Да ли је могуће ублажавање војнополитичких тензија у источној Азији – шта је показао сусрет Бајдена и Сија

Самит Организације за економску сарадњу у региону Азија–Пацифик (APEC) у Сан Франциску пружио је важну прилику за сусрет лидера држава чији се политички интереси сукобљавају у Јужном кинеском мору и на Тајвану.

У условима трке у наоружавању и непрекидне војнополитичке ескалације, која је почела посетом председавајуће америчког парламента Ненси Пелоси Тајвану у августу 2022. (протумачене у Пекингу као нескривена подршка независности тог острва), нарочито важан је био сусрет кинеског председника Си Ђинпинга и његовог америчког домаћина Џозефа Бајдена.

Заједнички просперитет или стратешко надметање?

По кинеском саопштењу које преноси државна новинска агенција Синхуа, председник Си је у Сан Франциску истакао да сукобљавање и супротстављање имају неподношљиве последице за обе земље и да Кина и САД имају бројне заједничке интересе у области економије, трговине, пољопривреде, борбе против климатских промена и развоја вештачке интелигенције. 

Он је америчким домаћинима рекао да његова земља нема намеру "да пође старим путем колонизације и пљачке или погрешним путем трагања за хегемонијом", као и да нема амбиције да "претекне или свргне САД" или се меша у њихова унутрашња питања. Штавише, он је додао да би кинеском руководству било драго да види "самоуверене, отворене, константно растуће и просперитетне Сједињене Државе".

Кинески лидер је, међутим, нагласио да је тајванско питање "најважније и најосетљивије" за његову земљу и затражио од САД да престану с наоружавањем владе у Тајпеју и подрже мирно уједињење матице Кина и тог острва, које је, по њему, неминовно и незаустављиво. Он је и позвао САД да се, слично горе поменутом кинеском ставу у односу на Вашингтон, не мешају у унутрашња питања његове земље и прихвате "мирољубиву, стабилну и просперитетну Кину".

На тај начин председник Си поново је ставио до знања руководству у Вашингтону да међусобне односе не види као борбу за превласт над Земљином куглом, па чак ни као такмичење за престиж, утицај и ресурсе, већ као могућност за обострано плодоносну сарадњу, али и на врло отворен и самоуверен начин послао поруку да од својих колега на Капитол хилу у том смислу очекује реципроцитет и уважавање. 

Односно, имплицитно изражавајући неслагање с америчким дискурсом у којем је Кина највећи "стратешки такмац" САД који има и намеру и моћ да промени важећи светски поредак, он је поново артикулисао кинески став да је просперитет могућ за обе земље и да је остварив кроз мирољубиву сарадњу и узајамно поштовање, те да гушење развоја оног другог није једини начин за остваривање добробити за сопствену државу.

Кинеске црвене линије у вези Тајвана

Амерички и поједини јапански медији преносе и изјаву неименованог америчког дипломате да је председник Си током четворочасовног састанка са председником Џозефом Бајденом, између осталог, уверавао свог саговорника да Кина нема план да војно интервенише на Тајвану (како то последњих година спекулишу обавештајни, војни и политички врх у Вашингтону), али да је и јасно изнео услове који би могли да изазову војну реакцију његове земље. 

Мада нису познати детаљи, политички коментатори у САД и Источној Азији се слажу у оцени да је разумно претпоставити да би интервенцију Кинеске народноослободилачке армије на Тајвану могли да проузрокују потези као што су званично проглашење независности Тајвана, уношење или постављање америчког нуклеарног оружја на његову територију или потписивање споразума којим би САД (и њени савезници) формално пружили гаранције за одбрану Тајпеју.

Домети сусрета два председника у Сан Франциску

Мада водећи амерички медији попут Њујорк тајмса оцењују да разговори два председника нису донели никакав напредак осим договора да се контакти наставе, то је вероватно преоштра оцена. Јер разговори на високом нивоу нису били вођени месецима након излета Пелосијеве на Тајван и за време трајања неосноване медијске и политичке хистерије у САД у вези са упадом кинеских "шпијунских" балона у њихов ваздушни простор и наводног шпијунирања америчких грађана преко апликације кинеског порекла Тикток, док је комуникација између две армије такође била замрзнута.

Томе треба додати и то да је потоња посета министра иностраних послова Ентони Блинкена Пекингу у јуну ове године прошла у врло затегнутој атмосфери. Односно, састанак америчког и кинеског лидера у Сан Франциску битан је сам по себи, као дуго очекивани и преко потребни чин усмерен на поновно успостављање дубоко нарушеног поверења – он у том смислу јесте известан допринос попуштању војнополитичких тензија, најпре у Тајванском мореузу, а онда и шире у односима између две највеће економије света. 

