Тихи одлазак Ердогановог највећег ривала – ко је био Фетулах Гулен

Турски дисидент и муслимански проповедник Фетулах Гулен, за кога Анкара тврди да стоји иза неуспелог војног пуча 2016, преминуо је у 83. години у Сједињеним Америчким Државама, где је од 1999. живео у егзилу.

Гулен је током протеклих деценија изградио моћан исламски покрет у Турској и изван ње, али је своје последње године живота провео као изгнаник оптужен да је оркестрирао покушај војног удара против турског лидера Реџепа Тајипа Ердогана, у којем су побуњени војници на кратко преузели контролу над аеродромима ратног ваздухопловства, оклопним и хеликоптерским јединицама.

Иако је негирао оптужбе, у Турској није амнестиран, а у неуспелом покушају преузимања власти погинуло је око 250 људи, после чега је уследила одмазда против Гуленових следбеника. Гуленов покрет "Хизмет" систематски је уништаван у Турској, а смањен је и његов међународни утицај.

Надарени проповедник и судбински пут за Измир

Фетулах Гулен рођен је у селу Коруџук, у вилајету Ерзурум, на подручју источне Анадолије. Син је домаћице и имама, због чега је од малена учио Куран. У доба кемалистичке турске владе, то је био јерес.

Прву проповед одржао је са 14 година, а крајем педесетих је постао млад имам џамије у Једрену, европском делу Турске, где се раније преселио са породицом.

Током шездесетих се истакао као врсни проповедник у чајџиницама дуж Измира, а помогао је у оснивању неколико студентских домова на западној турској обали. Тврдио је да је турска омладина изгубљена и да је спас у образовању.

Оксфорд аналитика је својевремено оценила ово географско подручје као погодно тле за развој Гуленових идеја.

"Пословна и професионалана турска средња класа се противила нараслој бирократској држави, па је почела да подржава идеје наклоњене западном образовању и тржишту, али уз задржавање елемената конзервативног начина живота. То је, на неки начин, и Гулен заступао", пише у анализи Оксфорд аналитике.

Управо се унутар студентских домова плела мрежа следбеника Гуленовог покрета који ће у наредним деценијама имати значајан утицај на турско образовање, а затим и предузетништво, медијски систем и државне институције. Гуленове присталице би, по правилу, брзо напредовале у каријери.

Гуленови одјеци у свету и сукоб у домовини

Током осамдесетих, Гуленов покрет је пробио границе Мале Азије и продро до турске дијаспоре у Немачкој, на Балкану, те северу Африке.

Међутим, Гулен 1981. формално престаје са држањем проповеди, све до 1988, када се поново активирао, држећи страсне говоре у џамијама већих турских градова.

У наредној деценији је све више говорио о политици и директно се мешао у политички живот Турске. Влада је ово видела као претњу, што је Гулен предосетио, због чега је побегао из земље.

Тврдивши да иде да се лечи, 1999. путује у Сједињене Државе. Ипак, у Америку се вероватније склонио у страху од судског поступка у Турској, који се против њега увелико припремао.

Судило му се у одсуству од 2000. године, због чега је 2001. аплицирао за америчку зелену карту, а годину дана потом и за боравишну визу. Због тога је дуго био и под лупом америчког Федералног истражног биора (ФБИ) – посебно после напада Ал Каиде на Светски трговински центар у Њујорку, 11. септембра 2001.

ФБИ је оспорио његове тврдње да у Америци борави као активиста за образовање, доводећи у сумњу његово искуство као едукатора. Ипак, 2008. добија зелену карту, непосредно након што је у Турској суд донео ослобађајућу пресуду.

Ердоганизам против Гуленизма

За слободу је добрим делом био заслужан садашњи турски председник Реџеп Тајип Ердоган. Гулен је и непосредно и посредно био Ердоганов ментор и савезник његове Партије правде и развоја (АК).

Ердоган га је бранио са позиције градоначелника Истанбула током деведесетих година 20. века и почетком двехиљадитих, као опозициони лидер.

Када је Ердоган 2003. формирао владу и постао нови премијер Турске, агитовао је у Гуленову корист. Суд је у помпезном и медијски пропраћеном процесу пет година касније донео ослобађајућу пресуду.

Многи од оних који су се образовали у институцијама које су спонзорисане од учесника у подухватима за грађанско друштво, које је инспирисао Гулен, завршили су у судском, политичком и војном систему Турске. Био је то већ други круг Гуленових присталица у политичко-војном естаблишменту.

