближио крају."

Рат, Трамп и поделе

А онда се 2022. године његов свет урушио.

На дан почетка рата, Мељниченко је био у Москви, где је заједно са другим руским пословним лидерима присуствовао одавно заказаном састанку са Путином.

Путин је зрачио самопоуздањем.

"Нажалост, наш састанак одржава се у неуобичајеним околностима, најблаже речено, али смо га унапред планирали", рекао је запрепашћеним присутнима.

Нико од њих није очекивао да ће руски председник заиста покренути рат. Убедили су себе да се то не може догодити јер би последице биле катастрофалне. Ипак, нико се није успротивио.

Мељниченко је стављен под санкције 9. марта. Европска унија тврдила је да је разлог то што припада "најужем кругу Владимира Путина". Сам "Еврохем" изузет је од санкција како се не би угрозило снабдевање света храном.

Мељниченко је касније оспорио санкције пред Судом правде Европске уније, али су његови аргументи одбачени.

Претходно је већ предузео противмере. Осмог марта, на свој 50. рођендан, повукао се са места корисника у чијем су власништву била породична добра – куће, авиони и јахте – и пренео их на Сандру, држављанку ЕУ која никада није живела у Русији и није имала руски пасош.

Неколико дана касније италијанске власти заплениле су његову најновију јахту. Бирократија Европске уније није била једини извор проблема. Мељниченко тврди да су неки пословни партнери у Европи покушали да искористе његов положај.

Његова почетна стратегија била је да сачека крај рата и повратак у нормалност.

"Постојао је период 2022. и 2023. године када сам покушавао да играм по старим правилима, јер ми се чинило да је читава ова прича привремена."

Настанио се у Дубаију и спријатељио са елитом Емирата. Преломни тренутак наступио је током разговора са Такером Карлсоном, тадашњим истакнутим гласом покрета МАГА, у једном дубаијском хотелу пред америчке изборе 2024. године.

"После тог разговора остао ми је јасан утисак да ће Трамп, уколико победи, прихватити фрагментацију света."

Отприлике у то време он и други бизнисмени схватили су да се рат неће брзо завршити. Пошто није било изгледа за укидање санкција, почели су да се враћају у Русију, где су се суочили са другачијом претњом својој имовини.

Власничка права у Русији одувек су била условна. Али рат је ослободио грабљивост каква није виђена деценијама. Од 2023. године имовина вредна 60 милијарди долара национализована је или предата режимским лојалистима.

Била је то највећа прерасподела имовине од масовних приватизација деведесетих година.

"Док сам настављао да градим међународну компанију, свет у којем су такве компаније могле да постоје већ се ближио крају."

Тужиоци су у августу 2023. године затражили да се Мељниченку одузме "Сибеко", сибирска електроенергетска компанија, тврдећи да је њена куповина била резултат преварног договора са претходним власником.

Две недеље касније канцеларија главног тужиоца одустала је од поступка у замену за Мељниченкову донацију једној "добротворној организацији".

Према речима људи упознатих са нагодбом, износила је 32 милијарде рубаља, односно око 335 милиона долара – исто онолико колико је Мељниченко првобитно платио "Сибеко".

Добротворна организација била је "Сиријус", школа за надарену децу коју Путин нарочито подржава.

Нова Русија

Мељниченко је тада схватио да мора да обезбеди власничка права у Русији. Једини начин био је да се пробије унутар система, разуме супротстављене интересе и помогне у обликовању његових циљева.

"Ако желите место за столом, морате нешто да учините."

Као и увек, почео је посматрањем.

"Од 2023. почео сам да проводим више времена у Русији и да је упознајем много дубље."

Разговарао је са свима који су имали неки интерес и одређено гледиште: "политичарима, новинарима, мислиоцима, либералима, националистима и комунистима".

Могли сте га затећи на доручку са Дмитријем Муратовом, добитником Нобелове награде и оснивачем либералне "Нове газете", кога је власт изопштила и прогласила "страним агентом". Увече би пио чај са Александром Дугином, националистичким филозофом који велича рат.

Из разговора у разговор почео је да замишља каква би Русија требало да постане.

"Сви имају различите интересе, али постоји сагласност да је изгубљена јасна представа о будућности."

За велики део света ниједна озбиљна расправа о будућности Русије није могућа пре завршетка рата. За Мељниченка је, међутим, крај рата у Украјини условљен осмишљавањем те будућности — што готово нико ни у Русији ни на Западу није спреман да учини.

