САД на фабричким подешавањима – каубојштина, империјализам или патриотизам, шта би Трампу рекао Џорџ Вашингтон

Ако у следећем цитату замените Европу и Америку, а број 13 бројем 27 – порука коју би добили актуелна је и истинита као и пре више од два века, када је написана у "Федералистичким списима", најважнијем америчком политичком документу поред Устава и Декларације независности.

Свет се може политички, исто као и географски, поделити на четири дела од којих сваки има различите интересе. На несрећу по остала три дела, Европа је својим оружјем и преговарањем, силом и преваром, у различитој мери проширила своје господарство на остала три дела. Африка, Азија и Америка су, једна за другом, осетиле њену доминацију. Супериорност, коју је дуго одржавала, навеле су је да се постави као господарица света и да сматра да су остали делови створени ради њене користи. Чињенице су сувише дуго подржавале ове арогантне претензије Европљана. На нама је да одбранимо част људског рода. Нека Американци презиру могућност да буду инструмент европске величине. Нека се 13 држава, повезаних у јединствени и неразрушиви Савез, сложе у изградњи једног великог америчког система, који би се могао супроставити контроли и утицају свих прекоатлантских сила и био у стању да диктира услове веза између Старог и Новог света

У време све чешћих позива на успостављање суверенитета Европске уније, порука би готово могла да звучи као још један драматичан апел француског председника Емануела Макрона против вазалног статуса ЕУ, или као крупне речи после самита у Бриселу где се планира задуживање и наоружавање, или као позив из Берлина за осамостаљење од непредвивог савезника и против мешања нове администрације САД у политички живот Немачке.

Заправо, аутор наведених редова је Александeр Хамилтон, један од очева оснивача САД, десна рука Џорџа Вашингтона, први шеф Трезора и кључна фигура у обликовању америчког финансијског система.

Тако је крајем осамнаестог века млада Америка говорила о Европи, тј великим европским силама, у време када је постављала темељне принципе свог уређења и политике после ослобођења од британске власти.

У међувремену, САД и европске силе замениле су улоге и то није тешко видети. Међутим, питање је шта је донела данашња администрација својим радикалним и непредвидивим потезима, међу којима је оштар заокрет ка протекционизму и увођење високих царина за готово цео свет, укључујући Србију.

Да ли је амерички империјализам само променио пропагандну и идеолошку матрицу и уместо либералног и "хуманитарног" постао више "каубојски" или је промена дубља, односно да ли је Трамп вратио САД на фабричка подешавања политике изолационизма коју су очеви оснивачи формулисали у првим деценијама после осамостаљења од Велике Британије?

Доба "невиности": Америка не треба да се удвара, него да чека да јој се обрате

Током првих педесет година постојања као независне државе, америчке дипломате водиле су се идејом да САД треба да одржавају политичку изолацију у односу на европске силе у време мира и да буду строго неутралне у време рата.

Чувени Бенџамин Френклин, отац оснивач, научник, дипломата, писац и филозоф, сажето је изразио ту мисао: "Једна девичанска држава треба да сачува свој девичански карактер и да не иде удварајући се савезима, већ да достојанствено чека да јој се други обрате", наведено је, иначе, и на сајту Канцеларије историчара Стејт департмента.

Политика, међутим, ни у оно време није важила за девицу. Зато је Френклинове метафоре добро схватити више као одраз идеалистичких тежњи ка постављању међународних односа на нове, републиканске основе, али и израз изолационистичког расположења и страха да би дојучерашњи британски господари и друге европске монархије могле да угрозе нову републику.

Амерички изолационизам старији од Америке

Рат за независност тек што је почео, Декларација независности још није била ни усвојена, a изолационизам се већ увукао у општи приступ спољној политици очева оснивача са Томасом Пејном и његовим делом "Здрав разум" (Common Sense).

У свом познатом памфлету из 1776. године, амерички писац и револуционар изнео је став да политичке везе са спољним светом треба у суштини да буду ограничене на трговину.

