среда, 22.11.2023, 12:33 -> 19:29
Извор: Радио Београд 1
Аутор: Миленко Марковић
Атентат на Кенедија, да ли је Освалд деловао сам или је имао помагаче
Амерички председник Џон Фицџералд Кенеди убијен је у 12.30 22. новембра 1963. године. Од тада је прошло тачно 60 година, а мистерија ко и зашто га је убио и даље мучи америчку и светску јавност. Нешто касније истог дана ухапшен је Ли Харви Освалд, али је у новом заплету овог трилера њега два дана касније убио власник ноћног клуба у Даласу Џек Руби. Нови председник Линдон Џонсон је формирао комисију, са председником Врховног суда Елом Вореном на челу, која је требало да испита све околности овог случаја. Комисија је у свом коначном извештају написала да је Освалд сам пуцао, да није имао помагаче и да стога није било завере. Сумње у званичну верзију су, међутим, расле у наредним годинама и деценијама, чему је допринело откривање нових чињеница и докумената.
Иако нико до сада није успео да пронађе необорив доказ о било чијој кривици за атентат, данас постоји сагласност међу бројним историчарима и истраживачима овог догађаја да је на Кенедија пуцало више особа.
Комитет Представничког дома америчког Конгреса је после истраге 1979. године објавио извештај у којем први пут једно званично тело америчке владе потврђује могућност завере. Важна тачка у истраживању атентата било је и прво приказивање филма Џ.Ф.К (JFK) 1991. године. Редитељ Оливер Стоун је тим делом поново пробудио америчку јавност и то интересовање не престаје.
Галуп (Gallup) је објавио 13. новембра ове године да 65 одсто Американаца верује да је било завере.
О свему овоме разговарамо са проф. др Срђом Трифковићем, предавачем на више универзитета широм света, писцем и издавачем.
Добар дан, господине Трифковићу. Шта је то у Кенедијевој политици што би могао да буде разлог за атентат? Да ли је то детант са Совјетским Савезом, пропаст интервенције у Заливу свиња, мирно разрешење кубанске ракетне кризе или оклевање да уђе у рат у Вијетнаму?
Скоро је сигурно, као што сте навели у уводном делу, да нису тачне тврдње Воренове комисије да је Освалд поступао као слободни стрелац и појединац и да није постојала завера. Међутим, шта је конкретно Освалд радио тог дана, да ли се уопште налазио на лицу места или, ако јесте, да ли је био човек који је пуцао или један од људи који су пуцали, неизвесно је.
Политички аспекти не верујем да су играли значајну улогу. Пре свега, оно што је највише бринуло новог председника Линдона Џонсона који је положио заклетву већ у авиону којим су тело председника Кенедија и његова удовица превезени у Вашингтон, дакле исте ноћи, њему је било стало да не буде имплициран Совјетски Савез, јер је страховао да би то могао да буде окидач за нуклеарни рат.
Он је чак рекао шефу Федералног истражног бироа Џ. Е. Хуверу да је потребно да се оснује једна комисија која би мање-више требало да изведе закључке које он жели. То је потврдио заменик председниковог брата који је био секретар правосуђа Казенбах, који је сутрадан по атентату предложио Џонсону да се образује комисија коју би чинили људи од непорецивог интегритета, како се изразио.
Али истовремено је додао да би било пожељно да та комисија прекине сва нагађања о Освалду, да дође до закључка да је он био руковођен својим комунистичким симпатијама, да јавност треба да буде задовољена да је он био убица и да није имао сараднике, другим речима да није постојала шира завера.
И онда, којег ли чуда, та иста комисија са двојицом људи који су уистину имали непорециви интегритет, долази до управо таквих закључака. Шта би могао да буде разлог зашто је убијен?
Ту долазимо на терен где су можда у одговору на ово питање важније неке личне импресије и интуитивни осјећај него доказни материјал којим располажемо. И ја ту само могу да кажем да је мој интуитивни осјећај да је реч о поквареним односима са мафијом између клана Кенеди и шефова подземља у периоду од инаугурације Џ. Ф. К. јануара 1961. године, до његовог убиства, значи две и по године касније.
Јер не заборавимо да има кредибилних наговештаја да је врло тесна победа Кенедија над Никсоном новембра 1960. године била изманипулисана.
Пре свега, да је ту пресудну улогу одиграо градоначелник Чикага Дејли који је имао добро познате односе са подземљем, а који је познат по својој максими "гласај рано, гласај често".
И где су одмах после избора Никсонови поборници у Чикагу огорчено правили вицеве у стилу "нису још пребројени сви гласови зато што гробље Монтросе још није послало своје кутије".
И онда шта се догађа? Кенеди је именовао свог млађег брата, свог средњег брата Роберта, именовао га за секретара за правосуђе са налогом да рашчисти наслаге нечистоће у шталама подземља.
