Кинески друштвени експеримент – за четири године коштао живота између 30 и 45 милиона људи

Мало је друштвених експеримената у историји човечанства који се без задршке дословце могу назвати катаклизмом. Међу њима су Стаљинова колективизација и њоме проузрокована глад, која је однела око пет милиона живота у Совјетском Савезу почетком тридесетих година прошлог века и идеолошки мотивисани терор Црвених Кмера крајем седамдесетих у Кампућији (данашњој Камбоџи), који је прогутао између један и по и два милиона живота.

Но, ниједна од тих несрећа се по размерама не може мерити са запањујућом глађу која се десила крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века у најмногољуднијој земљи света Кини током Маовог "Великог скока унапред", када је услед лошег економског управљања државом и терора који га је пропратио живот изгубило, могуће, чак 45 милиона људи.

Међународни положај кинеских комуниста

Пошто су комунисти 1949. однели превагу у кинеском грађанском рату, њихов лидер, промућурни али сурови Мао Цедунг размишљао је о начинима да увећа међународни престиж своје државе.

Био је уверен да Кина, упркос страшном разарању током неколико деценија унутрашњих борби и жестоког сукоба са окупационим јапанским трупама, као земља са највећом светском популацијом и стога врло бројним сељаштвом и радничком класом, има потенцијал не само да изгради идеално комунистичко друштво већ и да се наметне као лидер читавог комунистичког света.

Мао је током више деценија тешке борбе да оформи и прошири утицаје Комунистичке партије у Кини трпео понижавање Јосифа Висарионовича Стаљина. Вођа историјски прве и територијално највеће комунистичке земље света, током Другог светског рата и  предводник дивовске антифашистичке борбе, уживао је неприкосновени углед међу комунистима широм света.

Наиме, Грузијац на челу Совјетског Савеза сматрао је да су националистичке, антикомунистичке снаге Чанг Кајшека, као бројније и материјално опремљеније, корисније за испуњење његовог главног геополитичког циља везаног за Кину, а то је држање Јапана, који је, окупирао најпре Тајван и Манџурију, а потом и цео обалски појас Кине и гајио амбиције према руском Далеком истоку и Сибиру, даље од Совјетског Савеза.

Стаљин је зато у више наврата наложио Маоу да се притаји и стрпи, односно, не напада Чанг Кајшекове снаге, упркос томе што је овај 1927. године масакром у Шангају почео са прогоном комуниста.

Стаљин је чак Чанг Кајшековим националистима пружао крупну материјалну војну помоћ, која је укључивала стотине ратних авиона, посаде, механичаре, везисте и лекаре, док је кинеским комунистима најчешће упућивао само флоскуле и пропагандни материјал. Совјети су заиста притекли у помоћ Маовим комунистима тек по завршетку рата када су Манџурију, коју су великим јуришем у августу 1945. преотели од јапанских окупационих снага, предали њима у руке, а не Чанг Кајшеку.

Упркос манама као што су параноичност и садизам, Стаљин је био изузетно образован и начитан човек који је детаљно проучавао политичку мисао. Он је простудирао и превод раних Маових списа о комунизму, али о њиховом садржају није имао високо мишљење, што се рефлектовало и у његовом лаконском односу према кинеском комунистичком лидеру током његових посета Совјетском Савезу.

Упркос љубомори и анимозитету према Стаљину и Совјетском Савезу уопште који је проистицао из таквог третмана, Мао је био присиљен да се током педесетих година ослања на помоћ Москве у покушајима да спроведе индустријализацију земље и сељачке масе претвори у радничку класу.

Та непријатна ситуација, као и чињеница да је земља интервенцијом у Корејском рату ушла у отворени сукоб са САД и Западом, диктирала је потребу да се Кина убрзаним економским развојем подигне из сиромаштва и стекне већу војну моћ.

Нарочито је била тешка ситуација око Тајвана, где је америчка војска разместила тактичке нуклеарне бомбе како би заштитила млади режим Чанг Кајшека у Тајпеју, који је тамо пребегао након пораза у грађанском рату с комунистима. Зато је Кини требала атомска бомба, као и капацитети и знање за производњу војних авиона и бродова.

