Аустралија између заменика шерифа и 51. америчке државе

На крајњем северу Аустралије током лета је одржана крупна ваздухопловна вежба "Пич блек 2024", у којој су, поред домаћина учествовале САД и 19 земаља Европе и Азије, међу којима и Јапан, Република Кореја, Индија и Индонезија.

Тронедељна вежба, која важи за једну од најсложенијих у свету, одржана је у базама Краљевског аустралијског ваздухопловства у Дарвину и Тиндалу, а организатори и домаћи медији су је окарактерисали допринос безбедности, просперитету, пријатељству и слободи.

Интересантно је да су управо та упоришта Аутралијске војске предвиђена за проширење како би могла да трајно угосте америчке ефективе: ловце-бомбардере, шпијунске летелице, али и стратешке бомбардере који могу да носе нуклеарно оружје – све у циљу контрирања расту кинеске војне моћи и оствариравања чвршће контроле на потезу у којем Индијски океан прелази у Пацифик.

Оне су отуд постале предмет оштре расправе у Источној Азији, у контексту заоштравања односа САД и њених савезника са једне и НР Кине са друге стране.

Јачање војног савеза САД и Аустралије

Аустралија и САД у последњих неколико година не само што су у оквиру споразума АУКУС склопили договор о продаји скупих америчких (и британских) подморница Канбери на нуклеарни погон, већ су и потписали уговор о производњи америчких вишецевних бацача ракета и муниције за њих у Аустралији.

На њеном тлу започеле су и заједничке вежбе домаћих припадника армије и америчких маринаца, а под паском Вашингтона Канбера се укључила и у опремање, заједничке поморске патроле и друге војне вежбе са филипинском војском, чиме се жели пружити конкретна материјална подршка Манили у њеном спору са Кином око острва Спратли и вода у источном делу Јужног кинеског мора.

Аустралијска влада, изговарајући се потребом да осетно модернизује и ојача армију у светлу раста кинеске морнарице, раније ове године донела је одлуку да у наредних десет година на одбрану потроши фантастичних 765 милијарди аустралијских долара. Осим подморница, планирају се набавке крстарећих балистичких ракета, подводних и поморских дронова и друго наоружање.

Аустралијски министри одбране Ричард Марлс и спољних послова Пени Вонг почетком августа су боравили у Вашингтону, где су се састали са државним секретаром Ентони Блинкеном и министром одбране Лојдом Остином. Тада је и званично потврђено проширење ваздухопловних база Дарвин и Тиндал у аустралијској Северној територији ради прихватања америчких апарата, међу којим и шест стратешких бомбардера "Б-52". Међутим, истовремено, две стране су се сагласиле и да се почне рад на проширењу још три аустрлијске ваздухоловне базе: Куртин и Лирмонт у Западној Аустралији, те Шергер у Квинсленду.

Континент држава, коју је је бивши амерички председника Џорџ Буш млађи својевремено назвао регионалним "замеником шерифа", алудирајући да су САД "шериф" у Индо-Пацифику, тако се све јасније креће у смеру укључивања или подређивања америчким стратешким интересима у односу на Народну Републику Кину. То, осим јачања надзора над водним пространствима источног дела Индијског океана и западног и јужног дела Тихог океана, обухвата, чини се, и колективну одбрану Тајвана и Филипина.

Трезвени глас?

Политичку противтежу деценијама јачања војног савеза са САД и најављеном снажењу америчког присуства у Аустралији пружа бивши лабуристички премијер Пол Китинг, који се на кормилу земље налазио у првој половини деведесетих и у недавном интервјуу домаћем јавном ТВ сервису "АБЦ" још једном изнео своје противљење тој политици.

Он у повећаном присуству америчких трупа на тлу државе континента види непотребан губитак суверенитета и моћи одлучивања о војним питањима, јер сматра да Народна Република Кина не представља велику геополитичку претњу по Аустралију каквом се представља.

Главни аргументи Вашингтона и његових савезника у Канбери су чињеница да кинеска армија, нарочито морнарица, последњих година експоненцијалном стопом јачају своје капацитете, да Пекинг незаконито присваја и проширује атоле у Јужном кинеском мору чиме настоји да омете слободну навигацију и трговину, те показује аспирације ка војном заузимању Тајвана. Амбиција Пекинга да загосподари међународним водама Јужног кинеског мора и пројектује своју војну моћ и политички утицај на јужни Пацифик, тврди се, угрожава интересе и безбедност Канбере.

Китинг, међутим, сматра да пошто је Кина већ сада по паритету куповне моћи највећа економија света, да је природно да део новца који поседује усмери у унапређење армије, те да се не може очекивати од морнарице економски најмоћније државе света са највећом популацијом на планети да остане у "кануима".

"А Американци им говоре: останите на свом месту, вратите се у кануе. Стварно?", додао је он иронично.

Даље, Китинг види Тајван као "кинеску некретнину" и наглашава да то острво није од виталног интереса за Аустралију, да би се у случају оружаног сукоба Кинези за њега борили до последњеге војника тинејџера, што САД никада не би биле спремне да учине.

На аргументе да би Пекинг у потпуности изменио природу уређења на Тајвану и да би то било противно жељи тамошњих становника, Китинг потсећа да је уплитање у деловање Пекинга у вези Тајвана исто као када би неке страна сила покушавала да одвоји Тасманију од Аустралије под изговором да је тамошње становништво незадовољно, што нико у Аустралији не би прихватио.

Осамдесетогодишњи бивши премијер наглашава да је једина права физичка претња по Аустралију евентуална инвазија, али да би припреме за тако нешто биле рано примећене и евентуални (логистички невероватно захтевни) покрети кинеских трупа преко хиљада километара морског пространства на време осујећени и то сопственим снагама.

Зато он каже да је његова земља савршено способна да сама себе заштити и, штавише, истиче да је за "Аустралију боље да буде (у војнополитичком смислу) сама него под заштитом САД", јер је Вашингтон "агресиван савезник" који својим деловањем заправо излаже Аустралију опасности која јој иначе не би претила.

По њему, агресивност САД се може видети у њиховом преамбициозном настојању да "надзиру државу која је највећа сила у Азији, која има има четири пута већу популацију од њих, за двадесет процената већу економију и има морнарицу исте величине". Притом, САД покушавају да тај циљ остваре "на даљини од 9.000 километара од обале Калифорније", понашајући се "као да су оне највећа стратешка сила Азије".

За Китинга, велики ефекат споразума о војној сарадњи Аустралије, Велике Британије и САД "АУКУС" је заправо остваривање војне контроле САД над његовом земљом. По њему, влада у Канбери "води политику којом се од Аустралије прави 51. америчка држава".