И сами амерички медији наглашавају да је сусрет два председника послужио да се договори поновно успостављање црвене линије између две војске, која омогућава проверу намера противничких снага, разјашњавање неспоразума и брзо стављање ситуације под контролу након евентуалног војног инцидента, те тако функционише да предупреди ратни сукоб.

Добробит која потиче од тог састанка, међутим, донекле је умањила изјава председника Бајдена дата новинарима, у којој је он свог кинеског колегу изнова назвао диктатором. Наиме, на питање медијских посленика да ли упркос сусрету са председником Сијом (који је генерално гледано прошао у атмосфери уздржаности) њега и даље сматра диктатором, Бајден, који је познат по недипломатским (грубим и увредљивим) квалификацијама на рачун страних лидера, одговорио је позитивно, мада је ту оцену одмах делимично ублажио тиме што је додао да је кинески лидер диктатор у смислу да руководи земљом унутар комунистичког система, који је другачији од оног који постоји у САД.

Неопходан, али кратак предах у трвењу?

До сусрета на највишем нивоу у Сан Франциску је дошло, оцењују аналитичари у Источној Азији, у тренутку када би обема странама добро дошао предах у геополитичком надметању и војнополитичкој ескалацији.

Кини због продубљивања домаћих економских проблема, као што су крупни потреси на тржишту некретнина и у грађевинском сектору, те гомилање лоших дугова које све озбиљније угрожава функционисање банака и локалних влада, а САД због политичке и војне ангажованости на два фронта: у Украјини и на Блиском истоку, односно, због прекомерног утрошка финансијских и војних ресурса ради пружања подршке Кијеву и Тел Авиву, компликовања спољнополитичких односа са Ираном и арапским земљама, па и растућих унутрашњих политичких превирања због војне подршке израелској интервенцији у Гази. 

У протеклих нешто више од годину дана, осим демонстративне посете председавајуће Конгреса Ненси Пелоси, тада треће најважније политичке фигуре у САД, Тајпеју, Пекинг су узнемирили и боравак тајванске председнице Цај Ингвен у САД, јавне изјаве председника Бајдена да ће његова земља оружјем бранити Тајван, те бројне друге посете америчких парламентараца и бивших високих владиних званичника Запада Тајвану, попут некадашњег државног секретара Мајка Помпеа или брзо смењене британске премијерке Лиз Трас. 

Када се тим поступцима, који несумњиво представљају израз солидарности с антикинеским режимом у Тајпеју, те се могу протумачити као подршка дефакто независности Тајвана, дода растући низ економских санкција које влада у Вашингтону уводи против Пекинга и крупне продаје америчког оружја Тајвану, може се сматрати да је у протеклих неколико година главни мотор војнополитичке ескалације у Источној Азији била управо администрација председника Бајдена.  

Колико дуго ће трајати интерес владе и Конгреса у Вашингтону за ублажавање или заустављање ескалаторних поступака у вези Тајвана показаће време и зависиће од ситуације у Украјини и Палестини и тока изборне кампање у САД. 

Избори на Тајвану као тест трајања деескалације 

Први прави ликмус тест који ће показати колико је политичком врху у САД, где пословна елита углавном прижељкује смиривање страсти и нормализацију економских односа, стало до "спуштања лопте" у односима са Пекингом ће бити скори председнички и парламентарни избори на Тајвану, заказани за 13. јануар 2024. 

У истраживањима јавног мњења на Тајвану води кандидат владајуће Демократско прогресивне партије (ДПП), што би могло да значи да ће та странка, која Тајван види као потпуно независну државу, остати на власти још шест година и наставити политику продубљивања војнополитичких односа са САД, наоружавања и смањивања економске зависности од тржишта и радне снаге матице Кине. У случају нове победе ДПП, наметнуће се питање да ли САД желе да то искористе за даље наоружавање острва и слање својих војних саветника и сигнализирање своје политичке подршке кроз државне посете високог профила. 

Ипак, може се рећи да је самит APEC-а у Сан Франциску послужио као важан медијум за снажење пољуљаног поверења и попуштање тензија у Источној Азији, бар на извесно време. О томе сведочи и чињеница да је кинески председник Си током његовог трајања имао билатералне сусрете и са јапанским премијером Фумијом Кишидом и филипинским председником Фердинандом Маркосом Млађим – лидерима земаља које имају територијални спор са Пекингом и које су блиски војнополитички савезници Вашингтона, те последњих месеци играју све јачу улогу у пружању логистичке и оперативне подршке америчкој војсци у њеном настојању да изгради чвршћи одбрамбени зид око Тајвана.