Азијски НАТО - стварност или утвара

У Земљи излазећег сунца у току је борба за новог вођу владајуће Либерално-демократске партије, који након победе на изборима унутар странке, по аутоматизму, у парламенту, где она има убедљиву већину, бива одмах изабран и за премијера целе државе.

Унутарпартијско гласање очекује се 27. септембра, а ових дана у току су јавне дебате на којима кандидати јавности представљају своје програме.

На једној од њих, телевизијској, тренутни фаворит, шездесетседмогодишњи Шигеру Ишиба, бивши министар одбране, пре неколико дана је изнео своју визију безбедности државе, у којој је говорио о могућности колективне одбране, односно, стварања једне врсте "азијскoг НАТО-а", који би објединио разне постојеће војнополитичке оквире у региону Азије-Пацифика: Квадрилатерале (САД-Јапан-Аустралија-Индија), АУКУС-а (Аустралија-САД-Велика Британија), "пет очију" (обавештајног оквира за сарадњу западних англосаксонских држава САД, Канаде, Велике Британије, Аустралије и Новог Зеланда) и других.

Јапански медији, међутим, ових дана доносе низ реакција бивших и садашњих америчких званичника и политичких коментатора у којима они о "азијском НАТО-у" говоре као врло нереалној идеји, па и "фантазији". И сами јапански новинари о Ишибином ставу често говоре као о његовом личном, сугеришући да је он, као такав, необичан.

Зашто је азијски НАТО немогућ?

Аргумент је најпре тај да у источној Азији не постоји врста географске, просторне компактности која у Европи омогућава стварање физичке чврсте алијансе. Нарочито се истиче то да су државе азијског континента историјски имале међусобно врло различита искуства са Кином, субјектом који би азијски НАТО под водством Вашингтна настојао да обузда, због чега би међу њима било немогуће постићи сагласност о организацији која би усмеравала заједничко војнополитичко деловање свих против Пекинга. 

Истиче се и крупно економско ослањање многих држава региона на Кину и то да земље чланице АСЕАН-а, попут Малезије, Индонезије, па и Сингапура и других, наглашавају да не желе да буду увучене у нове блоковске поделе и да бирају стране, односно, да не желе да се приклањају једној или другој великој сили, већ сарађују са свима.

Интересантно је, међутим, да се овај талас критике западних коментатора свалио на кандидата Ишибу спремно и брзо као да је он изрекао неки револуционарни концепт или бласфемију, иако идеја о "азијском НАТО-у" или "глобалном НАТО-у" који би се проширио и на источну Азију не само што није његова, већ ју је управо заговарао или делима покушавао да прогура Запад.

Запад се прави невешт?

Јер, након почетка сукоба у Украјини, генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг је у јануару 2023. допутовао у Токио не би ли домаћине приволео на отварање канцеларије НАТО-а, која би омогућила координацију европских држава чланица, САД и америчких савезника у источној Азији, односно Азија-Пацифику, као што су Јапан, Јужна Кореја, Филипини и Аустралија. 

Та канцеларија требала је да олакша рад на размени обавештајних података и војних технологија, те интероперативном повезивању војски поменутих држава региона са морнарицама и ваздухопловствима европских земаља попут Италије, Велике Британије, Немачке и Француске, које Вашингтон последњих година настоји да укључи у патроле у Јужном и Источном кинеском мору и тако себи олакша посао надзора и обуздавања кинески војне силе на тим просторима.

И пре Столтенбергове посете Токију, Јужна Кореја и Јапан су добили позив од НАТО-а да отворе своја предстанивштва при његовом штабу у Бриселу, а будућа канцеларија у Токију је чак оцењивана као пупољак присуства НАТО-а у источној Азији који ће се надаље развијати све док не прерасте у пуно чланство за државе као што су Јапан и Јужна Кореја.

Позиви и најаве о формирању глобалног НАТО-а могли су се чути из уста британске премијерке Лиз Трас и других.

Сам концепт "глобалног НАТО-а" су још 2006. у истоименом чланку предложили тадашњи амерички амбасадор при НАТО-у Иво Далдер и професор политичких наука Џејмз Голџејер у часопису Форин аферс ("Спољни послови"). Они су, када је у питању ширење НАТО на регион Азија-Пацифик, управо на уму имали, Аустралију, Нови Зеланд, Јапан и Јужну Кореју.

Тако, мада се кандидат за јапанског премијера Шигеру Ишиба може оптужити за то да није ажурирао своје знање, у смислу да није приметио да је Запад последњих месеци, бар на извесно време, због противљења земаља АСЕАН-а одустао од своје реторике о глобалном или азијском НАТО-у, чини се, сувише грубим критиковати га за те идеје као да их је он извукао ниоткуда. Поготово, што ће оне сигурно поново испливати на површину првом следећом приликом када политичари у Вашингтону и Бриселу осете да је ситуација повољна за њихову дисеминацију.