Трка до Месеца – да ли је на помолу неочекивани ривалитет Русије и Индије

Релативно далеко од рефлектора европских медија одвија се интересантна и потенцијално врло важна трка Русије и Индије за примат у освајању Јужног пола Месеца.

Земљин сателит је у прохујалим деценијама већ угостио америчке астронауте, совјетске и кинеске луноходе и сонде, али нико од тих људи и машина никада није слетео на његов Јужни пол.

Истина, Њу Делхи би могао да каже да је већ достигао ту тачку на Месецу, јер је 2019. године његова сонда по имену "Чандрајан 2" дотакла површину тог небеског тела - то се, међутим, није десило на начин који се прижељкивао у Индији, јер се летелица обрушила на Месец, уместо да на њега уредно слети.

Индија сада има нову прилику да се успешно упише у историју истраживања Сунчевог система, јер се трећа сонда из породице "Чандрајан" већ налази у орбити Месеца, на који би требала да се спусти 23. августа.22

Налик некој научнофантастичној кинематографској драми, индијска сонда пре неколико дана је добила такмаца у освајању Јужног пола Месеца, јер ка истој дестинацији сада хита руска летелица "Луна 25".

Азијски медији пишу да се индијска сонда прва винула у свемир и стигла у орбиту Земљиног небеског сапутника, али да постоји реална могућност да је руска летелица претекне у мисији пристајања и истраживања његовог Јужног пола. Односно, руска машина могла би да слети на површину Месеца већ 21. августа, два дана пре индијске.

Разлог је то што је руска летелица више него дупло лакша од индијске (која тежи близу четири тоне), али упркос томе носи више горива, што јој је омогућило да више маневрише сопственим снагама и брже се упути ка свом одредишту.

С друге стране, индијска сонда се у свом лету ослањала на гравитациону силу како би уштедела на гориву.

Више од научне трке?

Поједини азијски портали посвећени политици и међународним односима у тој трци за истраживање Месечевог Јужног пола виде не само научну трку и борбу за престиж, већ и нови економски, па и политички ривалитет.

Њихов аргумент је да обе државе у Земљином сателиту виде одредиште за црпљење хелијума, који се користи као гориво за свемирске летелице, и разних руда, које садрже метале као што су титанијум и алуминијум, те да стога није просто реч о томе ко ће се први уписати у историју истраживања јужне полулопте Месеца, већ, потенцијално, и о првенству и обиму коришћења тих ресурса.

Експлоатисање хелијума и других елемената на Месецу у будућности би могло да омогући снабдевање експедиција за дубљи продор у свемир, односно, путовање на Марс и друге планете Сунчевог система.

Русија, чија је претходна сонда ("Луна 24") на Месец доспела још далеке 1976. године, 2018. године је покренула нови програм за освајање тог природног сателита, по којем би у периоду између 2025. и 2040. требало да на њему успостави сталну базу са људском посадом.

Трка, поред научне и економске, има и политичку позадину, тврде азијски аналитичари, јер се Њу Делхи, који традиционално има одличне политичке односе са Москвом и деценијама се ослања на руску космичку и ваздухопловну технологију, недавно, у јуну практично удаљио од сарадње с Русијом у свемиру, пошто се на позив Вашингтона укључио у амерички програм за освајање Месеца "Артемис".

Штавише, Индија и САД постигле су и договор да се убудуће индијски космонаути обучавају у космичком центру "Џонсон" у држави Тексас, што значи да се они више неће ослањати на помоћ својих руских колега из подмосковског центра "Јуриј Гагарин".

Такође, Њу Делхи и Вашингтон су уговорили заједнички лет индијских и америчких космонаута на Међународну свемирску станицу идуће године, док је Русија објавила да ће се у потпуности повући из ње по истеку 2024. због старења инсталација и безбедносних ризика који проистичу из тога.

Док се Индија, дакле, сврстала уз САД када је у питању истраживање свемира и посебно Месеца, Русија се још 2021. године определила да се придружи Кини у истраживању Месеца, кроз успостављање заједничке станице на том сателиту.

Политичке поделе на Земљи рефлектују се и на Месецу?

Тако се, када је у питање истраживање свемира, практично, оформила блоковска подела слична оној на самој Земљи.

Наиме, Индија Кину, с којом има мноштво територијалних спорова у Хималајима и других нерешених политичких питања, доживљава као свог највећег геополитичког такмаца и безбедносну претњу.

Једно од тих питања је крупна економска и војна помоћ коју Пекинг пружа огорченом непријатељу Индије, Пакистану.

Не треба заборавити ни чињеницу да је Индија крајем педесетих прихватила избегличку владу Тибета на својој територији.

Мада Њу Делхи одржава економске и политичке односе с Кином у оквиру групе БРИКС и Шангајске организације за сарадњу, војнополитичко ривалство с Пекингом индијску владу присиљава да избегава контакте с Кином у сфери осетљивих, стратешких технологија и тражи економску потпору кроз пословање са САД и другим земљама Запада.

Чињеница да се Русија, због своје геополитичке ситуације, све више економски и војно зближава с Кином, значи да се Индија, која се деценијама готово искључиво ослањала на совјетску, односно, руску војну и космичку технологију, мора, ради сопствене безбедности, донекле одвојити од Москве и окренути више Вашингтону.

То маневрисање Индије може се видети не само у поменутим уговорима са САД у вези са истраживањем свемира, већ и недавним крупним куповинама америчког наоружања, као што су транспортни авиони, хеликоптери и дронови, и настојању Делхија да привуче инвестиције великих америчких компанија попут "Епла и Тесле".

Ипак, Индија, која има дугу и снажну традицију несврстаности, наставља да култивише односе са Москвом и води балансирану спољну политику, јер упркос свом настојању да диверсификује набавке наоружања и сврста се уз САД када је у питању истраживање свемира и притисцима Вашингтона и Брисела да прекине економске односе са Русијом, наставља да од ње купује велике количине сирове нафте, природног гаса и угља и тако јој олакшава борбу против санкција Запада.

Зато, бар у овом тренутку, нема потребе учитавати превелики политички значај у трку Русије и Индије за освајање Јужног пола Месеца.