Смрт Алекса Самонда – одлазак шкотског Черчила

Самонд је преминуо од срчаног удара непосредно после говора у Охриду.

Локални медији прецизирају да му је позлило током ручка у хотелу “Инекс Олгица“ и да је, после покушаја реанимације, проглашен мртвим на лицу места.

Британски премијер сер Kир Стармер назвао га је “монументалном фигуром шкотске и британске политике“ што је реална, али и помало изненађујућа оцена с обзиром да су лабуристи најљући ривали шкотских националиста пошто Шкотску сматрају “колевком радничког покрета“.

Британски краљ Чарлс Трећи, који је уједно и шкотски монарх и директан потомак древне шкотске аристократске породице Боуз-Лајон, упутио је саучешће Самондовој породици у којем истиче да се Самондова “посвећеност Шкотској преточила у деценије јавне службе“.

Алекс Самонд дете је државних чиновника. Рођен је 1954. године у Хогмонеју.

Политичку каријеру почео је првом изборном победом у локалној основној школи када је, као кандидат шкотских националиста, ђацима обећао преполовљавање дана у школи и сладолед уместо млека у кантини.

На неки начин, та рана “изборна победа“ најављује његов живот у политици.

Рађање стратега

Студентске дане на престижном единбуршком факултету Светог Андреја, где је студирао и престолонаследник принц Вилијам, Самонд је провео играјући стратешку игру “Дипломатија“.

Шкотској националистичкој партији придружио је после жестоке свађе са тадашњом девојком, која је била Енглескиња.

После стицања дипломе из историје и економије, безуспешно је покушао да постане новинар Би-Би-Сија, а носио се и мишљу да се придружи шкотској протестантској цркви.

Завршио је међутим у шкотској канцеларији за пољопривреду и рибарство где је упознао и будућу супругу Мојру Мекглашен, која је седамнаест година старија од њега.

Рани успони и падови

Самонд је чак седам година као економиста радио у Kраљевској банци Шкотске истовремено предводећи групу од седамдесет девет социјалиста у Шкотској националној партији.

Због радикалних ставова, та група је 1982. године чак суспендована из странке.

Но, Самондова упорност, али и харизма без преседана, пет година касније довела га је у на положај посланика у доњем дому британског парламента.

У време владавине Маргарет Тачер само тројица шкотских националиста седела су у Вестминстеру.

Међутим, Самондово изузетно ораторство запажено је када је прекинуо излагање тадашњег министра финансија Најџела Лосона о буџету, елоквентно му замеривши смањење пореза за богаташе у тренутку када су уведени нови намети за раднике.

Лидер СНП

Да је Самонд “народни човек“ потврдили су избори за лидера шкотских националиста 1990. године када је, неочекивано за јавност, али сасвим очекивано за националисте, победио снају дотадашњег лидера и легенде националистичког покрета у Шкотској Винија Ивинга.

Заједно за лабуристима и либерал-демократама водио је кампању за деволуцију и увођење регионалног парламента у Единбургу.

Ту жељу испунио им је Шкотланђанин Тони Блер 1997. године. Но, иако је придобио велики број присталица, Самонд није успео да на првим изборима за парламент у Холируду избори већину.

Док су лабуристи састављали прву шкотску регионалну владу, Самонд се вратио у Вестминстер препустивши руковођење странком Џону Свинију, који је данас први министар Шкотске.

Свини је изузетно емотивно реаговао на Самондову смрт оценом да је он „инспирисао читаву генерацију да верује у независност Шкотске“.

Референдум о независности

Током деценије, која је претходила историјском референдуму о независности Шкотске 2014. године, Самонд је у другом лидерском мандату, шкотске националисте довео на власт.

“Шкотска је држава, а не грофовија“, биле су речи, које су одјекнуле у свим шкотским домовима.

Kао први министар Шкотске, Самонд је био “већи од живота“. Био је прави отац нације и сјајан администратор.

Можда највећа заоставштина националисте, који је у младости флертовао са социјализмом, је бесплатно школство, укључујући ту и универзитет, у тој британској регији.

Тај период обележило је и његово политичко менторство над Николом Стурџен.

Kада је тадашњи британски премијер Дејвид Kамерон расписао референдум о независности Шкотске после вишегодишњег неуморног притиска Самондове странке, националисти су уживали подршку само трећине бирача.

Искусан стратег Самонд знао је да је дошао до тренутка “сад или никад“, те је двогодишњу предреферендумску кампању водио као прави политички булдожер.

Незаборавна су његова сучељавања са легендарним водитељем Би-Би-Сијеве емисије “Њузнајт“ Џеремијем Паксманом.

Међутим, са истом страшћу кампању за останак у унији водио је див шкотских лабуриста бивши британски премијер Гордон Браун.

Чувене дебате Самонда и Брауна биле су судар “човека из народа“ са “човеком од интегритета“.

Иако је националисте довео до чак 45 одсто гласова, Самонд није успео да Шкотску доведе до статуса државе.

На том путу успротивили су му се економија, али и пронацистичка прошлост самог СНП.

Политички пад

Самонд је на референдумски пораз реаговао уступањем лидерског положаја у СНП Николи Стурџен.

Нација, али и ми, који смо тада извештавали из Холируда, била је затечена.

Тај тренутак симболично представља и почетак суноврата идеје о независности, јер без главног мотора, та машина наставила је да ради по инерцији и неминовно рђа.

Непосредно потом, Стурџен је Самонду забила политички нож у леђа, отворивши врата лавини оптужби за сексуално узнемиравање са адреса неколико десетина жена.

После деценије потуцања по судовима, Самонд је успео да негира све оптужбе.

Међутим, политичка цена била је прескупа. После политичког развода од Стурџенове, Самонд је основао странку Алба – Шкотска на галском језику.

Но, контроверзе и суђења одбиле су бираче и Алба ни дан-данас нема већег успеха у шкотској политици.

Сама Шкотска национална партија никада се заправо није опоравила од референдумског пораза.

Породица Стурџен и њени сарадници, који су управљали Шкотском после Самонда, данас су оптужени за низ проневера.

Шкотска без Самонда

На чело Шкотске владе и СНП вратио се ветеран Џон Свини у покушају да странци врати интегритет.

Наредни избори у Шкотској биће први без Алекса Самонда у живом сећању.

Лабуристи се надају повратку на власт на крилима убедљиве победе на јулским општим изборима.

Националисти се суочавају са чињеницом да њихов сан о независности изгледа све блеђи.

Мораће да сачекају неког ко ће моћи да покрене народну машту и енергију на јединствен начин на који је то успео Алекс Самонд.