Мељниченкова визија изложена је у његовом есеју на интернету. Она није идеолошка. Он не размишља у категоријама демократије и аутократије, добра и зла, пријатеља и непријатеља, пораза и победе.

Његови најважнији циљеви су стварање консензуса, обнова стабилности и рад у корист дугорочних интереса Русије.

Четири сценарија

Објаснио ми је четири могућа сценарија, од којих сваки сматра суморним.

Према првом, Русија би била враћена из изолације и поново укључена у западни поредак, али би остала ограничена на његову периферију. Мељниченку то личи на вазални положај. Верује да би понижена и поражена Русија готово сигурно изнедрила агресиван реваншизам.

Други сценарио подразумевао би трајно увлачење Русије у кинеску орбиту, у улози тампон-зоне и снабдевача природним ресурсима.

Кина можда нема много интереса за такав исход. Морала би да преузме одговорност за руске проблеме и суочи се са отпором понижених Руса.

"Кина радо користи асиметрију у међусобним односима, али не жури да је формализује", тврди Мељниченко.

По његовом мишљењу, једина разлика између та два сценарија јесте идентитет феудалног господара.

Преостала два сценарија још су опаснија управо зато што су сасвим могућа.

Русија би могла да склизне у грађански сукоб, у којем би се различити господари рата борили за оскудне ресурсе. Распад земље са нуклеарним арсеналом био је најгора америчка ноћна мора у време распада Совјетског Савеза, а то остаје и данас.

"Слика разбијене Русије можда привлачно звучи у политичким говорима", каже Мељниченко. "Са становишта управљања ризицима, она је много мање привлачна."

Четврти сценарио, који заговарају службе безбедности и о којем се озбиљно расправља у Кремљу, представља непосредну претњу Мељниченку и руској елити – затварање по узору на Северну Кореју, засновано на милитаризму, репресији, изолацији, следовањима и извозу нестабилности.

"Русија заробљена у менталитету трајно опкољене тврђаве претворила би спољну конфронтацију у трајни инструмент унутрашње политике", каже Мељниченко.

Алтернатива

Једина алтернатива тим сценаријима, како је Мељниченко види, јесте да Русија постане оно што назива "сувереном" земљом – државом која удобност и добробит својих грађана ставља на прво место и чије је понашање предвидиво за спољни свет.

Реч "суверенитет" током претходне три деценије имала је различита значења у руској политици.

Јељцин се на суверенитет позивао како би показао да се нова демократска земља разликује од Совјетског Савеза. Једна проницљива руска филолошкиња сматрала је ту идеју бесмисленом.

"Од кога Русија тражи суверенитет – од поларних медведа?", записала је у дневнику.

Путин је, тврдећи да модерна Русија дели особине са Совјетским Савезом и Руском империјом пре њега, суверенитет користио као оправдање за доминацију државе над сопственим становништвом.

Суверенитет је постао синоним за повратак Русије у статус велике силе која се супротставља западном либералном поретку. Постао је и друго име за Путинову личну власт и његово наводно право да намеће своју вољу бившим совјетским републикама.

За велики део света озбиљна расправа о будућности Русије није могућа пре завршетка рата. За Мељниченка је, међутим, крај рата условљен осмишљавањем те будућности.

Мељниченко реч ""суверенитет" користи другачије – као назив за способност елита које имају интерес у земљи да самостално делују.

И грађани би, каже, "могли да схвате значај способности деловања – под условом да им се не понуди симулација учешћа, већ прилика да искрено разговарају о стварним алтернативама".

Величина једне земље, тврди Мељниченко, нема никакве везе са паролама. Зависи од тога да ли она штити слободу и имовину својих грађана "не као чин добре воље, већ као обавезу".

Уверен је да су изазови пред Русијом толико велики да је неопходно шире учешће у јавном животу. Требало би да се укључе привредници, лидери цивилног друштва, националисти и технократе.

Ти људи имају различите, понекад и супротстављене интересе, али би могли да прихвате компромис не зато што се међусобно воле, већ зато што су алтернативе горе.

Такав политички поредак био би олигархија у класичном значењу те речи – владавина елита.

"Унутрашња расправа о томе шта Русија треба да постане неизбежна је – и биће жестока."

Главни циљ

Главни циљ јесте да земља постане "место у које људи желе да дођу зато што им се истински допада, зато што је живот у њему бољи – безбеднији, сигурнији, предвидивији и просперитетнији – и зато што осећају да у њему могу да остваре себе".

