Фукујама: Трамп ментално попушта

Јошихиро Франсис Фукујама је рођен 1952. у Чикагу. Родитељи су јапански досељеници, са обе стране потомци дуге линије академских и интелектуалних елита.

Фукујама је најпре студирао класичну античку историју и политичку филозофију на Универзитету у Итаки, држава Њујорк, у наставку упоредну књижевну теорију на Јејлу. У Паризу је слушао предавања код Роланда Барта и Жака Дериде, али углавном зато да би одбацио њихову парадигму деконструктивизма. Докторирао је политичке науке на Харварду 1981. са темом совјетске претње на Блиском истоку. Три велика универзитетска имена стоје иза Фукујаминог академског пута – теоретичар идеја Самјуел Хантингтон, филозоф класицизма Алан Блум и политички филозоф Харви Менсфилд.

Централна места Фукујаминог ангажмана су били Универзитет Стенфорд и RAND-think tank, од оснивања 1948. саветодавно тело америчких војних и обавештајних структура.

Поред "Краја историје", који је изазвао планетарну пажњу, остале запаженије Фукујамине књиге су: "Америка на раскршћу: Демократија, моћ и неоконзервативно наслеђе" (2006); "После нео-конса: Како је исправно постало погрешно" (такође 2006); "Заостајање: Засто се повећава јаз у развоју Латинске Америке и Сједињених Држава" (2008); "Политички поредак и политичка пропаст: Од индустријске револуције до данашњице" (2014); "Идентитет: Захтев за поштовањем и политика незадовољства" (2018).

Фукујама је тренутно запослен на Универзитету Станфорд, где води Центар за демократију, развој и владавину права.

Од неоконзервативца до конзервативног либерала

И поред незгоде са тезом о "крају историје", према којој ће, након распада Варшкавског блока и Совјетског Савеза, сви на Планети прихватити систем либералне демократије и упловити у савремену аркадију, Фукујама је остао угледан мислилац.

Није се превише ни кориговао. И даље говори у тезама чију аподиктичност, недореченост, чак и контрадикторност не примећује. И даље је утописта, који се од почетних неоконзервативних позиција развио у либерала. Не у неолиберала, већ у "новог либерала", што је за Фукујаму либерализам који је прихватио јаку националну државу и преузео неке "корисне идеје десног популизма".

Таква недоследност се добро прати у интервјуу који је дао аустријском листу Пресе. И Фукујама и Кристијан Улч, уредник који је водио интервју, мисле исто, тако да дисонантности нема.

Логички неосигуране Фукујамине тезе су у следећем:

– Да је до 2016. све било добро, "што више нажалост није".

– Да се више никад нећемо вратити на добре године пре 2016. Бајден нам је био шанса да се извучено из проблема, али је Трамп донео хаос и све уништио.

– Да либерали треба да склоне десне популисте са власти, и онда постану бољи и уреднији популисти од популиста, али да се и даље зову либерали.

– Да сада кад Орбана више нема, "ЕУ треба да искористи то време за наоружавање". Фукујамина визија ЕУ (као и визија Брисела и источног ЕУ обода) иде ка ЕУ која ће бити војна тврђава организована по принципима ратне производње.

– Фукујаму не дотиче "избор" који су имали Европљани: Или са Бајденом у рат с Русијом, који су хтели; или с Трампом у рат на Блиском истоку, који нису хтели. Зато што их тера у погрешан рат, "Европљани су изгубили поверење у Америку, што ће се тешко поправити".

Све на страну, Фукујаму увек треба читати пажљиво. Он је остао политички пророк, само не директног, већ обрнутог типа – оно што он предвиђа, одиграће се на супротан начин. У том смислу, он је врло поуздан мислилац.

За читаоце РТС-а нудимо доле у наставку превод тог интервјуа:

Прошлог децембра сте изјавили да је амерички председник Трамп прошао свој зенит. Само неколико седмица касније, Трамп је отео венецуеланског председника Мадура, претио анексијом Гренланда и започео рат с Ираном. Трамп се не понаша као неко чија је моћ на заласку.

Доналд Трамп је озбиљно изгубио подршку унутар САД већ крајем 2025. Војна акција у Венецуели му је нешто помогла да поправи рејтинг. Али после иранског рата и раста цене бензина, за њега иде још само низбрдо. Историјски гледано, Трамп има најнижи рејтинг једног америчког председника у датом моменту другог мандата. Са одласком Орбана је управо изгубио најближег савезника у Европи. Његова судбина узима драстичан заокрет. Ментално Трамп дефинитивно попушта.

Зашто то мислите?

