Да ли је изградња скупих подморница одбрамбени промашај Тајвана

Само неколико дана након што је Тајван званично представио јавности прву подморницу домаће производње од појединих западних тинк-тенкова већ стижу критике на рачун власти у Тајпеју.

Њихов главни аргумент је да сепаратистичка влада Демократско прогресивне партије, на чијем челу се од 2016. године налази председница Цај Ингвен, исувише новца троши за набавку и развој крупног и скупог наоружања, које острво не би заштитило од евентуалне кинеске блокаде или инвазије, и тако пропушта прилику да пазари знатно јефтинија средства која би била ефикаснија у испуњењу тог циља.

Промашене инвестиције

Тако су се пре неколико година могле чути критике да је Тајван узалуд бацио велики новац (2,2 милијарде америчких долара) на куповину 108 америчких тенкова "Абрамс М1А2Т", јер они практично не би дошли до изражаја у случају кинеског напада, пошто би се одсудне битке водиле на мору и у ваздуху.

По тој школи мишљења, ни у случају да Пекинг пробије ваздушни и поморски штит око Тајвана "абрамси" не би могли да одиграју важнију одбрамбену улогу, јер би то острво вероватно поклекнуло или услед блокаде лука или брзе акције обезглављивања административног апарата које би било изведена ракетним ударима и убацивањем специјалних јединица противника у престоницу Тајпеј.

Односно, Тајван је, говорили су поједини западни аналитичари, требало да новац издвојен за тенкове, чија испорука почиње идуће године, усмери у противваздухопловну одбрану и снабдевање противбродским и другим ракетама.

Сада интернет портал Дипломат, посвећен политичким и војним питањима у Азији, преноси тврдње лондонског тинк-тенка Центар за људску безбедност (ХЦЦ) да програм развоја домаће флоте од осам подморница који је Тајпеј почео да проводи неће дати резултате пропорционалне финансијском улагању, јер ће његова реализација потрајати много година и пружити само умерену добит у војном смислу.

Наиме, прва тајванска подморница, названа "Нарвал" и представљена јавности крајем прошлог месеца, у употребу ће ући најраније крајем 2024. а вероватно 2025. године, док се интегрисање друге подморнице у оружане снаге не може очекивати пре 2027. године. Све након тога још је обавијено велом неизвесности и могућа су бројна кашњења због проблема у финансирању или техничких потешкоћа.

С друге стране, реално је очекивати да ће за то време Пекинг, који већ сада располаже моћним подморничким снагама, те снажним површинским и ваздухопловним ефективима за борбу против подморница, увести у употребу знатан број нових бродова и подводних апарата.

Да ли Тајван подморнички рат треба да препусти странцима

Отуд, тврди британски експерт Роан Олпорт, рационалније би било да Тајпеј подморничко деловање у потпуности препусти САД, које последњих година и формално изражавају намеру да војно бране Тајван у случају евентуалне интервенције матице Кине, па можда и Јапану, који такође поседује робусне, модерне подморничке снаге и који је због сопствене безбедности заинтересован да оближњи Тајван не падне у руке владе у Пекингу.

За Тајпеј, сматра он, би било мудрије да милијарде америчких долара које улива у подморнице преусмери на куповину мноштва површинских и подморских дронова, јефтиних средстава која би противничкој флоти могла да нанесу огромну штету.

Олпорт подсећа и да је Тајван недавно одустао од пројекта куповине 60 ракетних чамаца вредног 1,1 милијарди долара, мада би они пружили већу ватрену моћ и више значили у смислу одвраћања од блокаде острва или инвазије него једна подморница, чија је изградња, иначе, коштала 1,54 милијарди.

Он притом узима у обзир и то да прва домаћа тајванска подморница може да обави важне безбедносне задатке у мирнодопским условима, као што су извиђање, прислушкивање и праћене противничких снага.

Такође помиње и њене предности у рату, као што су радијус деловања већи од оног које имају јефтини системи попут дронова и ракетних чамаца и шири асортиман способности – подморница, осим што може да води борбу торпедима и ракетама, може и да послужи за задатке као што су минирање или пребацивање диверзантских група.

Програм развоја домаћих подморница израз свести да треба ограничити војно ослањање на Вашингтон

Олпорт, који страхује да ће врло скуп пројекат какав је изградња осам подморница превише оптеретити касу владе у Тајпеју, дакле, свестан је одређених безбедносних предности поседовања подморница, али упркос томе сматра да оне нису адекватне за Тајван, јер не пружају довољно користи у одбрамбеном смислу у односу на крупно финансијско улагање и велики рад који захтевају.

Међутим, и ако прихватимо да Олпорт у потпуности схвата економску добробит тог програма по тајванску индустрију у погледу запошљавања људи и производних капацитета и освајања нових технологија, те да се његова критика, како тврди, односи само на одбрамбени аспект, не можемо се отети утиску да иза скупог избора тајванских власти ипак стоји релативно здрава безбедносна логика.

Ово стога што је, упркос неколико изјава америчког председника Џозефа Бајдена да ће његова земља војно заштитити Тајван, влада у Тајпеју последњих година из Вашингтона добијала снажне сигнале да не треба да се превише ослони на америчке војне потенцијале, већ да се, што је више могуће, узда у се и у своје кљусе.

Поруке те врсте могле су се чути још за владе бившег председника Доналда Трампа, која је грдила и најверније америчке савезнике да морају да уложе знатно више новца у сопствену одбрану, односно, више економски допринесу издржавању америчких трупа које се стационирају на њиховој територији.

Потом је уследило изненадно, неуређено повлачење америчких снага из Авганистана, које је дубоко забринуло многе духове на Тајвану као опомена која сугерише да се не може довека рачунати на војну помоћ Вашингтона.

И, коначно, из примера Украјине, многи аналитичари у Источној Азији изводе закључак да је, мада ће САД у политичком, економском и логистичком смислу вероватно доста учинити да помогну тајванској влади у случају ратног сукоба са матицом, врло могуће да ће, упркос тврдњама највиших америчких званичника да су спремни да директно ангажују своју војску за одбрану Тајвана, армија и становништво тог пацифичког острва ипак у борби бити препуштени сами себи.

Зато се чини рационалним и неопходним то што Тајван настоји да развије сопствену војну индустрију и планира унапред (ако је опредељење његове владе и народа да по цену рата настави да одбија интеграцију у кинески устав).

Даље, мада је реч о огромном новцу, није немогућ сценарио у којем Тајпеј, поред рада на сопственим подморницама, издваја финансијска средства и за куповину или производњу другог наоружања, као што су ракетни чамци и (под)морски дронови.

Преостаје, наравно, питање, у ком року влада у Тајпеју може то све да оствари и да ли би, ако га уопште буде, до евентуалног оружаног конфликта око Тајвана могло да дође у тренутку када она још није изградила свеобухватну, вишеслојну одбрану на мору која укључује и довољан број подморница и друга потребна средства.