Велики дипломатски успех Кине – рукавица у лице Вашингтону

Представници Саудијске Арабије и Ирана, под окриљем Кине, прошле недеље су у Пекингу постигли споразум о поновном успостављању дипломатских односа које су раскинули 2016. након што је у сунитском краљевству погубљен шиитски лидер шеик Нимр ел Нимр и његови сарадници, а у Техерану, као реакција на то, нападнута саудијска амбасада.

Саудијска Арабија и Иран су стари религиозни и војнополитички ривали који се последњих година посебно интензивно сукобљавају у Јемену и Сирији, а традиционално имају и супротстављене интересе и у земљама попут Ирака и Либана, где подржавају ривалске религијске групе и политичке фракције.

Њихово зближавање, сматра се, нарочито би могло бити важно за примирје или окончање рата у Јемену, где је Саудијска Арабија директно војно интервенисала на страни свргнуте владе Абдрабу Мансур Хадија у Сани, док Иран снажно подржава Хути устанике који се од 2014. боре против ње.

Победа мира, победа Кине

Одлазећи кинески министар иностраних послова Ванг Ји, који је одиграо средишњу улогу у посредовању између две земље, на крају четвородневних преговора у Пекингу изјавио је да је побољшање њихових међусобних односа "отворило пут за мир и стабилност на Средњем истоку и дало пример за решавање сукоба и спорова".

Он је споразум о успостављању дипломатских односа и поновном отварању дипломатских представништава две земље назвао и "победом мира", а азијски медији га листом оцењују као дипломатску победу Кине која представља хладан туш или политички шамар за Вашингтон.

Успех Пекинга се, дакле, у Азији види као израз јачања њеног утицаја у региону у којем су САД дуго имале доминантну улогу.

Индијски медији, који традиционално нису наклоњени Пекингу, на пример, оцењују да је ангажовањем кинеског врха дошло до великог геополитичког преокрета на Блиском и Средњем истоку, а бивши дипломатски представници владе у Њу Делхију карактеришу постигнуће Пекинга као велики дипломатски тријумф.

Даље, поједини западни медији се не устежу од оцене да је реч о правој дипломатској бомби, док катарска Ал Џазира коментарише да је реч о великом изненађењу које је са задовољством прихваћено у региону, осим у Израелу.

Ипак, има и познавалаца блискоисточних прилика који упозоравају да су у разговорима у Кини учествовале бирократе задужене за безбедност, те да би спровођење споразума могли да омету политичари у обе земље. Метафорички, за скептике, договор о нормализацији односа Ријада и Техерана у Пекингу је само фластер који је привремено затворио рану и може лако да спадне.

Кинески интерес за нормализацију односа Ријада и Техерана

Ипак, неоспорно је да је пекиншки споразум изузетно важан корак за стабилизацију Блиског истока, а да је званични Пекинг њиме стекао значајан међународни престиж и реноме. Успешно усмеривши последњу рунду преговора између Саудијске Арабије и Ирана који су отпочели пре две године у Ираку, Кина је практично демонстрирала да је њен дипломатски дискурс о томе како не жели сукобе и хладноратовско супротстављање, већ стабилност и плодоносну и хармоничну сарадњу од које све стране могу да имају корист, утемељен у конкретном деловању, односно, да није флоскула или пука пропаганда.

С обзиром на то да је управо недавно понудио и план за успостављање примирја у Украјини, те да предстоји посета председника Си Ђинпинга Москви, а шушка се, и видео-састанак с украјинским председником Володимиром Зеленским, Пекинг је, оцењују азијски политичари, себе позиционирао као миротворца, насупрот САД, које великим испорукама наоружања Украјини и Тајвану одају устисак реметиоца светског мира.

Посредовањем у нормализацији односа Ријада и Техерана, Пекинг је не само успео да се наметне као кључни политички чинилац на стратешки важном Блиском истоку већ и да осигура стабилност за своје крупне инвестиционе пројекте у региону. Рецимо, само на недавно одржаном састанку Кине и земаља Персијског залива договорено је кинеско улагање од 30 милијарди долара.

