Бисенић: Кисинџер је саградио свој мини светски систем, противио се бомбардовању и политици САД према КиМ

Вест о смрти ветерана америчке дипломатије Хенрија Кисинџера обележила је ову недељу. Широм света анализира се његов допринос дипломатији 20. века. Ко је био Кисинџер – визионар или ратни хушкач, како су га често карактерисали? Колико је утицао на политику Америке, али и света, у Јутарњем програму говорио је новинар и дипломата Драган Бисенић.

Бисенић указује да није уобичајено за људе који оду са положаја власти, посебно у САД, да задрже значајан утицај, и да се управо по томе Хенри Кисинџер разликовао од својих бивших колега државних секретара, али и од бивших председника.

Према његовим речима, Кисинџер је у оквиру једног светског система, ако се тако може назвати време Хладног рата, успео да сагради и да креира свој, "мини светски систем".

"Он је био човек који је довео или окончао рат у Вијетнаму, променио однос снага 1973. године на Блиском истоку након Јомкипурског рата, 1974. године отпочео процес детанта и на крају га завршио у Европи попуштањем између Истока и Запада, што се видело по Конференцији о европској безбедности и сарадњи и Хелсиншком завршном акту, где је чак и Београд имао важну улогу. Коинциденција је да је он заправо преминуо 29. новембра, управо на дан када је почело 30. заседање министарског савета ОЕБС-а, некадашњег КЕБС-а", подсећа Бисенић.

Троугао САД, Кине и Русије – шта је Кисинџер постигао 

Кисинџер ће, истиче, свакако бити забележен по томе што је интегрисао Кину у светски поредак. Сматрао је да су интереси Кине и Америке неодвојиви.

"Без Кине, раст и привредни успон САД на крају 20. века и почетком овог века, заправо све до сада, уопште не би био омогућен. Кина и САД, и поред тога што се разликују по својим идеолошким концептима, по својим циљевима, на глобалном плану су, по Кисинџеровом мишљењу, компатибилне силе", објашњава Бисенић.

У време Хладног рата, додаје, основна супротност били су Москва и Вашингтон.

"Увођењем Кине, односно Пекинга у ту конфронтацију, Кисинџер је заправо хтео да ојача положај Запада тако што ће привући Кину на своју страну. Тврдио је заправо да Вашингтон увек мора да има боље односе и са Москвом и са Пекингом, него што то Пекинг и Москва имају међу собом", напомиње Бисенић.

Данас, међутим, то није случај, пошто Пекинг и Москва имају боље међусобне односе, него Вашингтон са једном или са другом престоницом.

"Припадао је школи која сматра да Запад и САД не треба да провоцирају Русију"

Када се ради о рату у Украјини, Кисинџер је имао став да су можда неки неопрезни потези НАТО-а и САД довели до те ситуације.

"Кисинџер није био у томе усамљен, али је био мањина свакако. Он је припадао једном правцу америчке спољне политике, која је сматрала да се морају узимати у обзир односи снага и да се сила, заправо и моћ држава мора калкулисати, а не само да се говори, рецимо, о неким хуманитарним питањима, ширењу демократије, заправо о некој врсти мисионарства", објашњава Бисенић.

Кисинџер је, наводи, припадао оној школи која је сматрала да Запад и САД не треба да провоцирају Русију.

"Заправо, то је једна верзија оног дугог телеграма Џорџа Кенана, који је објашњавао да је став Русије у свету дефанзиван, значи да се Русија брани. И посебно је ту апострофирао Украјину, наравно образлажући, није то ништа непознато, да Русија сматра Украјину плацдармом, преко којег долази сваки агресор према Москви. То је био и Наполеон, то је био и Хитлер и да притисак на Украјину истовремено значи и притисак на Москву", каже Бисенић.

У том смислу, подсећа да је Кисинџер још 2007. године предлагао такозвано "финско решење" за Украјину.

Противљење бомбардовању и политици САД према КиМ

Кисинџер се бавио питањима Балкана, а многи су га прижељкивали у преговорима о Косову и Метохији деведесетих и касније, али се он није прикључио.

"Он је врло добро знао проблеме Балкана и он је полазио од тога да тај амерички прозелитизам, значи борба за увођење демократије или за неку другу врсту концепта, не може да буде амерички циљ. Он се посебно противио бомбардовању 1999. године и посебно војној акцији која би одвојила Косово од Србије", истиче Бисенић.

Кисинџер је тих месеци веома интензивно наступао и у јавности и у америчком Сенату.

"На пример, он је у априлу 1999. године рекао да је незамисливо да се САД укључе у један такав подухват одвајања дела територије једне државе са којом Сједињене Америчке Државе нису у рату, значи то се односило на Србију", наводи Бисенић.

Ипак, напомиње да никада није у тој мери јавно доводио у питање и оспоравао америчке акције када се већ се претворе у војне, али је то веома интензивно радио до 24. марта.

"И 23. марта, уочи бомбардовања, на Си-Ен-Ену је веома снажно довео у питање америчку намеру да се умеша у питање Косова. И оно што је на крају видео као исход, није сматрао да Косово треба да буде признато као независна држава, значи одбацивао је независност Косова која настаје из оваквог процеса", истиче Бисенић.

Решење за Косово видео је у међународној конференцији

Решење је, наводи, видео у међународној конференцији где би се решавала балканска питања, аналогно Берлинској конференцији 1878. године.

"Кисинџер је заправо у томе био највише близак нечему што је став међународног односа према тим питањима. Оно што сада видимо у Украјини, оно што сада видимо у Гази, то су све преобликована питања косовског проблема – ко има право на рат, на употребу силе и шта је држава", закључује Бисенић.