Војно усијање на јапанском небу - империјалистички занос западних сила

У далекоисточној царевини лето је било вруће, не само због рекордно високих температура, већ и чињенице да се небо над том земљом усијало од заједничких вежби са страним ваздухопловцима.

Јер, крајем јула, у склопу веће операције у којој је 19 летелица Француског ратног ваздухопловства извршило усиљени марш на јужни и западни Пацифик, два борбена апарата "рафал" су посетила и Земљу излазећег сунца и извршила серију вежби с јапанским колегама.

Одмах потом, већ почетком августа, Италија је у јапанску базу Комацу у префектури Ишикава послала чак четири вишенаменска борбена авиона "Ф-35", две транспортне летелице, три летећа танкера и извиђачки авион.

То је, пишу јапански аутори, било драгоцено искуство за њихову земљу будући да је Италија већ увела морнаричку верзију тог авиона пете генерације у употребу, што би и острвска царевина требало да ускоро учини, па су јапански официри имали шта да науче.

Почетком септембра на заједничке вежбе у базу Комацу пристигло је и десетак летелица Краљевског аустралијског ратног ваздухопловства, међу којима и шест апарата "Ф-35".

Овоме треба додати и историјску посету три ловца-бомбардера "јурофајтер" немачког ваздухопловства Јапану у рану јесен прошле године, када је једним од тих авиона пилотирао лично командант Луфтвафе Инго Герхарц, али и прву заједничку вежбу ратних авиона те далекоисточне царевине и Индијског ваздухопловства, одржану у јануару ове године из базе Хјакури, недалеко од Токија.

Све то је нови додатак заједничким обукама, вежбама и патролама, које јапански пилоти деценијама обављају са својим америчким колегама.

Европске силе поново на Далеком истоку

Индија и Аустралија чланице су Квадрилатералног дијалога о безбедности, познатог и као Квадрилатерални форум - војнополитичког механизма који обухвата и САД и Јапан, унутар којег лидери, министри и генерали поменутих држава раде на политичкој, економској и војној координацији усмереној на обуздавање кинеског утицаја у региону Индо-Пацифик.

Мада се везе унутар те организације интензивирају последњих неколико година, треба рећи да су поморске снаге Индије први пут учествовале у заједничким вежбама са САД, Аустралијом и Јапаном још 2007. године, тако да концепт војне сарадње тих држава као противтеже растућој моћи Кине није новина.

Оно што на Далеком истоку јесте важан нови геополитички развој ситуације је укључивање војних снага европских чланица НАТО-а у заједничке патроле са америчким и јапанским колегама у морима уз кинеску (севернокорејску и руску) обалу, које је почело непосредно пред пандемију новог корона вируса и сада се, након њеног успоравања и почетка рата у Украјини, интензивира - отуд је Јапан ове године постао прави носач авиона за западноевропске и друге стране ратне летелице.

Кинеска перцепција

И док је појачано војно присуство Француске уз њихове обале за Пекинг и Москву забрињавајуће и упитно, оно је донекле очекивано и логично, јер је Париз све до данас задржао територије и војне поставе у јужном Пацифику.

Слично се може рећи и за Уједињено Краљевство, које, мада је у међувремену изгубило моћ да целу Земљину куглу умота у мрежу војних база, ипак било војно присутно у Малезији и Сингапуру до касних педесетих, односно, раних седамдесетих, а у Хонг Конгу све до 1997. године.

Не треба заборавити ни Холандију, која је такође последњих година слала своје фрегате, а која је у прошлости владала Индонезијом, па и деловима Тајвана.

Више изненађује оживљавање војног присуства Немачке, која је своје територије у Кини и Пацифику изгубила у Првом светском рату, а нарочито укључивање Италије, која ни у својом најватренијем империјалистичком заносу у првој половини прошлог века практично није пробила оквир Средоземља и отишла даље од Северне, односно Источне Африке (Етиопије).

Гледано из Пекинга, увођење војних ефектива европских чланица НАТО-а и њихово повезивање не само са америчким, већ и јапанским (па и аустралијским) снагама, не изгледа просто као "дежа ви" или благо кошмарни повратак у доба које Кинези зову "век понижења", када су (у другој половини 19. и првој половини 20. века) поменуте западне силе скупа са Јапаном парчале њихову територију и отимале им благо и природне ресурсе, већ и као бизарно, вештачко оживљавање колонијалних мртваца.