"Пошто је Европа наше тржиште, не би требало да стварамо никакву засебну повезаност ни са једним њеним делом. Прави интерес Америке је да се клони европских сукоба, што никада неће моћи да учини док, због своје зависности од Британије, буде служила као противтежа у ваги британске политике", написао је Пејн.

"Велико правило" Џорџа Вашингтона

Очеви оснивачи су прихватили Пејнов став током рата, али су увидели да је савез са Француском био неопходан на кратак рок. Потом је, 1793. године, први председник Џорџ Вашингтон практично раскинуо тај савез својом Прокламацијом о неутралности.

Када је Вашингтон на крају другог мандата састављао своју чувену Опроштајну беседу 1796. године, замолио је свог саборца из рата Александера Хамилтона да уреди говор.

Хамилтон је кристалисао председников став, који је тада делила већина, у такозвано "Велико правило" (Great Rule).

Вашингтон је веровао да прекомерно уплитање у везе са другим земљама носи инхерентну опасност – пре свега због ризика да се буде превише благ према савезницима, а превише оштар према непријатељима.

"Велико правило понашања за нас у односу на стране нације јесте да, проширујући своје трговинске односе, имамо што је могуће мање политичких веза са њима. У мери у којој смо већ успоставили обавезе, треба их испунити са потпуном искреношћу. Ту треба да станемо", поручио је Вашингтон.

Преплитање судбине са другима, како су тврдили Вашингтон и Хамилтон, значило би "увлачење нашег мира и благостања у замке европске амбиције, ривалства, интереса, ћуди или хировитости."

"Наша права политика је да се клоните трајних савеза са било којим делом иностраног света", сматрао је први председник САД.

Његов наследник Џон Адамс покушавао је да, у турбулентном периоду Француске револуције, одржи Вашингтонову политику неутралности између трговинске зависности од Велике Британије и Француске, савезника из времена Рата за независност.

Џеферсон и пуцањ у сопствену ногу – економски национализам који је Америку скупо коштао

Главни аутор Декларације независности и трећи председник Томас Џеферсон, мада је као франкофил и жестоки присталица Француске револуције бранио ставове различите од Вашингтонових, сагласио се да су изолација и неутралност најповољнији правац за САД, што је било у супротности са његовом политичком филозофијом.

У свом првом инаугурационом говору 1801. године, Џеферсон је говорио о "миру, трговини и искреном пријатељству са свим нацијама, без уплитања у савезе са било којом".

У литератури о спољној политици САД, историчари обично препознају две главне школе мишљења, које политичке актере деле на идеалисте и реалисте, где се Џеферсон често сматра оснивачем идеалистичке традиције.

Ипак, иако је тежио јасним идеалистичким циљевима – свету у којем доминирају републике и слободно тргују једна с другом – те циљеве је остваривао користећи различите методе, укључујући дипломатију, рат и економску принуду.

Џеферсон је покушао да примени економски притисак као начин одбране националних интереса — али је резултат био катастрофалан, показујући да економска изолација може имати тешке последице по домаћу привреду.

Наиме, сматрао је да су амерички производи од суштинског значаја за Француску и Енглеску, те да ће их потпуни ембарго натерати да поштују неутралност САД.

Зато је забранио америчким бродовима да напуштају луке да би трговали с иностранством, а британским бродовима да приступе лукама у САД.

Међутим, после неколико месеци, ембарго је довео до краха америчке привреде, извоз из САД је пао са 108 на 22 милиона долара, а североисток земље, који је орјентисан на трговину, пао је у економски очај.

На крају, Џеферсон је у последњим месецима свог мандата попустио, па је Конгрес усвојио закон којим је трговина дозвољена са већином земаља, али је остала забрањена са Енглеском и Француском.

Медисон – рат је престао да буде само трговински

Трговински рат на крају ће гурнути Америку у оружани сукоб са Британијом током мандата Џеферсоновог наследника и политичког савезника, Џејмса Медисона.

Нови америчко-британски рат 1812. године није спречила ни чињеница да је Велика Британија била највећи трговински партнер САД, далеко испред других европских земаља.

