Нове тензије на Блиском истоку - Турска препречила Босфор за израелске бродове

Забраном пловидбе обухваћени су бродови чији су власници Израелци, али је истовремено забрањена и пловидба турских теретњака ка Израелу, јавио је дневник Хуријет, наглашавајући да ће бити уведене посебне контроле за стране бродове на којима би се могао налазити терет из Израела.

Ова мера је резултат тензија између две земље чија је динамика донекле промењена после пада режима Башира ел Асада прошлог децембра. Турска је у мају прошле године прекинула трговинске односе са Израелом иако је размена, до тог тренутка, износила око седам милијарди долара годишње.

Одлука је ступила на снагу свега недељу дана пошто су Турска и Сирија потписале споразум о војној сарадњи према којем ће Анкара нових сиријским властима испоручити борбене системе и логистичку подршку.

Сирија главна тачка спотицања

Израелска политика према новој Сирији, осим заузимања територија на планини Хермон, највишој тачки Голанске висоравни, те непрекидним бомбардовањем положаја сиријске војске, оправдава се нападима снага Дамаска на мањинске заједнице, пре свих Друзе.

Турски министар спољних послова је рекао да Израел "долива уље на ватру" тешкоћа са којима се суочава Сирија, наглашавајући да безбедност не може бити побољшава подривање суседних држава.

"Напротив, треба да учините да суседне државе постану просперитетне и безбедне. Уколико покушате да дестабилизујете те државе можете покренути нову кризу у региону", рекао је Фидан.

Ипак, Фидан је гро кривице за килаву стабилност у Сирији пребацио на тамошње Курде, који уживају значајну помоћ Вашингтона и традиционалну подршку Израела. Посебан бес изазвала је курдска иницијатива да се усвоји нови устав Сирије, као децентрализоване државе која поштује верске, етничке и културне разлике.

Израел не верује Ел Шари

Иако је нови председник Сирије Ахмед Ел Шара, преузимајући власт, најављивао добре односе са Израелом, чини се да му влада Бенjамина Нетанјахуа није много поверовала, пошто су његови војници, циљајући ка Голану, тада узвикивали: "Cмрт Израелу".

Такви потези, упркос труду Американаца да приближе позиције две стране, неминовно су подигли тензије између Израела и Турске, која слови за главног политичког и војног спонзора покрету на чијем се челу налази Ел Шара.

Нови лидер Сирије је променом политике покушао да испослује неке уступке Запада, што му је донекле успело јер су Американци укинули део санкција Сирији, уведених током деценија Асадове власти.

Истовремено, џихад на чијим је крилима доспео до Дамаска хитро је заменио национализмом, пресликавајући модел који је Реџеп Тајип Ердоган успоставио у Турској.

Израел је последње масакре над Алавитима и хришћанима вешто политички искористио за лобирање против било каквог међународног легитимитета нових сиријских власти, наводећи да Ел Шара, упркос шармантној реторици, ипак не може у потпуности да контролише бројне милиције.

Наслањајући се на француску колонијалну политику, Јерусалим сматра да разједињена Сирија не представља проблем за безбедност Израела, инсистирајући радије на "алијанси мањина" као контратежи панарапским покретима.

Основе овакве политике поставио је, наводно, још Рувен Шилоа, оснивач Мосада 1949, који је сматрао да постоје два важна фактора за спречавање уједињења Арапа – спољни, који чине неарапске нације у окружењу, и унутрашњи, састављен од мањинских заједница.

Иако Израел са неким од тих неарапских држава и мањина није током историје имао богзна какве односе, они су заједнички интерес редовно налазили у непријатељству према Арапима.