Дилема Филипина и Јапана – која је права мера у супротстављању Пекингу

Јапански премијер Фумио Кишида посетио је престоницу Филипина Манилу, где се састао са председником Фердинандом Маркосом Млађим и добио ретку прилику да се обрати посланицима у филипинском парламенту.

Мада је Кишида током боравка у бившој шпанској и америчкој колонији објавио план о економској помоћи домаћинима за развој инфраструктуре у висини од четири милијарде долара, медији у Земљи излазећег сунца и, шире, у Источној Азији листом наглашавају безбедносни аспект његове посете, попут одлуке званичног Токија да Филипинима испоручи обалске радаре, који ће тој држави са 108 милиона становника омогућити да боље надгледа воде Јужног кинеског мора.

Војна сарадња бивших непријатеља

У Манили су делегације двеју земаља расправљале и о могућности да Филипини купе најмање пет јапанских бродова за потребе домаће Обалске страже. 

Острвска царевина је у протеклих десет година већ испоручила Филипинима 12 савремених пловила за потребе те полувојне организације. Она пре свега обављају функцију надзора и праћења активности кинеских рибарских, паравојних и војних бродова у водама око острва Спрeтли, око којих се Манила и Пекинг споре. Помиње се и могућност разговора о испорукама јапанских извиђачких авиона Филипинима.

Две земље су током Кишидине посете такође покренуле преговоре о условима под којима ће једна другој дозволити боравак и транзицију војника и оруђа на својој територији, што практично представља успостављање једне врсте војног савеза. Филипини такав уговор већ деценијама имају са САД, док је Јапан недавно сличне споразуме склопио са Аустралијом и Великом Британијом.

Та врста војног повезивања је једна од важних активности коју последњих година у региону Азија-Пацифик, уже дефинисаном као простор који обухвата Источну Азију и западни део Тихог океана, диктира Вашингтон, којем је у интересу да његови локални савезници успоставе и продубе међусобну војну координацију и интероперабилност како би се супротставили јачању војне моћи и политичког утицаја Народне Републике Кине.

Или, како тврде политичари на Капитол хилу, како би се супротставили "агресивном" и "злонамерном" настојању (и даље) најмногољудније земље света да силом промени статус кво у Тајванском мореузу и узурпира право на слободну пловидбу у Јужном кинеском мору.

Два истомишљеника?

Премијер Кишида је први јапански лидер који је добио прилику да се обрати парламенту у Манили. У свом говору филипинским посланицима он је позвао на даље јачање војне сарадње и изјавио да ће његова земља наставити да доприноси увећању филипинске одбрамбене способности, што Јапан доживљава као истовремени допринос регионалном миру и стабилности.

"Сачувајмо поморски поредак којим владају закони и правила, а не сила", рекао је опуштени и на моменте самозадовољни Кишида пред филипинским парламентарцима, који су ту, као и многе друге његове изјаве, пропратили овацијама.

Tо није необично јер су Филипини пред Сталним арбитражним судом у Хагу 2016. добили потврду исправности свог става по којем Пекинг нема историјских основа за јурисдикцију над спорним територијама и водама у Јужном кинеском мору, па та Кишидина формулација практично представља изравну подршку за Манилу у њеној правној и политичкој конфронтацији с Пекингом.

Дан раније, на заједничкој конференцији за штампу са својим домаћином председником Маркосом, Кишида је изјавио и да су за његову земљу неприхватљиви "једнострани покушаји да се силом измени статус кво". 

Те речи, као и његова тврдња да је међународни поредак заснован на владавини права озбиљно угрожен, несумњиво су одјек вишегодишњег дискурса Вашингтона, који је свесрдно прихваћен и у Токију, и у којем НР Кина важи за каприциозног и насилног реметиоца "међународног поретка заснованог на правилима" којег ваља (заједничким снагама) обуздати.  

