Подморнички пандан камиказама – јапански самоубилачки напади на непријатеља у модификованим торпедима

Обично су људи ти који носе оружје или управљају наоружаном машином. Међутим, крајем Другог светског рата, суочени са неминовним поразом а сувише поносни да би се помирили с тим понижавајућим исходом, јапански војни инжењери су као једно од нових средстава које би могло да помогне да се тешка ситуација преокрене, конструисали направу у којој је човек био интегрисан у оружје.

Реч је о пловилу каитен, међу војском широко познатом као "људски торпедо", јер је поменута интеграција у пракси значила сигурну смрт за морнара који је у ту направу намењену уништавању ратних бродова улазио – вожња њиме под водом представљала је пут на онај свет јер је она била створена искључиво за једнократне самоубилачке нападе.

По конструкцији – подморница, по функцији – торпедо

С обзиром на то да је био опремљен кабином за пилота, имао једноставан систем за управљање и перископ, каитен се с правом може назвати џепном подморницом.

Међутим, његово порекло је, заправо, другачије природе – он је настао модификацијом торпеда "модел 93", калибра 610 мм. Тај пројектил у наоружању јапанских разарача садржао је 780 килограма експлозива и био познат по томе што иза себе није остављао траг у води – због тога га је било тешко опазити и мети није давао времена да промени правац кретања.

Такође, док мини-подморнице обично служе за извиђање, постављање мина, превоз ронилаца-диверзаната или тајно пребацивање шпијуна иза непријатељских линија, те понекад имају способност дејствовања торпедима, каитен је сам по себи представљао оружје, јер му је сврха била просто да удари у мету и експлодира.

Зато је колоквијални назив "људски торпедо", који га је пратио, оправдан не само када је у питању његово техничко порекло, већ и намена, те запањујућа чињеница да је живот јединог члана посаде буквално био подређен тој сврси.

Каитен је тако практично представљао подморнички пандан авионима попут "мицубиши зера", који су коришћени за самоубилачке нападе из ваздуха.

Млада крв

Први каитени израђени су у јулу 1944. године, а до краја рата на Пацифику у августу 1945. направљена су четири различита типа у укупно 420 примерака.

Њихова убојна моћ била је дупло већа од торпеда на основу којег су били конструисани јер су углавном носили тону и по експлозива. Кретали су се максималном брзином од 55 километара на час и имали ограничени домет од око 23 километра, због чега су их у борбу носиле подморнице, које би их лансирале након што би се приближиле непријатељским циљевима. Оне су на задатак полазиле углавном из војне луке Куре, недалеко од града Хирошиме.

Каитенима су управљали млади морнари и дипломци морнаричких средњих школа, међу којима је било и много кадета који су се обучавали да постану летачи, а који су због тешких губитака у техници које је трпела ваздухопловна компонента њиховог рода војске били једноставним потезом пера пребачени са обуке за пилотирање авионима на обуку за управљање "људским торпедима".

Она је вршена у префектури Јамагући на крајњем северозападу највећег јапанског острва Хоншу.

Нада за преокрет

На тактичком нивоу задатак каитена је био да изненадним ударима ослабе противника, поремете његове логистичке и борбене планове, те унесу извесну дозу нервозе и пометње у његове редове.

Стратешки гледано, уз камиказе, они су били једна од потенцијално моћних и за непријатеља шокантних фигура, требало је да на плавој шаховској табли Тихог океана успоре напредовање непријатеља ка Јапанском архипелагу, па чак и преокрену ток рата.

Сама реч "каитен" симболично изражава жарку жељу или, можда је боље рећи, пусти сан јапанских конструктора да се ситуација из корена промени – она буквално значи: "преврнути небо". Та жудња за спасом и очувањем образа цара и нације гонила је јапанске морнаре у метални ковчег каитена.

Његова упорна примена, као и непрекидни ваздушни напади пилота-камиказа, који су отпочели у октобру 1944. године на Филипинима и такође потрајали до самог краја сукоба, сматра се, представљају јединствен пример дугорочног свесног и планског самоубилачког деловања у историји људског ратовања.

(Томе треба додати и дејство џепних подморница с двочланом посадом каирју, које су, мада јесу могле да воду борбу пошто су биле наоружане с два торпеда, понекад биле пуњене експлозивом и коришћене за самоубилачке нападе.)

Примитивно оруђе

Каитени су први пут употребљени у новембру 1944. у нападу на велику борбену групу САД која је вршила оправке и попуну храном и водом у пространој лагуни атола Јулити, у саставу Каролиншких острва, на око 600 километара од Гуама.

