Чај, сребро и опијум – тајна најбогатијег трговца света 19. века

Најбогатији бизнисмен света у првој половини 19. века, сматрају историчари Азије, био је Кинез Ву Бинђен, трговац из Кантона, који је стекао благо веће од оног које је у том тренутку поседовала породица Ротшилд, најимућнији европски клан који се бавио банкарством.

То вероватно није изненађење када се има у виду да је Кина све до Опијумских ратова средином тог столећа била највећа економија планете.

Његово богатство највећим делом је било у сребру, драгоценом металу који је у тадашњој Кини био најтраженије и стога највредније средство плаћања и штедње.

Сребро траженије од злата

Наиме, под царем Ванлијем из династије Минг, у Кини је 1580. године извршена важна монетарна и пореска реформа – његовим поданицима тада је наложено да држави намете плаћају у сребру.

То је имало смисла јер су до тада своје обавезе плаћали на најразлитије начине: кулучењем, пољопривредним културама и занатлијским производима, што је представљало крупан изазов када су у питању одређивање врсте, обрачун висине, па и физичко прикупљање дажбина.

Још једна мањкавост је била разлика у квалитету и трајности различитих сорти или типова одређених пољопривредних производа, која је отежавала процену вредности датих доприноса.

У Кини су у употреби били и бакарни новчићи, али су били непрактични, односно, компликовани за коришћење због своје тежине и мање вредности, па је и у том погледу сребро било рационалан избор, нарочито када су у питању исплате већих сума.

Међутим, Кина није имала сопствене руднике сребра, па је увоз тог драгоценог метала, у њој цењеног више од злата, био неизбежан. У почетку, добављан је из суседног Јапана, али су тамошње резерве брзо биле исцрпљене.

Одлука Ванлијевог двора је изазвала готово незаситу потражњу за сребром коју је, срећом, у доброј мери испунило сребро из Средње и Јужне Америке, које су колонијални владари Шпанци довозили до Маниле на Филипинима, где су га куповали кинески трговци.

Сребро је ношено и директно у Кину, до града Кантона (данашњи Гуангџоу), који је у то време био трговачка капија целе земље – једино место на којем су западњаци имали дозволу да се упусте у економску размену с домаћим трговцима.

Богатство Кине, магнет за западњаке

У Кантону хиљаде кинеских занатлија радило је на производњи и обради предмета од свиле, порцелана, жада и метала.

У првој половини 19. века, у Европи је нарочито био тражен кинески чај, али и лакирани намештај, те фино посуђе, накит и украси од сребра, које су домаћи мајстори правили не само у складу с кинеским сензибилитетом и традицијом, већ и по наруџби, имитирајући западни стил израде.

Они су тако производили прибор за јело истог или бољег квалитета од европског, али за вишеструко мању цену, омогућавајући страним трговцима, нарочито Британцима, да у својој земљи њиховом продајом остваре огромни профит.

Ови су се, међутим, постало је јасно још крајем 18. века, суочавали с великим проблемом: како доћи до жељене кинеске робе, јер је двор у Пекингу сматрао да је царство економски самодовољно и да му нису потребни артикли попут вуне и памука које су нудили Британци.

Интерес на кинеској страни је постојао само за сребро, а то је значило да Источноиндијска компанија, главни британски трговински субјект тог времена на Далеком истоку, не може да врши бартер (просту размену робе), већ да мора да испразни своје трезоре и континуирано трпи колосални дефицит.

У настојању да ублажи одлив сребра и хронични мањак у каси, она је кинеским трговцима почетком 19. века све агресивније нудила забрањени опијум. Илустрације ради, 1767. године Британци су у Кину извезли хиљаду сандука опијума, док је тај број у 1838. скочио на чак 40.000.

За незаконитим кријумчарењем те опојне дроге посегли су и Американци када су схватили да лековита биљка гинсенг и крзна дивљачи која су нудили не могу да привуку трајно интересовање кинеских трговаца.

Најбогатији трговац света и први кинески инвеститор у САД

Западни морнари и трговци, попут Британаца, Холанђана, Француза и Американаца, били су смештени на обали, подно зидина града Кантона, у који им није био дозвољен приступ, како би се спречило њихово мешање са локалним становништвом и евентуално нарушавање јавног реда и мира.