Велике амбиције

Када је неколико година након смрти Стаљина совјетски лидер Никита Хрушчов, у склопу настојања да се после више петогодишњих планова усмерених на индустријализацију земље у циљу изградње инфраструктуре и јачања армије обрати више пажње на производњу за потребе становништва, објавио као циљ владе у Москви да по индустријској производњи надмаши САД у наредних 15 година, Мао, који се управо налазио у совјетској престоници, није одолео да не саопшти сличну мегаломанску намеру - претицање Велике Британије.

Наиме, Мао се у совјетској престоници обрео у новембру 1957, на прослави четрдесетогодишњице Октобарске револуције, само месец дана након што је Совјетски Савез успешно лансирао први вештачки сателит у историји човечанства "Спутњик 1" и само неколико дана пошто је у космос полетело прво живо биће, чувени пас Лајка. СССР је тиме демонстрирао да је, упркос огромном губитку живота и тешким разарањима које је претрпео у Другом светском рату, способан да индустријски и технолошки надмаши Запад.

У атмосфери заноса и оптимизма у вези са могућностима комунистичких друштава да се економски носе са богатим земљама Запада која је тада завладала, Мао је осетио снажну жељу да, попут Совјетског Савеза, својој земљи на међународној сцени донесе престиж и углед напредног социјалистичког друштва способног да оствари велики економски просперитет.

Он је отуд сковао план да у року од 15 година кроз истовремено вишеструко повећање пољопривредне производње и продукције челика надмаши Велику Британију, која је у то време, мада је већ била изгубила Индију, још увек поседовала немало колонијално царство и важила за индустријски узор и симбол економског богатства.

Мао је био уверен да ће демографски адут Кине, чињеница да поседује десетине милиона сељака и радника, омогућити тај "велики скок унапред" у друштво обиља на којој ће јој завидети међународна заједница.

Тако је Кина ушла у период убрзаног економског развоја који носи назив по поменутој крилатици.

Тај се "велики скок унапред" упркос, или можда управо због великих нереалних амбиција завршио националном катастрофом епских размера - страшном глађу која је однела неколико десетина милиона живота, праћеном физичким разарањем насеља и загађивањем природне средине.

Велики скок унапред

"Велики скок (или "искорак") унапред" састојао се из настојања да се кроз крупне пројекте за обезбеђивање редовног наводњавања, као што су изградња брана и канала, и кроз колективну земљорадњу осетно повећа производња хране и истовремено ударе темељи индустријализације.

За њу је есенцијалан челик, легура гвожђа и угљеника која чини кичму тешких возила, машина и бродова и има важну примену у грађевини. Отуд је фокус Маове економске политике у доброј мери пао управо на многоструко повећање количине произведеног челика, као замајца индустријског развоја и уопште просперитета.

Пред почетак Маовог утопистичког скока унапред у Кини је 1957. године било произведено нешто више од пет милиона тона челика. Амбициозни лидер проценио је, међутим, да би његова земља већ до 1962. године могла да претекне СССР и САД по производњи те легуре са 100 милиона тона, те да би до 1975. требало да досегне фантастичних 700 милиона тона и тако далеко иза себе остави и Велику Британију.

Како је изградња великих челичана и комбината процес који захтева пуно новца, знања и времена, идеја је била да се скок у производњи оствари подизањем много (десетина) хиљада једноставних (читај: примитивних) пећи малог капацитета широм земље. Оне би биле направљене од песка, камена, цигли и дрвета.

Неуралгије мегаломанског плана

Но, врло брзо почели су да се наслућују набори и неправилности у мегаломанској визији Великог искорака.

Провинцијама и комунама које су функционисале унутар њих додељиване су квоте које су оне биле дужне да испуне. У слепом јуришу у светлу будућност сељацима је допало бављење свим и свачим, од сече дрва и копања угља, преко рушења кућа ради екстракције материјала као што су дрвене плоче и цигле, до минирања у сврху отварања нових рудника.