Али, Ердоган је сада био власт, а Гуленова учења често нису била у складу са званичном државном политиком. Уз повећавање сукоба у друштву у периоду пре вјоног пуча у Турској 2016. године, ердоганизам је променио виђење гуленизма. Убрзо, савезници су постали ривали. Како је Ердоган јачао, Гулен је све више постајао претња.

Био је то судар, вероватно, двојице најмоћнијих људи у Турској. Ердоган је владавину на месту председника владе, после 11 године, 2014. заменио председничком функцијом и достигао врхунац моћи. Са друге стране, Гулен је био духовни вођа значајног покрета, моћне исламске заједнице са следбеницима у Турској и широм света.

Предворје пуча, "држава у држави" и "главни кривац"

Двојица утицајних лидера су се често сукобљавала, а тензије су достигле врхунац 2013, када је у Турској обелодањена истрага о корупционашким аферама Ердоганових министара.

Турски председник је сматрао да иза поступка стоје тужиоци верни Гуленовом покрету, па је већ 2014. издао налог за хапшење његовог лидера, а две године потом је забранио рад организације, прогласивши је терористичком. У предворју пуча, Ердоган је Гуленов покрет описао "државом у држави".

У јулу, два месеца касније, фракција турске војске покушала је да свргне Ердогана. Обелодањено је да је циљ "заштита демократија од самовоље ауторитарног турског председника".

Војска је ударила на државне институције – парламент и председништво, водивши трку са Ердогановим присталицама ко ће преузети телевизије.

Ердоган је био бржи. Медији су махом остали у рукама људи блиских властима. Пуч, иако јесте био вест и ванредна околност, није достигао пажњу каква му је била потребна. Изостала је подршка шире јавности и, још важније, већег дела војске. Пучисти су били приморани да се предају, а Гулен је оптужен за идејног творца удара још док су сукоби трајали.

"Током протеклих пет деценија претрпео сам више војних удара и увредљиво је да ја будем оптужен за тако нешто", узалудно је тврдио Гулен, док је са провладиних телевизија и радио станица понављана тврдња да је управо он налогодавац.

Чистка

Убрзо после пуча 2016, Ердоган је Гуленову мрежу следбеника у Турској и у свету прогласио издајницима, а покрет "рак раном друштва".

Желео је да их укине и у томе је успео.

Увео је ванредно стање и наложио хапшење више од 77.000 људи, доведених у везу са "Хизметом". У другом непосреднијем делу "рата" са Гуленовом заоставштином, отпуштено је 150.000 радника у јавном сектору, међу којима је било судија, наставника, војника и полицијаца.

Гуленовим следбеницима, који су се за то лако оптуживали, заплењена је имовина, а стотине школа под покровитељством "Хизмета" је напрасно затворено.

Компаније које су настале на темељима његових идеја и следбеника су угушене. Укинути су и медији блиски покрету. Оправдање је било згодно – страх од дестабилизације државе.

Гулен је одсечен и одстрањен из турског друштва до мере да је и турска опозиција прала руке од било какве везе са њим или његовим покретом, видевши у његовом раду и делима подривање секуларних темеља модерне Турске које је поставио Мустафа Кемал Ататурк.

Последњи дани

Фетулах Гулен се тако, четврт века од пута у Америку на лечење, никада није вратио у домовину за стално.

Проповедао је и држао говоре из егзила, а живео је у оквиру свог "Хизмет центра" на велелепном имању у Пенсилванији. Написао је више књига, што је, како је говорио, био начин да се издржава у иностранству.

Како се покрет систематски гасио, тако је опадала и Гуленова активност. Здравље му се нагло погоршало 2017, када је, у интервјуу за Ројтерс, први пут промовисао идеју о потенцијалним наследницима његовог уздрманог покрета.

Новинари Ројтерса су тада писали да је Гулен изгледао лоше.

"Ходао је тешко, уз помоћ штапа, често, држећи се за руку његовог доктора који је стално уз њега", писао је Ројтерс.

Међутим, уз нагомилане здравствене проблеме, није именовао или изабрао новог лидера покрета, остајући главни у окрњеној организацији.

У истом интервјуу рекао је и да не жели да бежи из Америке, пошто је постојала могућност његове екстрадиције у Турску, где га је чекало ново суђење "за умешаност у државни удар".

Власти САД су чекале доказе из Анкаре, који до сада нису били довољно релевантни за екстрадицију. Гулен је, тако, у Америци остао све до смрти.