Кинези су, поучени искуством из ранијих контаката са португалским и холандским трговцима, које је укључивало и оружане сукобе и покушаје преобраћања кинеског становништва у хришћанство, сматрали да је изолација страних трговаца мудар потез који доприноси стабилности и миру локалне заједнице и уопште државе.

Кинеске власти тако странцима нису дозвољавале ни да доведу своје породице и уче кантоншки језик, а како би трговина могла да се одвија без директног додира са властима и уласка у град, именовали су 12 домаћих трговаца, који су били задужени за преузимање робе са страних бродова, пријаву исте локалним управитељима и њену даљу дистрибуцију.

Прикупљали су царину и предавали је локалним бирократама, које су морали да подмићују како не би изгубили своје дозволе за рад.

Међу тим малобројним посредницима којима је поверена привилегија учешћа у међународној размени, али на чија је плећа стављена и одговорност за прекршаје који би могли да направе странци, био је Ву Бинђин, трговац који је западњацима за сребро испоручивао велике количине чаја.

Реке истопљеног метала

Захваљујући годинама размене са представницима британске Источноиндијске компаније, нагомилао је богатство чију вредност историчари економије процењују на око пет милијарди данашњих америчких долара.

За Вуа, који је међу западњацима био познат по свом псеудониму Хоуква, везана је анегдота да је у шкрињама имао толико сребра, да су, када је 1822. године Кантон захватио пожар, из њих улицама потекле реке истопљеног метала.

Како се такав губитак више не би десио, а и да би избегао могућност да му похлепне бирократе под неким изговором заплене сво богатство, Ву је потом почео да се бави давањем зајмова, оним што се учтиво назива "банкарством" и "инвестицијама", али би се, грубо речено, могло окарактерисати и као "зеленаштво".

Рецимо, познато је да је трговцима моћне Источноиндијске компаније, која је у његову земљу довлачила огромне количине опијума из Бенгала, позајмио еквивалент десет милиона фунти и тако постао њен највећи кредитор.

Промућурни Ву схватио је и да због затегнутих односа између кинеског и британског двора треба да диверсификује своје улагање, те је крупне своте новца, сада већ стечене и дистрибуцијом индијског и турског опијума, за одређену камату уступао и америчким трговцима, који су га онда улагали у изградњу железнице, отварање рудника угља и оснивање пилана и других фабрика у својој домовини.

Ву је, између осталих, био и блиски партнер Ворена Делана млађег, деде по мајци Френклина Делана-Рузвелта, председника с најдужим стажом у историји САД. Ворен је као службеник америчке компаније "Расел и ко.", која је из Кине увозила чај, у првим годинама свог боравка у Кини, највише захваљујући продаји турског опијума, стекао богатство које се процењује на око 20 милиона (данашњих) долара.

Он, као и други амерички трговци из Бостона и околине, изузетно су ценили Вуа, за којег је тврдио да је савестан, прецизан и поуздан, те да испоручује тражену робу у уговореном времену.

Његов дневник говори и о чудесно богатим обедима које је Ву приређивао за њих, који су трајали сатима и састојали се од мноштва егзотичних специјалитета, као што су пераја ајкуле или јаја голуба.

Кроз те банкете, градио је поверење и пословне везе са западњацима, пружајући им прилику не само да се својим кућама из Кине врате као милионери, већ и да своје богатство пренесу наредним генерацијама кроз улагање сопствене добити и кредита које им је он давао у развој индустрије на источној обали САД.

Амерички историчари зато тврде да је капитал кинеског трговца, за којег се верује да је био најбогатији пословни човек света тог времена, значајно допринео индустријској револуцији и изградњи САД у време када су као млада држава тек почињале да се развијају.

Ву је умро 1843. у 75. години живота, релативно брзо по окончању Првог опијумског рата, који је захватио његов град и окончао монопол који су он и његове колеге кантоншки трговци имали у размени са иностранством, непосредно након што је лично исплатио трећину драконске ратне одштете коју су Британци, победници у том сукобу, наметнули његовој земљи.