За Мељниченка, привлачење људи из бивших совјетских република и повратак оних који су побегли из земље једини су начин да Русија постане економски одржива.

Та визија запањујуће подсећа на ону коју је заговарао цар Фјодор Иванович, син Ивана Грозног и насловни јунак једне од најпопуларнијих руских историјских драма:

"Требало би да учинимо Русију толико пријатном да људи не пожеле да живе у иностранству. Тада неће имати разлога да беже од нас. Оваква Русија не мора да буде погодна ни Западу ни Кини", тврди Мељниченко.

"Она пре свега мора да брине о сопственим грађанима и да према спољном свету буде предвидива и рационална. Можда ће бити тежак партнер Западу, али неће бити црна рупа. Можда ће Кини бити мање послушна од клијентске државе, али ће бити безбеднија од великог и нестабилног вазала."

Његови предлози су, очигледно, и у његовом личном интересу. Јасно је да жели да Русија постане место у којем ће постојати улога за њега. Ако се земља претвори у Северну Кореју, његова деца у њој неће имати будућност. Ако склизне у грађански рат, његово богатство неће преживети.

Епилог

Још је прерано проценити може ли Мељниченкова идеја руског суверенитета постати стварност. Изгледи нису велики. Повратак ветерана са фронта повећаће друштвене тензије, док су већ видљиве фрустрације становништва које осећа да је без икакве користи стављено у трајно ванредно стање.

Службе безбедности неће лако препустити моћ, а толико су омражене да сарадња са њима можда уопште неће бити могућа.

Циљ му је да Русија постане "место у које људи желе да дођу зато што им се истински допада, зато што је живот у њему бољи: безбеднији, сигурнији, предвидивији и просперитетнији".

Ипак, руска историја ретко следи унапред написан сценарио. Међу припадницима елите несумњиво постоји потреба да неко најзад изговори оно што сви већ мисле.

Можда је довољно да само један човек прекине ћутање, па да се бране отворе. Поука прошлости јесте да епохалне промене почињу на врху.

Како је говорио Јегор Гајдар, некадашњи руски премијер, велике промене у Русији догађају се касније него што мислимо, али раније него што очекујемо.

Мељниченко то такође зна.

"Тренутак промене не може се предвидети. Постоје тренуци у историји који се једноставно догоде. Покушај да се убрзају обично је грешка. Све што можете да учините јесте да посматрате и будете спремни."

Не може да предвиди којим ће путем земља кренути. За сада може само да увећава свој углед и утицај.

Мељниченков ум и даље функционише у категоријама квантне физике, у којој већ сам чин посматрања мења природу посматране појаве.

"Тек појава посматрача даје свету смисао."

Текст је изворно објављен на сајту Економиста, и у штампаном издању овог листа.

"Гледајући у сунце на нашем грбу,
Чисто, далеко, победничко,
Које сија, о Домовино, на твојој дијадеми,
Изнад изгубљеног бисера југа".

Енглези су пак згрожено гледали како, после распада игре њихове репрезентације, играчи Аргентине, пред одушевљеним навијачима, развијају транспарент на којем је писало "Малвини су аргентински".

Последњи пут када су то учинили непосредно после пријатељске утакмице са Словенијом 2014. године, аргентински савез је платио 30.000 швајцарских франака због недозвољених политичких порука на стадионима.

И сви су певали "ко не скаче тај је Енглез". Скоро сви, додуше, јер је мајка аргентинског репрезентативца Алексиса Мекалистера седела док су око ње скакале масе навијача. Објаснила је да једноставно "не осећа" те повике.

"Унука ми се родила у Енглеској и ту су нас прихватили топло и са пуно поштовања", рекла је Силвиња Ријела за Радио Митру.

У Буенос Ајресу су гореле енглеске заставе.

Бесни Енглези

"Бедне п..., надам се да ће их Шпанци у финалу налупати као ми у Фолкландском рату", написао је британски новинар Пирс Морган на мрежи Икс, док су владини званичници били много уздржанији, оцењујући да је порука Аргентинаца непримерена.

Енглезе је додатно разгневило што им није дозвољено да на стадионе унесу заставе са крстом Светог Ђорђа, на којем је била нацртана силуета војника, једног од 255 страдалих у рату.

На другој застави била је видљива силуета подморнице, сличне ”Конкерору” који је 2. маја 1982. године потопила крстарицу ”Генерал Белграно”. У експлозији су убијена 323 аргентинска морнара.