Успостављањем моста између Ријада и Техерана, Кина је успела да себе поштеди дилеме којој од две међусобно непријатељски настројене земље да се приклони када је у питању економска сарадња, с обзиром на то да су јој обе потребне као тржишта и снабдевачи нафтом.

Чвршћим повезивањем са својим великим снабдевачима нафтом Ријадом и Техераном, Кина је осигурала и ефикаснији процес дедоларизације, односно, одвајања од америчке валуте у међународној трговини. Тиме она наставља да смањује зависност од америчког финансијског система и учвршћује сопствени економски суверенитет.

Саудијски интерес

Разлоге за слабљење политичког утицаја Вашингтона на Блиском истоку азијски коментатори виде најпре у чињеници да је администрација бившег америчког председника Барака Обаме реализовала геополитички заокрет с Блиског истока ка азијско-пацифичком региону у циљу обуздавања раста утицаја и моћи Народне Републике Кине.

Такође се акцентује чињеница да је влада у Вашингтону жестоко критиковала и на моменте делила лекције саудијској краљевској породици због кршења права жена и убиства америчког новинара и дисидента саудијског порекла Џамала Кашогија у Истанбулу, што је све пратила и медијска кампања на Западу у којој се Ријаду пребацивало и да кроз велике спортске догађаје и промоцију гигантских инфраструктурних пројеката покушава да скрене пажњу јавности и забашури своје злочине.

Свима је у сећању и Бајденова изјава током изборне кампање у САД у којој је обећао да ће од саудијског режима направити светског парију.

Више аналитичара такође истиче и чињеницу да након напада на нафтна постројење саудијске компаније "Арамко" на територији те државе, који су вршени коришћењем дронова иранске производње, САД нису учиниле довољно да казне Иран и одврате га од даље подршке јеменским побуњеницима и угрожавања саудијске безбедности.

По њима, пасивност Вашингтона по том питању у Ријаду се доживљава као одустајање САД од своје традиционалне улоге војног заштитника арапских земаља у Персијском заливу.

Помиње се и то да су, након што су развиле технологију црпљења нафте из уљних шкриљаца и постале самодовољне када је у питању црно злато, САД престале да га увозе из Саудијске Арабије како су то чиниле деценијама, због чега је њихов значај као економског партнера за Ријад опао.

То све, тврде они, навело је саудијски врх да направи сопствени геополитички заокрет ка Кини и Русији и да, мада то не значи и потпуно одрицање од војнополитичког савезништва са САД, себи дâ више спољнополитичких и трговинских опција, те умањи зависност од Вашингтона.

Окретањем Кини, као посреднику у преговорима, Ријад је, сматрају коментатори, практично интензивирао политику лавирања између великих сила Пекинга, Вашингтона и Москве, коју је започео пре неколико месеци када је одбио амерички захтев да повећањем производње нафте обори цене тог енергента и тако практично умањи приходе Русије и ослаби је.

Ирански интерес

С друге стране, интерес Техерана у споразуму о обнови међудржавних односа са Ријадом, који може довести до ублажавања сукоба у Јемену, Сирији, Ираку и Либији пре свега значи заустављање економског исцрпљивања земље, па чак и предах који може бити искоришћен за припрему за могући предстојећи напад Израела.

Наиме, блискоисточни аналитичари кажу да је Иран прилично одмакао у процесу обогаћивања уранијума и да се налази на прагу поседовања тог нуклеарног горива у концентрацији која је довољна за производњу најразорнијег оружја које је човечанство изумело, те да му због тога прети интервенција израелског ваздухопловства и диверзаната.

Поступајући у складу са жељом Пекинга за стабилност у нафтом и гасом богатом Блиском истоку, Техеран је направио и још један корак у учвршћивању веза с Кином које су му од егзистенцијалног значаја будући да се налази под санкцијама Запада.