И он се заправо окреће врло озбиљно против мафије, а истовремено су њени интереси били битно угрожени кубанском револуцијом када је Кастро истог часа, када је упао у Хавану, ако се сећају ваши слушаоци филма Кум, то је врло верно репродуковано…
Он је практично ставио тачку на лукративне операције америчког подземља на Куби.
А онда је уследила неуспешна, можемо чак рећи и катастрофална интервенција у Заливу свиња, за коју су кубански емигранти и мафијаши жељни повратка на своје профитабилне кубанске поседе оптуживали Кенедија да не само што није довољно подржао ту операцију, већ малтене да ју је саботирао.
Односно да је допустио да буде толико дилетантски изведена и толико слабо опремљена да је унапред била осуђена на пропаст.
Имамо допринос избору Кенедија новембра 1960. године, а онда шокантни неуспех повратка кубанских емиграната у Заливу свиња 1962, и исте те године почетак озбиљне операције америчког Секретаријата за правосуђе под председниковим млађим братом Робертом у истрази Козаностре и других мафијашких организација.
Дакле, то би отприлике била једна тема која делује убедљивије од осталих, мада морам да признам да имамо и читав низ других аспеката који њој не говоре у прилог, али који опет сами за себе нису довољни да презентују алтернативну теорију. Очигледно је било елемената, државних елемената који су били умешани у то.
Јесте, и сад наравно ми ту говоримо о везама онога што је у својој опроштајној беседи председник Двајт Ајзенхауер упозоравао на војноиндустријски комплекс који бисмо могли проширити на војноиндустријско-конгресно-медијски комплекс.
А у овом делу америчке дубоке државе, који је био заинтересован за очување тензија са Совјетским Савезом, ни најмање није одговарало што се, после врло драматичне кубанске кризе у јесен 1962. године, Кенеди је определио за покушај детанта са Совјетским Савезом сагледавши блискост глобалне катастрофе до које је свет дошао у те драматичне две седмице октобра 1962. године.
Кренуло се путем преговарања о контроли наоружања по први пут у току Хладног рата, кренуло се путем успостављања директних комуникација између Беле куће и Кремља, то је онај чувени "црвени телефон" који, у ствари, није био телефон већ телепринтер.
И кренуло се путем деескалације или барем у најмању руку одбацивања нагле ескалације америчког ангажмана у Вијетнаму, а тек под Џонсоном долази малтене до експлозије тог ангажмана.
Дакле, у тим алтернативним сценаријима централна личност је тексаски сенатор Линдон Џонсон који је постао потпредседник јануара 1961. године, али с којим Кенеди наводно никад није имао нарочито добре односе.
Притом, човек који је важио за изузетно корумпираног и циничног политичког манипуланта и оперативца, који је био врло близак са магнатима нафтне индустрије из Хјустона, који су му такође давали и велике донације за његове кампање.
Џонсон је, притом, начуо да је председник у свом ужем кругу саопштио у лето и рану јесен 1963. године, значи неколико седмица пре атентата, да намерава да замени Џонсона као свог потпредседничког кандидата за реизбор на изборима 1964. године.
Што значи, не само да би то био лични ударац Џонсоновој сујети, која је била џиновских димензија, већ такође и битно смањење његове политичке моћи и његове способности да својим пријатељима, сарадницима и партнерима обезбеди одређене бенефиције, укључујући и повољне пореске олакшице за нафтну индустрију.
Уколико је унутар државних структура постојала личност која би могла да представља карику између подземља са седиштима у Њујорку, Мајамију и Лас Вегасу и државног апарата, то би вероватно био на првом месту потпредседник Линдон Џонсон, а на другом директор Федералног истражног бироа Џ. Едгар Хувер.
Помиње се и могућност да је Централна обавештајна агенција одиграла улогу, међутим не заборавимо да је њен апарат унутар САД врло ограничен пошто је њен фокус спољно деловање. Ту је више од интереса питање да ли је Ли Харви Освалд у некој фази био њен оперативац или директно на њеном платном списку.
О томе је било тврдњи и наговештаја, али не и коначних доказа.
Роџер Стоун, саветник и политички оперативац за више америчких председника, недавно је изјавио да је вероватно тачно да су сви ти елементи умрежени, али је додао да је Линдон Џонсон једина особа која их све повезује што је отприлике ово исто што сте ви рекли малопре.
Стоун је недавно препричао свој разговор са Никсоном који је водио 1989. године, и ево шта тврди да му је Никсон рекао:
"Директно сам га питао ко је убио Џона Кенедија. Одговорио ми је да је Воренова комисија била највећа превара у америчкој историји. Поново сам га питао ко је заиста убио Кенедија. Погледао ме је и рекао: ‘И Линдон и ја смо желели да будемо председници. Разлика је била што ја за тај циљ нисам био спреман да некога убијем’."
Ја бих рекао да унутар државног апарата постоји више од 50 одсто вероватноће да је Линдон Џонсон у најмању руку био обавештен и допустио да та операција иде својим током, ако не и директно укључен у њено вођење.
