среда, 26.07.2023, 05:50 -> 06:44
Извор: РТС
Најсиромашније државе света као поприште геополитичке борбе за Јужно кинеско море
Геополитички вртлог војнополитичког сучељавања САД и Кине у вези са Јужним кинеским морем последњих месеци увлачи и неке од најсиромашнијих земаља света.
Геополитичко сукобљавање великих сила у медијску жижу може да стави и најсиромашније земље света. О томе сведоче најновији примери из југоисточне Азије, односно јужног Пацифика.
Наиме, амерички медији и гласила њихових војнополитичких савезника, као што су јапански, шире полувест о томе да кинеске компаније у Камбоџи граде докове који ће, по њима, у будућности бити коришћени за пристајање кинеских војних бродова, међу којима вероватно и носача авиона Народноослободилачке армије.
Тврде да сателитски снимци (наводно) приватне америчке компаније "Блек Скај" која, ето, нема другог посла него баш да систематски прати изградњу кинеских инсталација за које се сумња да ће имати војну намену, показују да је у поморској бази Реам у Камбоџи при крају изградња дока дугог 350 метара, који је погодан за пристајање носача авиона.
Ти медији развијају тезу и да је кинеска војска зарад надзора и остваривања физичке контроле над Јужним кинеском морем витално заинтересована за отварање поморске базе у једној од најсиромашнијих земаља света – Камбоџи, упркос томе што може лакше да га покрије са сопствене територије, рецимо, острва Хаинан.
Разлог је то, тврде они, што би у случају евентуалног рата са САД и њеним савезницима кинески бродови били сигурнији у Камбоџи него на сопственој територији, пошто би коалиција коју предводи Вашингтон морала да се уздржи од напада на територију земље с којом није у сукобу.
Право на воде
Иначе, Пекинг полаже право на лавовски део акваторије Јужног кинеског мора и последњих десетак година је у њему инжењеријски јачао и проширивао атоле, како би створио полувештачка острва са пристаништима, радарским и прислушним станицама, па и полетно-слетним стазама, и тако остварио физичку контролу над његовим пространством.
САД и њени савезници, међутим, Јужно кинеско море виде као међународне воде и инсистирају на праву слободне пловидбе кроз њега, те периодично шаљу своје војне бродове и авионе како би у пракси подупрли ту тврдњу и парирали кинеском присуству.
Кинеска економска доминација у Камбоџи
У Камбоџи последњих петнаестак година кинески капитал гради саобраћајну инфраструктуру, попут аеродрома и ауто-путева, и туристичке центре, те стимулише пољопривредну производњу.
Највећи инфраструктурни пројекат финансиран кинеским кредитима је изградња ауто-пута од престонице Пном Пена до популарног приморског града Сухануквила, који је вредан две милијарде долара.
Кинеска држава и компаније предлажу и конструисање брзе железничке пруге од Пном Пена до пограничног града Поипета, која би коштала око четири милијарде долара, као и пловног канала од престонице до Тајландског залива, за који би требало издвојити 1,7 милијарди.
У 2021. години, економска размена између две државе је износила око 13 милијарди долара, при чему је Кина забележила огромни суфицит од око девет милијарди зелених новчаница, пре свега захваљујући извозу одеће, машина и метала.
У 2022. години, остварена је рекордна трговинска размена од 16 милијарди долара.
Кина је постала највећи спољнотрговински партнер Камбоџе још у 2011, а годину дана касније и њен највећи донор, потиснувши с тог места Јапан.
Пекинг тој будистичкој земљи са 16 милиона становника испоручује и значајне количине наоружања.
Треба и рећи да у Камбоџи, у којој су већински народ Кмери, живи и неколико стотина хиљада људи кинеског порекла.
Следи ли отклон од Кине
Међутим, Хун Сен, вишедеценијски лидер Камбоџе близак Пекингу, пре неколико година је најавио скоро повлачење с места премијера и намеру да власт препусти свом сину, Хун Манету, који је образован у САД.
У својству заменика команданта камбоџанске војске, Хун Манет је у фебруару прошле године добио прилику да се у Земљи излазећег сунца састане не само са јапанским министром одбране већ и са председником владе, која је близак амерички војнополитички савезник и која је ради реализације те посете послала специјални авион по њега у Пном Пен.