Рани успеси прошле године су му помрачили ум. Трамп верује да он може све. Недавно је чак објавио генерисану фотографију која га показује као Исуса Христа.

Да, мало претерано.

То није само претерано. Који се нормалан амерички председник прави да је Исус Христ? Многи су толико заузети тиме да проналазе изговоре за њега, да су потпуно изгубили из вида колико је он луд. Чак и конзервативни мислиоци виде да он доводи САД на тачку опасног преокрета.

Трамп је напао и папу након што га је овај критиковао због Ирана.

Сви ти потези шкоде Трампу у његовој властитој бази. Тврдо крило МАГА приташа и даље стоји уз њега, то је истина. Али тако се не добијају амерички избори. Многи гласачи латиноамеричког порекла су јако љути на њега. Сви други који гласају независно од страначког опредељења такође. Демократска странка има солидну шансу да у новембру освоји не само већину у Представничком дому, него и у Сенату. То, међутим, Трампа не чини мање опасним на краћи рок. Он је овог тренутка очајан, јер не зна како да се извуче из хаоса који је направио са Ираном.

Трамп већ три седмице покушава да заврши рат. Сада су предвиђени и нови преговори с Ираном. Како за њега може да изгледа излаз из те ситуације?

Очигледно решење би било да се врати на статус quo ante. То би значило да Иранци отварају Ормуски мореуз, а Американци престају да их бомбардују. Али Трамп није спреман да се врати на почетну ситуацију. Он жели да уништи ирански атомски програм и натера Иранце да одустану од подршке клијентелистичким групама на Блиском истоку. Не бих рекао да су Сједињене Државе тренутно у позицији да то и добију.

Зашто?

До сада су Иранци доказали да је њихова граница боли на ратна страдања врло висока. Свакако виша него код Американаца. Ако се заоштри глобална економска криза и порасте инфлација, то ће се одразити на америчко тржиште вредносних папира и утицати на међуизборе. Једино што Трампа овог момента може да спаси је америчка поморска блокада. Ако му пође за руком да пресече изворе зараде за Иран, онда ће Иран попустити пре Америке.

Помогао би му и компромис око атомског програма.

Тачно. На преговорима у Пакистану САД притискају Иран да одустане од обогаћивања уранијума наредних двадесет година. То би било нешто дуже него што је Барак Обама испреговарао са Ираном у документу од 2015. Трамп је тај уговор оценио као распродају и најгори дил свих времена. На крају би Трамп могао да прихвати нешто врло близу тога.

Како оцењујете Трампову претњу да ће уништити цивилизацију у Ирану? Да ли он ту примењује "madman theory", то јест игра на неурачунљивост, како би постигао своје циљеве?

Ја не верујем да је то код њега свесна "madman" стратегија, него је заиста израз правог лудила. Трамп радо користи екстремну реторику и потпуно је неосетљив према нормама понашања у међународним односима. Од Другог светског рата нико није говорио "има да уништим једну цивилизацију". Ми не користимо тај језик, зато што смо видели куда то води. Али њега то није брига.

Зашто му се не супротставља нико из Републиканске партије? Зашто нема ни једног америчког Петра Мађара да каже "Сад је доста!"?

Што се више приближавају јесењи избори за Конгрес, обриси пораза за Републиканце постају јаснији. Проспекти пораза прекинуће унутарпартијско ћутање. Ако Републиканци изгубе 40 места у Представничком дому, схватиће да им је Трамп оптерећење и дистанцираће се од њега.

Колико је за САД штетно да су проиграле поверење које су имале код савезника?

То је поразно. Поверење се много лакше уништи него изгради. Чак и код наредног, претпоставимо разумног председника, Европи ће тешко пасти да поново почне да верује Америци. Многи су мислили да су се са Бајденом вратили у нормалност. А онда је Трамп добио мандат на нове четири године. После Трампа ништа више неће бити као што је било. Политика САД се неповратно променила. Сада имамо једну сасвим другачију Републиканску партију, спремну и вољну да и из опозиције врши утицај на америчку политику. Да и из опозиције диктира какву улогу у свету Сједињене Државе желе и кога виде као савезнике.

Шта је суштина Трампове спољне политике?

Њу је могуће разумети само кроз Трампове личне интересе. Он нема никакав концепт о националном интересу, још мање о глобалном поретку. То је постало видљиво оног тренутка кад је предложио Ирану да заједно убиру наплату за пролаз бродова кроз Ормуз. То је невероватно! Сједињене Државе су увек подржавале слободну пловидбу, а сад одједном Трамп каже "спречићемо слободну пловидбу да зарадимо паре". Ту се показује да је вођен изгледом на кратку личну корист и у то име спреман да институције и дугорочне циљеве гурне на страну.