Фолкланди, или Малвини, зависно од тога да ли сте Британац или Аргентинац, налазе се око 12.000 километара од Велике Британије, 500 километара од обала Аргентине и тек нешто мање од 10.000 километара од Атланте, где су Лео Меси и екипа победили Енглеску за ново финале Мундијала.

У рату који су ове две државе водиле око удаљеног архипелага у Атлантику 1982. године страдало је 649 Аргентинаца, 255 Британаца и три становника Фолкландских острва.

Фолкландска острва, или Малвини била су предмет спора још од 1833. године, када су Британци упали на овај архипелаг, прогласили их делом империје и протерали дотадашње насељенике. Аргентинци су пак сматрали да полажу право на острва, јер су их наследили од Шпанаца, који су њима претходно владали.

Рат је трајао 74 дана, а Британију је поново учинио Великом, а тадашњу премијерку Маргарет Тачер "челичном", док је краљица Елизабета Друга на тренутак напустила балон политичке неутралности и позвала нацију да се "бори за слободу".

Безмало пола века касније, на стадионима на којима је играла аргентинска репрезентација певало се о Малвинима, Дијегу (Марадони), последњем плесу Лионела Месија и жељи да ова екипа још једном буде светски шампион.

Зелено светло за темпларе са мачевима од стиропора

После четири године паузе, на трибинама Светског првенства појавили су се енглески навијачи одевени у средњовековне витешке одоре, који су витлајући мачевима начињеним од стиропора бодрили екипу Енглеске.

На претходном Мундијалу, у Катару, добацили су само до улаза у стадионе, јер је арапско становништво учило историју из уџбеника нимало налик онима у Енглеској.

Ратове за Свету земљу, који су вођени од 11. до 13. века, енглески навијачи виде кроз романтизовану причу о витезовима темпларима, чије су крстове пришили за одоре. Црвени крстови Светог Ђорђа за Арапе имају сасвим другачије значење, јер представљају симбол покоља, подела и непријатељства, чије се последице у односима Истока и Запада осећају и данас.

"Град пак плива у огњу и крви. Мушкарци, жене и деца покушавају да побегну блатним уличицама, но витезови их сустижу без по муке и кољу на лицу места. Мало-помало, стравични крици последњих преживелих замиру", писао је о освајању Антиохије историчар Ибн ел Атир, што суштински представља опште мишљење о крсташима у арапском свету.

Остале политичке поруке Мундијала

Повремено, на трибинама и око стадиона на којима су игране утакмице Светског првенства појављивале су се палестинске заставе. Носили су их махом навијачи арапских земаља, али су организатори, додуше не претерано одлучно, покушавали да их уклоне, бар са телевизијских екрана.

То су и успевали док се заставе није дохватио глумац Хавијер Бардем, који је узвикнуо "постојање је отпор", чиме је суштински уништио настојања организатора да Палестину учине невидљивом.

Без претеране драме, са трибина су, једна по једна, нестајале и заставе из времена када је Ираном владао шах Реза Пахлави. Ова застава, попут порука о Палестини и Малвинима, сврстана је у политичке поруке тек после прилично жестоког приговора Иранаца.

У центру пажње се, из сасвим других разлога, нашла и иранска химна, друга најкраћа на свету, јер су присталице Исламске Републике и сина свргнутог шаха пребројавали навијаче који су певали или оћутали уводне тренутке утакмица.

И поново, речи "изнад хоризонта диже се Сунце Истока", готово се нису ни чуле, јер су се са трибина истовремено орили узвици одушевљења и негодовања, као уосталом и током интонирања аргентинске и енглеске химне пред меч полуфинала.

УН наводе да је први брод, са око 250 људи, изгубио контакт убрзо након поласка, док се верује да је други, са приближно 280 путника, потонуо 8. јула код обале региона Ајејарвади у Мјанмару.

"Иако подаци о инцидентима и број жртава још нису званично потврђени, УНХЦР и ИОМ су озбиљно забринути због потенцијално разорног губитка живота", наведено је у заједничком саопштењу две агенције.

Припадници мањине Рохинџа годинама покушавају да побегну од насиља и тешких животних услова у Мјанмару и избегличким камповима у Бангладешу, крећући се опасним морским рутама ка Малезији, Индонезији и Тајланду, пренео је Ројтерс.

УН су саопштиле да је ове године у Андаманском мору и Бенгалском заливу пријављено готово 300 несталих или погинулих миграната и избеглица Рохинџа, као и држављана Бангладеша.

