Иран - председник је сахрањен, почиње битка за нове лидере

Један за другим, саучешће Хамнеију изјављивали су политички лидер Хамаса Исмаил Ханије, други човек Хезболаха шеик Наим Касем, председавајући либанског парламента Набих Бери, пакистански премијер Шехбаз Шариф, али и представници талибана и јеменских Хута.

"О Боже, од њега нисмо видели ништа друго сем добра", рекао је Хамнеи на арапском, док је, недуго затим, километрима дуга колона људи пролазила поред иранским заставама прекривеним сандуцима седморице страдалих у несрећи.

Раиси, ирански министар спољних послова Хосеин Амир Абдолахијан и још пет особа погинуло је када се њихов хеликоптер 19. маја срушио на северозападу Ирана.

Међу званицама, једино, нису виђени Раисијеви претходници, Мохамад Катами, Махмуд Ахмединежад и Хасан Рохани, али је нови, додуше привремени, председник Ирана Мохамад Мохбер ридао док се Хамнеи опраштао од званичника страдалих у удесу хеликоптера.

Иза њих двојице стајао је и Мохтаба Хамнеи, човек који важи за главног кандидата за наследника оца на месту врховног верског лидера, што је титула коју је, до смрти, наводни прижељкивао и Раиси.

Раисијева смрт је на иранској политичкој сцени отворила две трке, за место председника, што ће бити решено на изборима који ће бити одржани у наредних 50 дана, али и Хамнеијевог наследника, пошто ирански верски вођа има 85 година.

Мандат Ебрахима Раисија на месту председника Ирана био је нашироко схваћен као прелазна тачка на путу ка месту верског лидера, посебно пошто је важио за безпоговорног извршиоца Хамнеијеве политике, пре свега у акцијама против унутрашњих противника и подршци проиранским снагама на Блиском истоку.

Или, како је подсетио лидер Хамаса, Раиси му је, током недавног сусрета, рекао да је подршка Ирана палестинском питању "непромењива".

Његова смрт, пак, могла би покренути битку за примат међу фракцијама у Ирану каква није виђена још од осамдесетих година, када је ајатолах Хомеини, једне за другим, са политичке сцене елиминисао дотадашње савезнике, попут организације Муџахедин-е Калк и Исламске народне републиканске партије, те свих осталих сумњиваца.

Присталице Муџахедин-е Калка, који су америчком дипломатском гимнастиком из Ирака евакуисани у Албанију, су Раисијеву смрт оценили "окидачем кризе која ће озбиљно уздрмати" власт у Техерану.

"Био је незамењив шраф у владајућој машинерији", сматрају одбегли ирански дисиденти, наводећи да је Раиси крајем осамдесетих био комисија које су судиле политичким затвореницима.

У серији егзекуција 1988. године, на различите начине ликвидирано је између 3.000 и 30.000 припадника ове организације. Како наводе сведоци, на сваких пола сата, у кашикама багера до вешала у затвору недалеко од Техерана довожена су по шесторица затвореника, које је петочлано веће Исламске републике због издаје и убиства председника и премијера, осудило на смрт.

Због тих догађаја се Раиси нашао на црним листа САД и Европске уније, што му није уздрмало легитимитет колико је то учинила ниска излазност на неколико претходних избора у Ирану.

Званично, на недавно одржаним парламентарним изборима гласало је свега 40 одсто уписаних бирача, безмало десет одсто мање него када је Раиси, пре три године, изабран за председника.

Пад интереса јавности за политику коју воде иранске власти, донекле, показује и број људи који су се окупили на Раисијевој сахрани. Иако су поред ковчега у центру Техерана, током дана, прошле стотине хиљада Иранаца, чини се да је број био далеко мањи него када се ова држава, 2020. године, опраштала од генерала Касема Солејманија, убијеног у нападу америчких дронова у Багдаду.

Истовремено, иранске власти су, током година, развиле озбиљан механизам употребе сахрана државних великодостојника у пропагандне сврхе, па су и овај пут истакле присуство педесетак страних делегација као доказ неуспеха западне изолације ове земље, као и река присталица као показатељ неприкосновене снаге коју режим има на унутрашњополитичком плану.