Како да се Европа носи с тим?

Европа мора да улаже више у своју одбрану. Сада има шансу за то, јер је мађарски премијер Орбан изгубио. Његов вето је држао Европу у стању блокаде. Гледано на дуги рок, ЕУ треба да пређе на већинско одлучивање у спољној политици. Не може то тако, да једна мала земљица блокира све одлуке! Европа мора да инвестира више у одбрану и код себе и у НАТО. Нажалост, свет неће више бити такав какав је био 2016.

Виктор Орбан је био галионска фигура десних популиста. Колико је дубоко идеолошко сродство између њега и Трампа?

Трамп и Орбан имају врло сличну друштвено-политичку агенду. Они желе да западну цивилизацију врате на активно уважавање хришћанских вредности и историјске праксе. Желе да породицу заштите од LGBTQ активиста. Обојица су спремни да крше законе ако стоје на путу њиховим плановима. Спремни су да егзекутиви дају примат над легислативом и брига их шта о томе мисли Европски суд или америчке федералне судије.

Мислите ли да је то иронија историјских димензија, да је "отац" десних популиста Орбан изгубио тачно у моменту када су други европски десни покрети у успону? Хоће ли избори у Мађарској имати последице преко граница те земље?

Мађарима је после 16 година било доста Орбана. Уз њега су истовремено срушили и наратив да су успон популизма и пропаст либерализма назаобилазни трендови. Мађарски избори су показали где се разилазе интереси европских популиста и Трампа. Само шачица популиста подржава ирански рат. Комбинација непопуларног рата са Ираном и исход мађарских избора чине прави тренутак кад се плима окреће.

И Ђорђа Мелони се дистанцира од Трампа?

Мелонијевој се нису свидели Трампови напади на папу. Осим тога, ниједан европски популист није имао разумевања за Трампове претње да ће преузети Гренланд. Није чудо, јер они нису амерички империјалисти, већ национални суверенисти. Ако Америка постане претња за суверенизам, европски популисти ће јој се супротставити.

Победа Петера Мађара означава повратак центризму (снагама политичког центра, прим В.К.). И то центризму који је, да ствар буде необичнија, сада зачињен популистичким додацима. Да ли то може да буде рецепт против ауторитарних партија?

Од свега што је Трамп учинио прошле године, затварање границе са Мексиком остаје популарно. Не само код МАГА присташа, већ и унутар политичког центра. Ни Петар Мађар неће пустити пуно миграната у земљу. У миграционој политици је настао један нови консензус, са обе стране Атлантика. Либералне снаге ће морати да га прихвате и прилагоде се.

Не видим никакве велике дебате у либералним круговима да су они спремни на то?

Има је, и те како. У Сједињеним Државама се формирао "аbundance" покрет (благостање преко подизања понуде основних роба, прим. В.К.). Иницијални моменат је дала књига "Abundance" Езре Клајна и Дерека Томпсона. По њима, основна грешка свих либералних политичких снага је то да стално гомилају правила. А онда их та правила спречавају да створе довољно инфраструктуре или да се баве великим друштвеним изазовима. Један од разлога зашто су људи као Трамп и Маск популарни, лежи у томе да их људи виде као "махере", оне који раде и просецају административна брда норми.

Европљани и Американци употребљавају термин "либерално" другачије. Једна од централних идеја класичног либерализма је мање државне власти, више индивидуалних слобода.

Управо та промена мишљења мора да се догоди код либералних снага. У континенталној Европи влада страх да су либералне партије ту да снизе порезе и обаве дерегулацију тржишта. Напротив, нови либерализам мора да прихвати неопходност делатно јаке државе унутар правног оквира. У Сједињеним Државама сада почиње дискусија о томе како изгледа позитивни либерализам који се неће исцрпљивати у борби против илибералних популиста, него ће себи отворити нове потенцијале либерализма.

Да ли сте пре 30 година могли да замислите да ће се демократије наћи под таквим притиском?

Искрено, нисам. Мислио сам да су амерички гласачи разумни и да ће дугорочно увек кориговати краткорочне грешке. Трамп ми је то срушио. Чак и међу Американцима изгледа постоји чежња за ауторитарном власти, што нисам очекивао. То је врло узнемирујуће.

Одакле долази таква чежња?

У свакој богатој земљи постоје групе становништва, углавном из провинције, које имају осећај да либералне елите у великим градовима не поштују њихов начин живота и њихове вредности. Из тог незадовољства је већ израсло доста популистичких покрета. Основни проблем није дакле економске природе. Ради се о поштовању, о респекту.