Међутим, недостатак техничког знања, несташица руде гвожђа и угља потребних за производњу челика, као и недовољни капацитет и технолошка мањкавост пећи значили су да комуне и локалне власти не могу да испуне растуће квоте које је диктирало руководство из Пекинга.

Отуд, оне су често биле присиљене да трагају за предметима од гвожђа и челика који би се могли истопити и представити као нови производ - у ту сврху су жртвовани тигањи, алати, па и машине и стубови. Многи су прибегли и пријављивању фиктивних производних резултата.

Штавише, трагично, између 30 и 50 одсто челика који је био произведен у комуналним пећима био је тако лошег квалитета да је био неупотребљив.

Скок у масовну глад

Осим тога, читаве шуме су нестајале за тили час не би ли се обезбедило гориво за одржавање ватре у пећима и стекла обрадива земља за повећање пољопривредне производње.

Најгоре од свега, за рад у пећима и рудницима, те изградњу иригационих система у склопу Великог скока унапред мобилисане су десетине милиона сељака, што је усеве оставило непожњевеним и земљу необрађеном.

После земљишне реформе, односно национализације, у Кини је средином педесетих отпочео процес колективизације усмерен на стварање сеоских комуна у којима не би постојало приватно власништво.

По угледу на совјетске колхозе, стваране су комуне величине и до 20.000 домаћинстава у којима се заједнички радило и живело. Грађене су заједничке кухиње и обданишта за децу, те увођена строга дисциплина која је регулисала радне обавезе и испуњење производних квота.

Крајем 1958. године завршен је процес трансформисања унутрашњости земље у комуне - успостављено је њих око 26.000. То буквално спровођење комунистичког идеала шефа партије Мао Цедунга је испуњавало поносом - он је био мишљења да његова земља завређује да предводи цео комунистички свет не само зато што је најмногољуднија, већ и зато што је у реалности остварила комунистичко друштво, док је Совјетски Савез још увек у фази социјализма.

Но, брза колективизација је значила да сељаци морају да пољопривредној кооперативи, односно, комуни предају своју земљу, алате и машине, па и стоку и резерве житарица. Да би то предупредили, многи од њих би поклали стоку и разделили породици пиринач, јечам, поврће и друге културе које су узгајали.

Познати су и бројни случајеви у којима су имућнији сељаци, очекујући заплену имовине, на црно продавали окућницу и машине које су поседовали и повлачили новац из банака и намерно га брзо трошили на гозбе, пијанке и луксузну робу, као што су цигарете и сатови.

Тај изнуђени талас потрошње чинио је да у врло кратком року остану без свега што су годинама стварали и падну на милост и немилост (не)успеха жетви и система поделе колективно произведене хране.

Ситуацију је додатно погоршала амбиција руководства да ради враћања дугова Москви, брже куповине нових индустријских постројења, технологија и наоружања од СССР-а, те међународног престижа драстично подигне извоз у иностранство.

У 1958. години, наиме, Кина није испунила своје извозне обавезе и исплатила дугове не само Москви, него и Источном Берлину, Будимпешти и Прагу.

Планирано повећање извоза за наредну 1959. годину превасходно се односило на храну, памук, одећу и обућу. У 1958, првој години спровођења Великог скока унапред, влада у Пекингу је добила информацију из унутрашњости да се могу очекивати богате жетве, због чега је одредила нереално високе квоте за извоз житарица.

Штавише, у жељи да се парира Совјетском Савезу (и Јапану), крајем педесетих се храбро кренуло и у извоз меса, али и нерезонску продају бицикала, шиваћих машина, цемента, стакла и друге робе испод производне цене. 

Када се испоставило да жетва, мада богатија него претходне године, није донела колико се очекивало, те да сточна производња није толико висока колико су захтевала галантна обећања кинеских дипломата страним купцима, партијски врх је почео да од становништва захтева да смањи конзумирање хране, нарочито меса, како би држава могла да испуни своје обавезе према иностранству.

