Јапан и Индија продубљују партнерство - како Кина и САД приближавају две азијске силе

На самом почетку овог месеца, од 1. до 3. јула, јапанска премијерка Санае Такаићи боравила је у Њу Делхију, где се састала са тамошњим премијером Нарендром Модијем и другим високим индијским функционерима и привредницима. Њу је на тај тродневни пут пратила делегација јапанских бизнисмена састављена од представника педесет компанија, као што су произвођач аутомобила и мотоцикала "Сузуки", трговински гигант "Иточу" и други.

Посета јапанске премијерке нашла се под медијским рефлекторима у Земљи излазећег сунца због погоршања односа са суседном Кином, односно, услед чињенице да је Пекинг, због њене прошлогодишње изјаве у којој је сугерисала да би Јапан могао да се умеша ако би матица Кина војним средствима покушала да изолује и опколи Тајван, недавно забранио извоз ретких земних елемената у Јапан и проширио листу санкционисаних јапанских предузећа и органа којима се не смеју продавати кинески материјали и опрема с дуалном цивилном и војном употребом. 

То, као и криза у Персијском заливу, која је проузроковала несташицу енергената и вештачких ђубрива, присиљава владу у Токију да тражи алтернативне изворе снабдевања, па повезивање с Индијом за њу сада представља важнији задатак него пре. 

Сама премијерка Такаићи за главни циљ своје посете навела је разговоре о "економској и енергетској безбедности", односно, продубљивање стратешких веза са Индијом, "с којом Јапан дели фундаменталне вредности и стратешке интересе", у часу "када ситуација у међународним односима постаје све неизвеснија". 

У Њу Делхију, јављају јапански медији, неке од главних тема разговора, поред сарадње у области дигитализације и вештачке интелигенције, били су и потписивање споразума о проширењу производње биогаса и органских ђубрива, односно, подршка пројектима производње амонијака у Индији.   

Лидери Индије и Јапана разговарали су и о војној сарадњи, односно, о спровођењу нових, сложенијих модалитета заједничке обуке и вежби две армије.

Кина као баук за Токио и Њу Делхи

Две државе су 2006. успоставиле систем годишњих билатералних самита и подигле своје односе на ниво "стратешког и глобалног партнерства". 

Управо у то време приводио се крају рад на формирању Квадрилатералног дијалога о безбедности - једне врсте војно-политичког савезништва САД, Аустралије, Јапана и Индије усмереног на сузбијање војне моћи Кине.

"Квад", како често називају ту организацију, пружа оквир за редовне консултације лидера, министара иностраних послова и одбране тих земаља, те ковање заједничке војне, обавештајне, политичке и економске стратегије за обуздавање продора кинеске армије и државе у простор Јужног кинеског мора и шире Индо-Пацифика. Унутар тог оквира четири чланице су почеле и са одржавањем заједничких морнаричких вежби у Индијском океану и другде.

На зближавање са Индијом Токио су тада навели економско и војно јачање Кине и територијални спор са Пекингом у вези малених острва Сенкаку (Диаоју) у Источном кинеском мору. С друге стране, и Њу Делхи био мотивисан жељом да се одупре Кини због трвења око територија (у Хималајима), али и због чињенице да Кина традиционално економски и војно подржава великог индијског ривала и непријатеља Пакистан.

Недовољна економска сарадња?

Међутим, оцењују јапански политиколози, то војнополитичко повезивање Токија и Њу Делхија није у довољној мери пратило и економско. 

Они као податак који добро илуструје ту чињеницу наводе да у Кини, која отприлике има исту популацију као Индија, упркос затегнутим политичким односима и идеолошким несугласицама између Пекинга и Токија, делује 32.364 јапанских предузећа, а у Индији само 5.205. 

Наравно, с обзиром на географску близину Кине Јапану и њену већу инфраструктурну и технолошку развијеност од Индије, природно је да јапански капитал у њој има знатно веће упориште него у далекој Индији.

Но, упркос томе, разлика је, верују поједини аналитичари у Токију, превелика. Нарочито када се узме у обзир чињеница да Пекинг последњих година повремено уводи економске санкције против Јапана, односно, да постоји потреба да та острвска држава умањи своје ослањање на кинеске снабдеваче и тржиште и пронађе алтернативе за њих.