Адамс – Америка не иде у свет у потрагу за "чудовиштима која треба уништити"

Син другог председника и оца оснивача САД Џона Адамса, Џон Квинси Адамс, када је био државни секретар у време Џејмса Монроа, веома је јасно и сликовито описао како види Америку и њену улогу свету.

У обраћању Конгресу 4. јула 1821. године, поручио је да Америка "не иде у свет у потрагу за чудовиштима које треба уништити", већ да треба да служи као пример слободе за друге, али да штити само своју.

"Где год се знамење слободе и независности развијало или буде развијано, тамо ће бити њено срце, њен благослов и њене молитве. Али она не иде у свет у потрагу за чудовиштима које треба уништити. Она жели слободу и независност свима. Она је заштитница и бранилац само своје сопствене. Она ће препоручити општу ствар тоном свог гласа и благонаклоном симпатијом свог примера", рекао је Адамс, који ће две године касније постати аутор доктрине назване по председник Монроу.

Монро – две хемисфере као два света

Пети председник Џејмс Монро формулисао је, у годишњој поруци у Конгресу 2. децембра 1823. године спољнополитичку доктрину која је названа по њему.

Упркос томе што је у свом настанку била декларативна политика једне младе републике без значајне војне снаге, та доктрина је временом постала један од најтрајнијих и најважнијих принципа америчке спољне политике. Данас доживљава својеврсну обнову.

Према доктрини, Вашингтон ће се супротставити политичким и војним уплитањима сила изван западне хемисфере.

"Амерички континенти, због слободног и независног статуса који су преузели и који одржавају, убудуће не треба да буду сматрани подручјем за будућу колонизацију од стране било које европске силе", поручио је Монро, чији је аутор, иначе, његов државни секретар Џон Квинси Адамс.

Сваки покушај проширења њиховог система на било који део западне хемисфере, САД би сматрале опасним по свој мир и безбедност.

"У постојеће колоније или зависне територије било које европске силе нисмо се мешали, нити ћемо се мешати. Али када је реч о владама које су прогласиле независност и одржале је, а чију смо независност, након пажљивог разматрања и на праведним основама, признали – не бисмо могли гледати ниједно мешање у циљу њиховог угњетавања или контролисања њихове судбине од стране било које европске силе другачије него као испољавање непријатељског става према САД", поручио је Монро.

"Говори тихо и носи велики штап" – Америка постаје хегемон

С обзиром на то да САД у време Монроа нису имале ни снажну морнарицу ни војску, доктрина је у међународној заједници углавном била игнорисана.

Међутим, почетком 20. века, САД су саме постале способне да је ефикасно спроведу, али је њен карактер у измењеним околностима, такође измењен.

Из дефанзивне и антиколонијалне политике временом је прерасла у политику хегемоније у западној хемисфери, пошто су САД преузеле улогу регионалног полицајца, поготово са председником Теодором Рузвелтом, коме се приписује максима: "Говори тихо и носи велики штап; далеко ћеш догурати".

Према Рузвелтовој допуни Монроове доктрине из децембра 1904. године, САД ће интервенисати и "спровести међународну полицијску моћ" како би осигурале да остале нације у западној хемисфери испуне своје обавезе према међународним повериоцима и не нарушавају права САД.

У пракси, дошло је до тога да Америка све чешће користи војну силу како би повратила унутрашњу стабилност у земљама региона.

Дугорочно, допуна је имала мало везе са односима између западне хемисфере и Европе, али је служила као оправдање за интервенције САД на Куби, у Никарагви, Хаитију и Доминиканској Републици.

Изолационистичка политика напуштена је најпре привремено са председником Вудроом Вилсоном и учешћем у Првом светском рату, а дефинитивно тек 1941. када су САД ушле у Други светски рат.

Тиме започиње нова ера глобалне хегемоније и интервенционизма, коју актуелна Трампова администрација, чини се, напушта или покушава да оствари у другачијем облику.