Централна команда САД саопштила је да су у седмочасовном таласу погођене десетине војних циљева, док је америчка војска одбацила тврдње да је гађала цивилна складишта пшенице.

Иранске власти, међутим, наводе да су у нападима погођени цивилни објекти, еколошка станица и инфраструктура у више градова, уз погинуле и више од 260 повређених. Техеран је америчке ударе назвао ратним злочином.

Иранска Револуционарна гарда тврди да је, као одговор, гађала америчке базе у Кувајту, Јордану и Бахреину. Те земље саопштиле су да су обориле више иранских ракета и дронова.

Председник САД Доналд Трамп изјавио је да ће амерички ваздушни удари на Иран бити настављени и наредних дана, и то све интензивније, уколико Техеран не пристане на споразум.

У Дрезден су одмах упућене специјалне јединице за интервенције у ситуацијама опасним по живот.

Према наводима полиције, припадници снага безбедности су на лицу места угледали мушкарца "са неком врстом мушкете у руци", из које је убрзо пуцао на полицајце.

Након тога је више полицајаца употребило службено оружје и ранило мушкарца, изјавио је портпарол полиције.

Према његовим речима, 41-годишњи Турчин потом је узвикнуо "Алаху акбар", а затим се, након што је очигледно погођен, на земљи појавила локва крви. Полицајци су савладали наоружаног мушкарца и потом га превезли у болницу.

Против њега је покренута истрага због претњи и кршења закона о оружју. Полиција је саопштила да се сада испитује колико је полицајаца пуцало на њега и да ли је интервенција била оправдана. 

Такође, треба истражити да ли је оружје које је мушкарац имао било функционално и да ли је поседовао праве метке.

Простор око супермаркета је ограђен, а за сада се не зна да ли је мушкарац претходно намеравао да купује у супермаркету "Нето" или је имао проблематичан однос са запосленима. Полиција је саопштила да тренутно више не постоји опасност по становништво.

Кипарски танкер је један од три таква брода, који су током викенда, погођени недалеко од оманског гуверната Мусадам, на чијој су крајњој тачки Португалци још почетком 17. века подигли тврђаву и пристаниште за трговачке бродове.

Управо са тог места у помоћ поморцима кренули су глисери оманске ратне морнарице, који су евакуисали педесетак морнара, те наставили потрагу за још најмање двоје несталих.

Рат који никада није ни прекидан

Амерички пројектили који су претходних дана разарали иранске положаје око луке Бандар Абас и осталих база Револуционарне гарде означили су нову фазу рата који, уз повремена примирја и преговоре, траје још од краја марта.

Пошто су, пре пуна четири месеца, Американци и Израелци бомбама засули иранске лидере, лансере балистичких пројектила и фабрике дронова, тактика је последњих дана промењена, па се чини да се администрација Доналда Трампа сада бори за контролу Ормуског теснаца.

Промена тактике, чини се, резултат је чињенице да је иранска морнарица, упркос силним губицима, и даље у стању да у великој мери, и понекада потпуно, поремети поморски саобраћај на месту кроз које пролази петина укупне светске трговине енергентима.

Управо због тога, Трамп је нови талас напада усмерио на положаје на које су размештени ирански противбродски пројектили, радари и глисери наоружани ракетама. Американци су погодили укупно 140 мета, али без јасне назнаке колико су далеко спремни да иду у рату против Ирана.

На самом почетку сукоба, Трампова администрација се спремала да нападне и заузме главни ирански нафтни терминал, смештен на острву Карг, али је та идеја, упркос распоређивању специјалаца недалеко од тог места, замрла јер војни планери нису могли да процене број жртава у таквој акцији.

Американци су око Ирана задржали знатне снаге, укључујући два носача авиона, 18 пратећих бродова, те десетине авиона, који су за протеклих недељу дана извели око 300 борбених акција, неке и 1.000 километара далеко од Ормуза.

Иранци пак страхују да би наредна фаза америчке акције могла обухватити чисто цивилне циљеве, попут саобраћајница, фабрика или складишта хране. Неке од тих мета, недавно, погодили су израелски авиони, а Техеран је обзнанио да је у тим нападима страдало неколико десетина цивила.

Пентагон се пак уздржао од напада на такве објекте, пре свега због могућности да Иран узврати по Кувајту, Бахреину, Катару и Саудијској Арабији, те додатно оштети тамошње рафинерије и терминале, што би додатно подигло цену енергената.