Одмах после атентата, многи су поверовали у Освалдову кривицу – иако је имао само 24 године, Ли Харви Освалд је имао веома шарену биографију која обухвата рад за морнаричку обавештајну службу, пребег у Совјетски савез, повратак у Америку, повезаност са антикомунистичком кубанском емиграцијом у Њу Орлеансу. Може се рећи да је прва верзија била да је он једини кривац, а када је то доведено у питање, резервна прича је била да није једини, али је учествовао, док данас све више расте уверење да није имао никакве везе са атентатом. Шта ви мислите о Освалдовој улози у атентату, ако ју је уопште било?
Реч је о конфузном младом човеку који је одавао и одређене симптоме менталне нестабилности, који је несумњиво направио један искорак који је за епоху најхладнијег, могућег Хладног рата била фрапантна, а то је пребег у Совјетски савез, који је онда на неки мистериозни начин добио олакшице да се врати у Сједињене државе, укључујући и финансијску подршку.
Е сад, можемо рећи да је са америчког становишта било пожељно да се пребег врати из Совјетског савеза да би био употребљен као пропагандно оружје у антисовјетској кампањи.
Међутим, то није био случај, јер имам испред себе фотокопију писма које је Освалдов брат од тетке Јуџин Мурет написао 22. августа 1963. године са језуитског колеџа у граду Мобил у Алабами.
То се десило након што је Освалд одржао своје предавање о животу у Совјетском Савезу и у којем Мурет каже да није било задовољавајуће његово инсистирање на подједнаким недостацима два политичка система, совјетског и америчког, и нади да би неки облик фузије та два система, односно неки демократски социјализам представљао решење.
Уколико пред студентима Ли Харви Освалд није наступао као изричити критичар живота у Совјетском савезу и система које је искусио из прве руке, онда би се дало закључити да он није ни ту улогу, евентуалну улогу употребљивог пропагандисте одиграо за естаблишмент.
Тако да остаје могућност да је Освалд напросто подметнут да би био жртвени јарац, како је то сам Освалд рекао у првом интервјуу, у првој изјави истражним органима, након што је био ухапшен.
Сада постаје малтене небитно да ли је Освалд био један од атентатора или је био само подметнут као жртвени јарац, што би се дало закључити из чињенице да га је Џек Руби убио мање од 48 сати након Кенедијевог убиства.
У сваком случају, готово да нема сумње да је било више атентатора и да је један од њих скоро сигурно био на травнатом гребену који је био испред колоне аутомобила са председником, а не изнад и делимично иза као што је био случај са шестим спратом магацина школских књига из којега је Освалд наводно пуцао.
Ви сте начели посредно додирну тачку са просторима бивше Југославије која је, за сада, прилично непозната широј јавности, а то је управо тај Освалдов брат од тетке Јуџин Мурет. Муретови су скоро цела породица, такође вероватно радили за обавештајне агенције, и код њих је Освалд живео неколико година док је био тинејџер. Занимљиво је то што је у својој каснијој каријери Мурет, почетком овог века, стигао у Босну, где је учествовао у реформи правосуђа, па је чак и аутор једне стратегије за реформу правосуђа у Србији. Да ли је он био кадар из сенке за специјалне задатке?
Мислим да је ово једна симпатична пикантерија која нема нарочито везе ни са Даласом, ни са судбином Босне и Херцеговине.
Али оно што из тог поменутог писма произлази јесте да је Мурет био и врло тврд традиционалистички католик.
Наиме, он se и у уводном параграфу писма и у завршном позива на папске енциклике.
Интересантно је да овде већ имамо очигледну разлику у систему вредности између Лиja Харвиja Освалда, који без обзира да ли је био подметнут као жртва или је био саучесник, или је пак мислио да је саучесник, а у ствари је био припреман за одстрел, и с друге стране, његовог брата који би се рекло да је био руковођен, барем као млад човек, 1963. године, стриктном католичком доктрином.
Бројна документа о атентату још нису доступна јавности. Бивши председник Доналд Трумп је најпре најавио да ће их објавити да би се после предомислио, а слично је урадио и Џозеф Бајден после њега као и сви њихови претходници. Да ли је уопште реално очекивати да ће у њима бити пронађен неки доказ о завери и, ако не, зашто их онда не објављују?
Неки документи јесу били објављени у складу са законом о документацији о убиству председника Кенедија. Они који јесу били објављени, при том су имали и знатне редиговане сегменте, што значи да су били де факто цензурисани.
А последњи датум који је најављен за објављивање преосталих докумената јесте 2029. године.
Међутим, уколико икад испливају документи који би нас заиста упознали са пуним сплетом чињеница о убиству председника Кенедија, та тема ће имати искључиво значај за историографију Сједињених Држава.
Сви учесници и саучесници, очевици и извршиоци, ионако су већ мање-више мртви, до тада ће и њихов легат постати небитан.
Коментари