Због свега тога, прозападни аналитичари сматрају да би он могао да преусмери спољну политику своје земље, ако не према Вашингтону, онда бар према суседним земљама које традиционално имају добре односе са САД, као што су Малезија и Тајланд, као и према дугогодишњем добротвору Камбоџе – Јапану, и тако умањи ослањање на Пекинг.
Такав заокрет, наравно, не би био лак за извести с обзиром на дуге и снажне историјске везе Камбоџе и Кине и важност кинеског капитала, технолошког знања и тржишта за Пном Пен.
Од таквог евентуалног политичког престројавања би, врло могуће, зависило и то да ли би заиста дошло до успостављања логистичког упоришта за бродове кинеске морнарице (и њиховог редовног стационирања) у Камбоџи, под претпоставком да за тако нешто постоји план.
Неутемељени медијски извештаји и утемељивање војних база
И док су најаве западних медија о отварању кинеске поморске базе у Камбоџи (бар за сада) спекулације, које су у прошлости демантовали и Пном Пен и Пекинг, ширење мреже америчких база по ободу Јужног кинеског мора је чињеница, јер су САД пре неколико месеци са Филипинима постигле споразум о коришћењу још четири касарне на територији те острвске државе. Вашингтон је с Манилом је и пре тога имао споразум о складиштењу оружја, опреме и горива, те ротирању својих трупа у пет филипинских база.
Најновији развој ситуације у вези са Јужним кинеским морем је успостављање нових америчких војних упоришта у још једној изразито сиромашној држави у његовој близини.
Наиме, прошле недеље америчке власти су најавиле скору посету министра одбране Лојда Остина Порт Морезбију, престоници Папуе Нове Гвинеје, која ће бити посвећена спровођењу уговора који је у мају Вашингтон потписао с том јужнопацифичком државом о петнаестогодишњем коришћењу поморске базе Ломбрум и аеродрома Момоте.
Споразум предвиђа стварање логистичких центара за снабдевање и допуну америчких војних бродова и авиона горивом, деловима и муницијом, али и обуку папуанских оружаних снага. Те базе биће одскочна даска за деловање америчких војних ефектива у Мореузу Малака и Јужном кинеском мору.
Тако, поред Камбоџе, једне од држава са најнижим БДП-ом по глави становника на свету, која ипак последњих година, захваљујући крупним инјекцијама кинеског капитала и инжењерског умећа, прави велике развојне кораке, и сиромашна Папуа Нова Гвинеја је постала поприште геополитичког надметања великих сила за стратешки важно Јужно кинеско море.
Та бивша немачка и британска, а потом и аустралијска колонија, која је независност од Канбере коначно стекла 1975. године, има око 11 милиона становника, од којих 80 посто живи на селу, а 40 посто испод границе сиромаштва.
Илустрације ради, вреди навести и податак да само 20 процената њеног становништва има електричну енергију.
Папуа као симптом болести империје
Но, сиромаштво је можда нешто чега би требале да се плаше и власти у Вашингтону. Јер њихова земља, са невероватним државним дугом од 32 билиона (32.000 милијарди) долара која на армију, безбедносне службе и давања на ратне ветеране годишње потроши више од билион зелених новчаница (више него на образовање и одржавање саобраћајне инфраструктуре заједно), упркос убрзавању процеса дедоларизације који поткопава њену финансијску моћ, наставља да повећава издвајања за војна упоришта у иностранству како би опколила и обуздала своје геополитичке ривале Кину и Русију, уместо да (више) улаже у развој сопствених лука, брзу железницу, обнављање путева и подизање производње, отварање болница или решавање питања бескућништва и масовне зависности становништва од опијата.
САД, које већ имају више од 800 војних упоришта у иностранству, тако настављају да зарад (мегаломанских) геополитичких циљева расипају новац који реално немају и да тврдоглаво истрајавају с грешком коју су починиле многе велике империје пре њих – претерано се географски шире и економски троше ради очувања своје глобалне хегемоније.
Такође, док се у западним медијима пуно буке диже о евентуалним будућим кинеским базама на Соломонским острвима, Шри Ланки, Куби или у Камбоџи, базе које се заиста успостављају су америчке. Народна Република Кина и даље поседује само једно војно упориште у иностранству, оно у источноафричкој државици Џибути, које служи за борбу против пирата у Аденском заливу.
Отуд је могуће суосећати с оним азијским коментаторима који у извештавању америчких медија и гласила њима политички блиских земаља о војним базама виде класичну замену теза, те препознају пропаганду која све више губи на уверљивости.
Коментари