Руси (не) одлазе из Сирије, Дамаск жели да пресели Ормуз у пустињу
Тенкови и оклопни транспортери нове сиријске армије, праћени хиљадама војника, котрљали су се ка либанској граници, док су истовремено, на другом крају државе, руски војници паковали опрему у транспортне авионе и спремали се за одлазак. Сирија, која уз помоћ Турске покушава да искористи застој у Ормуском теснацу и пут нафте и течног гаса преусмери кроз своју територију, обећава да се, без преке потребе, неће мешати у рат САД и Израела против Ирана. Први корак у овом правцу је отварање граничног прелаза према Ираку преко којег су прешле прве цистерне гаса. Корак уназад је звук експлозија које су потресле Дамаск.
Крхотине иранских пројектила попадале су по периферији Дамаска, недуго пошто су их погодиле ракете израелске противваздушне одбране, изазивајући немир међу становницима државе која, истовремено, покушава да избегне нови рат и економски искористи сукоб САД и Израела против Ирана, на који нема ама баш никакав утицај.
Зарђали остаци једног прошлог рата још су били видљиви око граничног прелаза Ел Танф док је неколико цистерни, натоварених ирачким гасом, прелазило преко разлоканог асфалта на путу ка рафинерији у Банијасу, на обали Медитерана.
Отварање овог прелаза за транспорт гаса представља први корак амбициозног плана Анкаре и Дамаска, који укључује изградњу брзе пруге од Саудијске Арабије, преко Јордана и Сирије до Турске, али и гасовод који би од Катара водио до западне границе Сирије.
Од Исламске државе до енергетског коридора
Околина прелаза ЕЛ Танф била је, 2016. године, поприште жестоких сукоба припадника Исламске државе и сиријских побуњеника, који су цео погранични регион претворили у гомилу рушевина из које су људи, главом без обзира, побегли.
Безмало деценију касније, побуњеници су збацили власт Башира ел Асада, али су се покушавајући да консолидују власт нашли у унакрсној ватри сукоба који већ две и по године бесне од Појаса Газе, преко Либана до Ирана.
На једвите јаде зауздавајући драматичне разлике међу различитим етничким заједницама, војска новог шефа Сирије, Ахмеда ел Шаре ископала је ровове на либанској граници покушавајући да спречи да се сукоби из те државе прелију и на сиријску територију.
Ел Шара, који по западној Европи промовише промену политике од радикалног исламисте до џеферсоновског државника, послао је на критичне тачке хиљаде војника и готово све преостале тенкове и оклопне транспортере, надајући се да би Хезболах и Израелци могли за поприште битке изабрати неко друго место.
Иако је Хајат Тахрир ел Шам, или „Покрет за ослобођење Леванта“, од пада режима Башара ел Асада покушао да спере сенку исламистичке прошлости, показало се да је реалност ипак мало другачија – систематски напади на хришћане и алавите, убиства и протеривања читавих насеља, показатељ су да, упркос готово џеферсоновској реторици, религиозни екстремизам остаје дубоко укорењен међу представницима нових сиријских власти. Или барем неким од њих.
Руси (не) одлазе из Сирије
Иза првих линија распоређени су бацачи пројектила, док патроле непрестано шпартају долином Бека, покушавајући да спрече кретање бораца Хезболаха и осталих милиција кроз сиријску територију.
Рат против Ирана драматично је променио стање у Сирији, па је око 1.000 руских војника остало у свега две базе – морнаричком центру у Тартусу и аеродрому у Латакији, док су, годину након пада Асадовог режима, Руси напустили 19 мањих база и више од 90 истурених положаја.
Повлачење руских војника, међутим, не значи да је Москва изгубила интерес или утицај на збивања у Сирији, посебно јер је Ел Шара почетком године посетио руску престоницу како би наставио преговоре о питањима од обостране користи.
Рачуна се да инвестиције руских компанија у Сирији вреде око 20 милијарди долара, док је већина војне технике којом располажу Ел Шарине снаге управо руског порекла, па је помоћ Москве неопходна како би нове сиријске власти задржале било какву борбену готовост.
Истовремено, Сједињене Државе и Русија су са олакшањем дочекали пад утицаја Ирана у Сирији, па после низа година мање или више жестоких сукоба могу да се концентришу на заједничке интересе.
Ти интереси, наводе стручњаци, укључују заштиту инвестиција и стабилну власт у Сирији, способну да изађе на крај са остацима Исламске државе, коју све три стране у овом тренутку доживљавају као најозбиљнијег непријатеља.
Додатни руски интерес представља тежња Москве да се нешто више од 5.000 чеченских бораца из јединице Ајнад е Кавказ интегришу у ново сиријско друштво радије него да се врате у Русију. Стога, Русија није претерано протестовала када је Ел Шара поставио једног од команданата тих снага, Абдулаха ел Дагестанија, на високу функцију у министарству одбране.
Коментари