Пола века Стокхолмског синдрома – како је једна пљачка уздрмала Шведску

Швеђани су се тог 23. августа 1973. пробудили уз вест да је здравствено стање краља Густава Шестог Адолфа све горе и да је престолонаследник уз њега. Монархија на северу Европе полако је почела припреме за смену на престолу.  

Ипак, један човек је донео важну одлуку која ће пореметити планове великог броја људи. Јан-Ерик Олсон, који је служио затворску казну, добио је неколико слободних дана.  

Уместо да их проведе код куће и врати се на одслужење казне, Олсон је имао друге планове – одлучио је да опљачка банку. Упутио се у центар Стокхолма, на Нормалмсторг, у пословницу Кредитбанкена, једне од тада највећих банака у Шведској. 

У банку је, убрзо по њеном отварању, упао са аутоматском пушком у руци, док је у торби, између осталог, имао муницију и експлозив. 

Надајући се да ће помислити да је странац, говорио је на енглеском језику са, како је Њујоркер тада пренео, чистим америчким акцентом. 

Када је ушао у банку, запуцао је у плафон и узвикнуо "The party has just begun" (Журка је тек почела). Поједини клијенти и запослени су потрчали ка излазима и успели да побегну. Многи су остали у банци, док је неколицина њих заклон потражила у трезору. 

Олсон је убрзо из торбе извадио свој транзистор и пустио рок музику, појачавши га на највише.  

Након тога се упутио у трезор и затекао четворо запослених који ће постати његови таоци – Биргиту Лундблад, Елизабет Олдгрен, Кристин Енмарк и Свена Сефстрема. Везао их је и оставио у трезору. 

Полиција је, захваљујући систему упозорења који је неко активирао, брзо стигла до банке.  

Први полицајац који је стигао до места пљачке, Морган Риландер, ушао је у банку и разговарао је са Олсоном на енглеском. У банци су се и даље налазили клијенти, који су углавном лежали на поду. Пљачкаш је затражио да у банку дође полицајац са вишим чином. 

Док је Риландер телефонирао полицијској централи, у банку је стигао инспектор Ингемар Валпефелдт. Инспектор је тражио од Олсона да спусти оружје, али је пљачкаш одбио и недуго затим пуцао и ранио Валпефелдта у руку. 

Када се Риландер вратио у хол банке, Олсон је уперио пушку у њега и упитао га: "Мислиш ли да могу да те промашим одавде?" Није пуцао, али је затражио од полицајца да из банке изведе све осим талаца из трезора. 

Убрзо након тога, у банку је стигао Свен Торандер, шеф Одељења за убиства стокхолмске полиције, како би започео преговоре са пљачкашем. 

Олсон га је дочекао са пушком подигнутом увис, уз захтев да скине сако и окрене се око себе. Потом је поставио своје услове: тражио је три милиона круна, два панцира, две кациге, аутомобил "форд мустанг" и да у банку из затвора дође Кларк Улофсон. 

Ко је Кларк Улофсон 

У тренутку пљачке у Стокхолму, Кларк Улофсон, у јавности познат као Кларк, служио је своју казну у затвору високог степена обезбеђења у Норћепингу, 160 километара југозападно од Стокхолма. Због пљачке у Гетеборгу, осуђен је на шест година затвора. 

Кларк Улофсон се са Олсоном упознао током служења казне у Калмару, а постао је познат међу припадницима органа реда по својим бекствима. Једном је успео да стигне чак до Либана. 

Министар правде Ленарт Гејер је, уз подршку владе, одлучио да пусти Улофсона како би био посредник у преговорима са Олсоном, али је и рекао да полиција, која је истог дана на спрату банке формирала базу, никако не сме да допусти да пљачкаш побегне из банке. 

Олсон је годину дана касније, у интервјуу за Њујоркер, рекао да је рачунао да ће његови захтеви бити испуњени због два фактора – због укорењене аверзије Швеђана према насиљу и због тога што је предизборна кампања била у пуном јеку. 