Високи функционери попут Џоу Енлаја и Денг Сјаопинга говорили су да су за то да се смањи потрошња хране у земљи како би се испуниле обавезе према социјалистичким земљама и сачувао образ државе.

Нарочито је чувена Маова изјава најближим функционерима у којој он наглас размишља о томе како би било добро да народ пређе у вегетаријанце, јер кад све домаће животиње попут свиња, коња и крава могу да живе без меса и ништа им не фали, може то и народ - он се том приликом и упитао да ли би било могуће издати резолуцију којом би се забранило конзумирање меса и наложио извоз све расположиве количине.

Притисак да се брзо повећа производња и одвоји од уста становништва, како би Кина постала економски светионик у комунистичком свету, међутим, не само што је допринео глади већ је и довео до низа техничких пропуста, који су кинеској роби у Источној Европи и другде донели репутацију бофла.

Тако су се из СССР-а непрестано жалили на бактериолошку неисправност кинеског меса, у Хонгконгу, који био под британског управом, су тврдили да је папир произведен у матици Кини неупотребљив, док су се Швајцарци јадали да је у угљу који су увезли из Кине петина била обичан камен.

У Западној Немачкој су детектовали салмонелу у јајима купљеним у Кини, а у Мароку пронашли инсекте у семену бундеве допремљеном из ње.

Све наведено, дакле, гурнуло је сеоске комуне у глад. Неухрањени сељаци широм земље почели да једу бобице, корење и кору с дрвећа, да прикупљају лешеве угинулих животиња, лове птице и жабе, те гутају блато. Грицкали су трску с кровова, секли и омекшавали кожу са намештаја да би је користили као храну. Због свега тога неретко су тешко оболевали од тровања биљним токсинима и бактеријама животињског порекла.

Више партијских извештаја из 1961. године указивало је на случајеве канибализма, односно, некрофагије. Било је пријава да су у паковању меса нађени делови људских тела, да круже гласине да се на црној берзи људско месо меша са псећим.

На пример, инспекција у граду Линсија у провинцији Гансу, у којем су углавном живеле мањине као што су Хуи и Тибетанци, нашла је да су тела 76 људи била поједена током трајања велике глади, од чега су 12 биле жртве убистава, 16 особе које су доживеле природну смрт и сместа биле раскомадане, док је 48 лешева било ископано из гробова у фази распадања. Слично томе, у округу Шиџу у провинцији Сечуан регистровано је 16 случајева некрофагије.

Спас у малверзацијама

Иронично, већу трагедију су спречиле преваре. Систем рационисања хране издавањем купона и тачкица требало је да послужи да се произведене количине релативно праведно дистрибуирају на основу броја, пола и старости становника.

Да би тај механизам могао да буде ефикасно спроведен било је нужно спречити кретање становништва, пре свега миграције у градове, па је уведен административни систем у којем ако би особа била уписана у регистар житеља у селу и упркос томе отишла у град на рад, тамо не би имала право да добије храну и здравствену негу.

Локалне управе настојале су да искористе тај систем да надувавањем броја становника за себе обезбеде нешто веће количине хране. Слично су чинила и предузећа, која су пријављивала да имају више запослених него што је заиста био случај или тврдила да њихови радници обављају тешке физичке послове због чега им треба више калорија.

Заштиту од глади могла је да пружи и припадност партији, будући да су њени кадрови били привилеговани када је у питању расподела хране: у првој години велике глади, 1958, партија је бројала 12,4 милиона чланова, а у претпоследњој, 1961. години - 17,3 милиона.

Зажмурити и пребацити кривицу на другога

Као чињеница да су пренагла аграрна реформа и индустријализација проузроковали масовну глад, једнако фасцинантан је био и начин на које је руководство у Пекингу игнорисало пошаст.

Наиме, прве извештаје о патњи становништва, о симптомима неухрањености и смрти од глади, те неуспесима да се испуне производне квоте, Мао је олако отписао као минорне неуспехе који су неизбежни и који су небитни у поређењу с великим успехом који је постигнут.