Још један важан фактор који сада подстиче јапанску владу да продуби економску сарадњу са Индијом је чињеница да њена привреда последњих година расте високом стопом - у фискалној 2025., на пример, Индија је остварила економски раст од чак 7,7 одсто.

Томе треба додати и горе поменуту кризу у снабдевању нафтом и вештачким ђубривима насталу ратом у Персијском заливу, као и америчке царине уведене против обе земље, које њихова предузећа присиљавају да траже друга тржишта и трговинске партнере. 

Непоуздани Трамп, непоуздане САД

Заправо, тиражни јапански лист "Маињићи", као аргумент за потребу да се ојачају везе са Индијом, поред Трампових царина, наводи и његову општу незаинтересованост за развијање односа са иностранством.

Тај дневник истиче да од поновног доласка Трампа на власт у јануару 2025. године још увек није одржан самит Квадрилатерале, мада је био предвиђен. То колумнисти тог листа виде као показатељ слабљења ангажовања САД у Индо-Пацифику, које Јапан и Индију додатно присиљава да самостално остваре чвршћу војно-политичку сарадњу.

Обе земље, дакле, једну на другу, поред претње по сопствену сигурност коју виде у Кини, сада упућује и погоршање односа са САД. 

Ово нарочито важи за Њу Делхи који је у протеклих неколико година доживљавао претње санкцијама и високим царинама из Вашингтона због тога што је куповао руски противваздушни систем "С-400" и руску нафту.

У индијској престоници са зебњом су пропратили и зближавање пакистанског руководства с Трамповом владом и обарање пријатељског режима у суседном Бангладешу у које је, сматра се, био умешан Вашингтон.

Каква је будућност односа две земље?

Сигурно је да у случају Јапана и Индије, који су међусобно географски удаљени, те немају територијалне спорове и историјске трзавице, не постоје чисто билатералне препреке за остваривање дубљег економског и војног повезивања. 

Извесно је и да постоји одређени политички и економски афинитет између две земље у смислу да и једна и друга осећају потребу да парирају расту кинеске моћи и да Јапан поседује капитал, технологије и знања које требају Њу Делхију, док Индија поседује сировине и радну снагу које требају Токију.

На пример, када је у питању сарадња у области вештачке интелигенције, очекује се да би јапанске компаније могле да понуде успостављање дата центара и производних капацитета за чипове у Индији, док би домаћини таквим пројектима могли да придонесу кроз софтверска решења и бројне старт апове с талентованим ИТ стручњацима. Такође, Индија за јапанске компаније потенцијално представља и огромно тржиште какво ће се у будућности по обиму можда поредити с Кином.

Питање је, међутим, сматрају поједини аналитичари у Јапану, у којој мери две земље заиста могу да реализују војну сарадњу у смислу одвраћања и обуздавања кинеске армије када Индија, као члан БРИКС-а, ипак мора да избегава превелике кораке који би се у Пекингу могли протумачити као озбиљна провокација, и када Њу Делхи и даље гаји политику несврстаности због које је до сада избегавао да се одлучније приклони војнополитичком блоку који предводе САД, а у којем се налази и Јапан.

Овде треба додати и то да Индија, упркос значајним улгањима последњих година, још увек не поседује саобраћајну и енергетску инфраструктуру те густу индустријску мрежу снабдевача деловима и репроматеријалима какву је у прошлости исплела Кина која би омогућила скоковити раст трговинске размене и инвестиција какав се бележио у тој комунистичкој земљи протеклих неколико деценија. 

Ту, међутим, лежи и велика прилика и потенцијално важна улога за Јапан као инвеститора и градитеља - он, рецимо, већ кредитира конструкцију брзе пруге дужине 508 километара на релацији Мумбај-Ахмедабад, која би у целини требало да почне са радом 2029. године и којом ће се кретати јапански возови шинкансен брзинама до 350 километара на час.  

Влада у Њу Делхију, пишу индијски медији, прижељкује да јапанске компаније посебно пуно уложе у слабо развијену државу Асам, на крајњем југоистоку Индије, која се граничи са Бутаном и Бангладешом и која би у будућности могла да послужи као одскочна даска за привредну и трговинску сарадњу са државама Југоситочне Азије, попут Мјанмара и Тајланда.