Већ током поподнева, око 16 часова, полиција у стокхолмску банку доводи Кларка Улофсона, везаног лисицама за два полицајца. Након што је ушао у банку, упитао је на шведском: "Шта се овде дешава?". Олсон је тада почео да говори на шведском, што није изненадило таоце зато што је све време на транзистору слушао вести. 

Пљачка је привукла велику пажњу медија који су заборавили и на предизборну кампању и на краља на самрти. Свих шест дана, колико је драма у банци трајала, на телевизији, која је емисије пуштала само увече, емитован је целодневни програм, а насловне стране биле су посвећене само пљачки. 

Полиција је у каснијим извештајима навела да се Олсон након Кларковог доласка смирио, а Кристин Енмарк је у једном од сведочења након пљачке рекла како су се таоци осећали безбедно уз њих двојицу, али су се бојали да би полиција могла да наруши и њихову безбедност. 

Управо је Кристин Енмарк сутрадан разговарала са шведским премијером Улофом Палмеом. Поручила је да је веома незадовољна како се он, као премијер, и полиција односе према пљачки. 

Рекла му је како у потпуности верује Кларку и Олсону, да жели да је пусте да оде са пљачкашима и да ће он бити крив уколико пљачкаш убије таоце. 

"Заиста сам врло разочарана у тебе, Палме. Била сам социјалдемократа целог живота, а сада мислим да ти седиш и играш шах са нашим животима. Зар не можете да нас пустите, са Кларком и пљачкашем?", рекла је Енмаркова премијеру Палмеу. 

Стокхолмски синдром или испирање мозга 

Због тог разговора са Палмеом, али и каснијих изјава талаца, психолог Нилс Бејерот, који је на захтев стокхолмске полиције анализирао понашање талаца након пљачке, њихове реакције описао је као "испирање мозга". 

Првобитно је то стање назвао Norrmalmssyndromet, по тргу на којем се налази банка, а касније је, ван Шведске, добило назив Стокхолмски синдром. 

Реч је о врло специфичном психолошком стању, у којем долази до зближавања отмичара и талаца. Томе доприноси више чинилаца, нарочито време, јер што више времена протекне, већа је могућност настанка Стокхолмског синдрома. 

Осим тога, на зближавање утиче и величина просторије у којима се налазе отмичар и талац, испуњавање захтева, сличност политичких ставова и слично. 

Пошто је синдром резултат специфичног сплета околности, тешко је пронаћи велики број људи који доживе Стокхолмски синдром за извођење озбиљних студија, што отежава утврђивање ефеката стања. 

Шестог дана од почетка пљачке, 28. августа, полиција је кроз рупу коју је раније пробила изнад трезора пустила сузавац, након чега је упала у приземље банке. 

Упркос претњама Олсона да ће у случају напада гасом убити таоце, након сат времена он и Кларк предали су се полицији која их је извела из банке. 

Јан-Ерик Олсон осуђен је на десет година затвора, док је Кларку Улофсону, упркос томе што га је полиција послала у банку и тврдњама да није помагао у пљачки, продужена затворска казна. 

Утицај на популарну културу 

Стокхолмски синдром и пљачка на Нормалмсторгу били су инспирација за бројне филмове и серије. 

Тридесет година након пљачке, снимљен је шведски телевизијски филм Norrmalmstorg који је инспирисан догађајима, али их није верно пратио. Канадски филм Стокхолм из 2016. године у којем улоге тумаче Итан Хоук и Нуми Рапас нешто је верније пренео догађаје. 

Најновије остварење које се бави пљачком, макар једним делом, јесте Нетфликсова серија Кларк која се бави животом Кларка Улофсона. У серији су коришћени и снимци из телевизијског преноса пљачке. 

Стокхолмски синдром спомиње се и у популарној шпанској серији La Casa de Papel, у којој се једна од јунакиња која је била талац придружила пљачкашима и добила надимак Стокхолм. 

О несвакидашњем догађају у центру Стокхолма снимљен је и велики број документарних филмова, туристи се и даље сликају поред зграде у којој се некада налазила банка, а Швеђани се и данас присећају пљачке која је пре педесет година пореметила мирну скандинавску свакодневицу.