Јер, државе попут Немачке, Италије и Холандије, па и Велике Британије, су давно изгубиле војну моћ коју су поседовале у колонијално доба и повукле се у своје двориште, па екстраховање њихових (често дотрајалих и лоше одржаваних) ваздухоплова и бродова из Европе и тегљење до Далеког истока подсећају на преамбициозну масажу империјалног срца које је одавно престало да куца.

Историјски анахронизам?

Цео позоришни комад "Запад поново осваја Далеки исток" посебно се чини јаловим стога што је противник на којег иду стари колонијалисти и империјалисти економски, технолошки и војно више десетина пута моћнији актер од Ирака, Сирије или Авганистана.

Тај "драмски сценарио" делује и анахроно, јер мада су антикинеска и антируска пропаганда свакодневне и снажне, оне тешко могу да створе апетит у јавности поменутих земаља ЕУ за улазак у рат против Кине (и/или Русије) на десетак хиљада километара од сопствене куће, када је јасно да би такав развој ситуације довео до брзог и тешког сиромашења европског континента.

Поготово након удара на стандард Европљана који су донеле санкције против Русије, односно економско одвајање од њених енергената, хране, ђубрива, минерала и многољудног тржишта.

И након више пропагадних аутоголова, попут шестомесечне хистерије око кинеских "шпијунских" балона који су "кршили суверенитет" САД, а који, по недавном тихом признању Пентагона и Беле куће, заправо "нису прикупљали и слали информације" - то су били метеоролошки балони који су "највероватније због мале снаге мотора" којим су били опремљени били одувани с курса и случајно завршили над Америком.

Наравно, могућ је аргумент да је највећи циљ растезања војних струна од Западне Европе до Далеког истока не рат, већ одвраћање - одвраћање Кине од покушаја да измени статус кво на Тајвану и загосподари Јужним кинеским морем, које је од суштинског значаја за светску поморску трговину.

У томе несумњиво има доста истине. Као и у томе да НАТО излети на Далеки исток доприносе и увежбаности пилота, морнара и пратећег особља, билатералној сарадњи између земаља, упознавању страних култура, успостављању пријатељства међу колегама и унапређењу лингвистичке способности свих учесника.

Но, једнако је истина и то да када војници различитих земаља иду на заједничку вежбу (гле, чуда) више но стицању знања о локалној кухињи и народним плесовима домаћина, они време посвете упознавању с постојећим војним инсталацијама и наружањем, развоју тактике и успостављању координације с домаћином у сврху извођења ратних операција.

Јер ће једног дана оне, могуће, бити потребне.

И сама акција брзог пребацивања ваздухоплова и потребне опреме из Европе на Далеки исток, заправо, је припрема за евентуални рат.

Неоколонијализам или борба за демократију и слободе?

Овог пута изговор за војни притисак на Кину нису ширење хришћанске истине и "супериорне" (западне) цивилизације као у 19. веку, већ одбрана демократије и људских слобода од "ригидног" и "агресивног аутократског државног апарата". Зато ваља заштитити "цветајућу азијску демократију" Тајван и послати поруку подршке кинеским борцима за независност Хонгконга.

Шта год био изговор, оно што се вековима не мења је нарцисоидно уверење елита Запада да су оне те које су морално и интелектуално надмоћне и стога имају право да буду светски полицајац који диктира правила понашања и дели пацке "непослушним" народима и државама широм планете.

Да је далекоисточна царевина Јапан важно поприште за увежбавање војних поступака за спутавање Кине које спроводе државе које практично делују као неоколонијални клуб посвећен перпетуацији глобалне хегемоније Запада, међутим, није чудно када се узму у обзир њена новија историја и нарочито тренутна тешка међународна позиција.

Земља изазећег сунца има територијални спор и са Русијом и Кином, те се налази у врло сложеној војној ситуацији будући да су обе земље нуклеарне силе с огромном територијом и природним и људским ресурсима.

Гледано из Токија, који страхује и од ракетног и нуклеарног потенцијала Северне Кореје, удруживање са САД и њиховим европским свезницима је прека потреба. Зато су учестале вежбе јапанског ваздухопловства са страним армијама порука нуклеарним силама у окружењу да земља има бројне (и снажне) пријатеље спремне да јој притекну у помоћ.