На основу експлозија које је најпре перископом опазила, односно касније, по зарањању сонаром регистровала јапанска подморница И-47, којом је командовао капетан Зенђи Орита, донет је закључак да су сва четири каитена које је она ослободила на улазу у лагуну погодила мете. То је силно обрадовало морнаричку команду, која је око ње исплела тријумфални мит по којем су они потопили ништа мање него три америчка носача авиона и један бојни брод.

Акција на Јулитију је директно подстакла масовну производњу тих једноставних и, може се рећи, сирових машина. Јер, каитени су били на брзину осмишљено и конструисано оруђе које је патило од мноштва техничких мана.

Подморнице су носиле четири до шест машина те врсте. Док је у две било могуће ући директно из унутрашњости подморнице, да би се пилоти укрцали у преостале, она је морала да изрони и тако се изложи опасности од откривања. Каитени су стога на извршење јединог задатка најчешће упућивани по ноћи. 

Пошто нису имали посебно чврст костур и оплату, каитени су могли да поднесу водени притисак само до 80 метара дубине – због тога подморнице које су их носиле нису могле да се спасу бекством у морски амбис у случају да их непријатељски бродови заспу подводним минама.

Даље, каитени су били изузетно сложени за управљање пошто су тешко правили заокрет и нису могли да се крећу уназад. Штавише, будући да нису поседовали сонаре, њихови пилоти су у навигацији морали да се ослањају на ручне математичке прорачуне засноване на приближној процени брзине мете, те да израњају како би кориговали путању у случају да нису одмах успели да ударе у њу.

Мотори каитена су релативно често отказивали услед воденог притиска, а пошто је, због настојања да се умањи ризик од експлозија, уместо чистог кисеоника за паљење горива коришћен ваздух, погонска јединица је умела да одједном изгуби потисак. Дешавало се и да скучену кабину одједном испуне отровни гасови настали сагоревањем горива.

Тако су многи пилоти каитена, добровољци старости између 18 и 27 година доживели јалову и самотну смрт лишену икаквог војничког смисла.

Неки од тих младића, који су прилику да се жртвују за народ, цара и државу схватали као највишу могућу част, сами су активирали експлозив када су схватили да остају без потиска, горива или ваздуха не би ли се поштедели спорог, мучног умирања.

Њима су на поласку предавани и кратки мачеви којим су самураји традиционално вршили самоубиство парањем трбуха и пилуле с цијанидом.

Промене у ходу

Први каитени, у складу са својим релативно скромним техничким могућностима, превасходно су ишли у лов на статичне мете – укотвљене бродове.

Међутим, када су Американци почели с коришћењем заштитних мрежа које су онемогућавале инфилтрацију "људских торпеда" и других подводних апарата у луке и лагуне пацифичких острва, јапанска команда је била присиљена да промени приступ употреби тих гвоздених стршљенова и усмери их на теже достижне покретне циљеве. Извршене су одговарајуће модификације тако да каитени могу да буду поринути и са површинских пловила, као што су крстарице и разарачи.

Но, с почетком битака за периферне територије Земље излазећег сунца Иво Ђиму и Окинаву постало је кристално јасно да је само питање дана када ће се моћна америчка армада обрушити на главна јапанска острва.

Непријатељске подморнице, разарачи и бомбардери су десетковали јапанско бродовље и подводне апарате који су носили каитене, па је тактика за њихово коришћење опет морала да буде измењена.

Они су, наиме, прилагођени тако да могу да буду поринути с копна, при чему је њихова сврха редефинисана – сада им је задатак био да покушају да осујете искрцавање америчких снага, односно, униште десантне бродове с маринцима уз саму јапанску обалу.

Узалудна или вредна жртва?

Међутим, до инвазије, односно масовног искрцавања америчке морнаричке пешадије никада није дошло. Њу су сувишном учинила људском руком створена "сунца" – зли усуд отелотворен у заслепљујућем блеску на небу, невино али језиво описаном као "друго свитање у истом дану". Јер, упркос вери многих у царској војсци да јапански дух може истрајати у борби и након Хирошиме и Нагасакија и упркос у њима дубоко усађеној фаталистичкој преданости судбини оличеној у спремности да се смрт мирно прихвати као последње уточиште части и достојанства, држава се предала.

Тако се жртва пилота каитена, као и њихових колега авијатичара-камиказа и других, испоставила узалудном када су у питању суштински циљеви, као што су држање непријатеља на одстојању од сопствене државе и спречавање пораза.

Ипак, поштоваоци њиховог дела рећи ће да је вредност њихове жртве у самом чину, у настојању да цару и отаџбини осветлају образ и поштеде их срамоте пораза, у труду да заштите народ од бомбардовања и подјармљивања.

У Јапану се и данас често може чути фраза да земља дугује свој просперитет жртви палих у Другом светском рату.