Ту линију прати и нова власт у Манили, где је Фердинанд Маркос Млађи, син покојног злогласног филипинског диктатора који је земљом владао две деценије, своју државу вратио у војнополитичко окриље САД из којег га је претходно истргао бивши председник Родриго Дутерте. Млађи Маркос је након сусрета с Кишидом изјавио да Филипини с Јапаном деле забринутост када је у питању безбедност.

Два лидера, јављају јапански медији, сагласила су се и о потреби да се продуби трилатерална војнополитичка сарадња са Вашингтоном.

Геополитичка улога и значај Филипина у борби за утицај у Азијско-пацифичком региону 

Јапан, као и САД, види Филипине као географски и војно врло битну карику у пацифичком ланцу острва који обавија кинеску обалу, као државу која захваљујући свом географском положају, односно чињеници да се налази на само неколико десетина километара јужно од Тајвана и формира источни обод Јужног кинеског мора, може као савезник да одигра виталну улогу у њиховој стратегији усмереној против НР Кине. 

Најпре, Филипини, као земља која је економски и политички врло заинтересована за то да Јужно кинеско море не потпадне под контролу Пекинга, могу да логистички помогну Вашингтону и Токију да одрже статус кво у том водном пространству. Владу у Токију, наиме, веома брине могућност да би Пекинг, у складу са раније исказаном амбицијом да овлада са око 80 процената акваторије Јужног кинеског мора, могао да загосподари трговачким линијама и ваздушним простором који су од виталног значаја за снабдевање Јапана нафтом, гасом и другим сировинама и његов извоз у Југоисточну и Јужну Азију.

У том смислу инсистирање Маниле, физички подупрто америчком и јапанском финансијском помоћи и материјалним средствима, да део вода на које Кина полаже заправо право припада њој, односно њеној ексклузивној економској зони, за Токио је користан отпор кинеским амбицијама.

Даље, као једна врста непокретног носача авиона и поморско упориште, које поред простора за смештање страних (до сада америчких а у будуће можда и јапанских) трупа нуди храну, резервне делове и складишта за њихову муницију, Филипини би могли да буду од суштинског значаја у случају евентуалног оружаног сукоба између матице Кине и провинције Тајвана. И као противтежа географској предности коју Пекинг због близине своје обале Тајвану има у односу на америчке снаге и као одскочна даска за борбено деловање усмерено на спречавање опкољавања тог острва с југа. 

За Токио, војно јачање Филипина такође значи да Кинеска народноослободилачка армија мора да одвоји више материјалних и људских ресурса за југ, што олакшава притисак на спорна острва Сенкаку (Дијаоју), која се налазе под јапанском контролом, и на удаљена и рањива јапанска острва из ланца Рјукју.

И, коначно, Филипини кроз деловање сопствених оружаних снага и угошћавање страних на својој територији могу да функционишу као препрека која омета и отежава излазак кинеске морнарице на отворени океан, ка Полинезији, Меланезији и Аустралији.

Филипинска, али и јапанска дилема

С друге стране, спор с Кином око острва Спретли је сложен политички и економски проблем за владу у Манили и угарак који с времена на време распаљује незадовољство народа, односно филипински национализам. Реч је о борби за територијални интегритет државе и природне ресурсе, па је подршка богате и технолошки напредне земље као што је Јапан, уз дугогодишњу војну помоћ и присуство САД, есенцијална полуга која подупире отпор Маниле "кинеском експанзионизму".

Та борба, међутим, ако се не води с тактом, може да доведе до губитка крупних инвестиција и великог кинеског тржишта. Питање је, дакле, која је права мера у војнополитичком супротстављању Пекингу, с обзиром на могуће економске реперкусије. 

Слично питање се може поставити и у случају Јапана: докле ће Токио ићи у свом настојању да материјално подупре способност Филипина да парирају кинеским снагама на мору и у ваздуху с обзиром на евентуалне економске последице такве политике према Кини? Односно, да ли ће његова војна помоћ Филипинима и другим земљама региона постепено ескалирати од пасивних, одбрамбених средстава, као што су патролни чамци, радари и извиђачки авиони, ка смртоносном, офанзивном наоружању?