Када је, упркос прикривању и улепшавању чињеница на нижим нивоима, у државном врху сазрела свест о томе да је ипак реч о озбиљном проблему, започела је чистка оних који су се усудили да изнесу критику Великог искорака и оних који су били одговорни за непостизање задатих циљева - проглашавани су за десничаре, реакционаре, саботере и агитаторе. Осим притвора, пребијања и слања у гулаге, вршена су мучења закопавањем у земљу или снег.

Коначно, када је 1960. године Совјетски Савез повукао своје инжењере и научнике из Кине због погоршања односа између две државе, врх у Пекингу је кривицу за глад у земљи свалио на Москву. Не само што су Совјети напустили пројекте у Кини, већ је Москва крива и због притиска на Пекинг да врши исплате дугова у тренутку када се земља налази у тешкој ситуацији и треба сво расположиво знање и финансијске ресурсе - тако је гласила званична линија у Пекингу.

Истина је, међутим, тврде историчари из неутралних земаља, да су Совјети били ангажовани на подизању индустријских постројења и трансферу војних технологија, те да нису били умешани у аграрне пројекте иригације и колективизације, као и да је заправо поносни Мао био тај који је инсистирао да се упркос глади повећа динамика исплате дугова Москви како би се смањила зависност од СССР-а и сачувала част државе.

Штавише, руководство у Пекингу је те године и храну увезену из иностранства уместо свом народу усмеравало грађанима Албаније, Цејлона (данашње Шри Ланке) и Гане како би у међународном надметању за престиж своју државу позиционирало као светског лидера земаља у развоју.

При том, Мао је пре свега имао на уму парирање СССР-у, у који је био разочаран не само зато што је Хрушчов јавно осудио Стаљинову самовољу и култ личности, што је имало утицаја и на његов сопствени статус у Кини, већ и зато што Москва није отворено подржала његову земљу у пограничном спору са Индијом (која је управо прихватила тзв. избегличку владу Тибета на челу са далај-ламом), већ се само понудила да посредује у преговорима у том спору.

С обзиром на крупне кинеске жртве у Корејском рату и проблем америчког војног присуства на Тајвану, њему је било неприхватљиво и прокламовано опредељење постстаљинистичког совјетског руководства за мирољубиву коегзистенцију са Западом.

Невероватна црна хроника

Крајем педесетих година Кина је имала око 650 милиона становника. Више демографских студија, заснованих на пописима становништва и званичним подацима о наталитету и броју умрлих, ставило је број жртава Великог искорака на између 30 и 38 милиона, а неке слободније процене, које су узимале у обзир прикривање последица погрешне политике и то да је у условима масовног умирања било немогуће водити прецизну статистику, на чак око 55 милиона.

Великој разлици у поменутим проценама доприноси то што су разне врсте демографских истраживања крајем педесетих биле непотпуне, а партијски кадрови дотеривали статистичке колоне како им је одговарало.

Ипак, поједини истакнути историчари данас сматрају да је вероватно најпрецизнији закључак истраживачке групе од 200 бирократа упућене током осамдесетих у унутрашњост да процени последице Маове владавине.  Према њиховим налазима, око 45 милиона грађана је настрадало у периоду од 1958. до 1962. током трајања Маовог утопијског чеда, друштвеног експеримента "Велики скок унапред".

Такве последице ни строги ауторитарни систем изграђен око култа Маове личности, као вође револуције који је потукао десничарске и окупаторске снаге, није могао да поднесе без озбиљних промена у врху власти.

Неколико политичких фигура у државном апарату и армији, међу којима и тадашњи председник Лиу Шаоћи, све отвореније и снажније је критиковало партијског вођу, па је он 1962. потиснут на маргине високе политике у земљи.

Једини начин да поново приграби кормило државе био је да пробуди народне масе и окрене их против својих критичара. Мао је то и учинио кроз још један невероватни и трагични друштвени експеримент колосалних размера – "културну револуцију".