Италијански радници упола мање плаћени од оних у САД

Много је фактора којима може да се објасни зашто се у последњих двадесет година италијанске плате нису усклађивале са повећањем трошкова живота.

Први је то што италијанска привреда није доживела раст, те на тај начин није могуће повећати плате.

Други проблем је продуктивност рада која је остала непромењена последњих деценија: то значи да је приход који је сваки радник произвео у последњих двадесет година остао више-мање исти док се у другим земљама увећао. Из тог разлога су италијанске плате остале на истом нивоу док су се немачке, француске и америчке повећале.

Ту су и други фактори који се тичу лоше припремљености предузетника и менаџера, обуке радника и веома спорог усвајања технолошких иновација.

По подацима Италијанске федерације за заштиту пореских обвезника и потрошача (Federazione Italiana a tutela dei contribuenti e dei consumatori), они који пружају 95 одсто радне снаге у Италији су компаније са мање од десет запослених, управо оне које јесу редовни клијенти Агенције за приходе и наплату банака.

"Све док држава буде узимала 70 одсто од зараде, плате ће увек бити два евра по сату и број сиромашних ће расти. Та ситуација ће нас натерати да плаћамо многобројне субвенције које спречавају улагање у економски развој земље. Мањи порези на рад значе и веће плате за све, а мање субвенција значи економски раст за све", изјавио је Марко Пакањела, председник Италијанске федерације за заштиту пореских обвезника и потрошача.

Указује да особа која ради скраћено радно време, зарађује у просеку 700 евра месечно, а 55 одсто уговора данас су управо они, док су особе које су највише погођене оне које имају између 30 и 50 година.

Италијански радници у просеку зарађују мање од 15.000 евра годишње од немачких радника, 10.000 мање од Француза и скоро половину од Американаца.

Италијанске плате су деценијама исте, а проблем је постао још израженији у овом моменту високе инфлације, тј. огромних поскупљења која осиромашују запослене са фиксном платом.

Дакле, узрок ниских плата у Италији је чињеница да економски систем није био у стању да се развије и расте као што се то догодило у другим земљама: у том смислу, италијанске плате су и огледало онога што се дешава у земљи.

Шта се догодило од шездесетих до данас

Од шездесетих година, бруто домаћи производ који мери производни доходак државе и који је, самим тим, и параметар који показује у каквој се ситуацији налази једна земља, доживео је велики пораст у складу са оним што се дешавало у другим земљама.

Но нешто је кренуло наопако деведесетих година, и од тада је остао на истом нивоу сем у периоду рецесије 2008, 2009. и 2020. године. Због изостанка раста БДП-а нису расле ни плате. У претходних двадесет година, италијанска плата је порасла за 0,5 одсто док је у Француској плата повећана за 23,9 одсто а у Немачкој за 20,1 одсто.

Плате у Шпанији су расле мало, слично италијанским – 0,7 одсто.

Многи стручњаци који се баве овом проблематиком у италијанској привреди сматрају да треба решити проблем продуктивности, односно повећати ефикасност производног система што је неопходно за економски раст.

Што се више производи у датом периоду, са истим производним факторима попут машина и радне снаге, то сте ефикаснији и продуктивнији. А продуктивнија компанија је и богатија компанија која је, онда, у стању да подигне плате својим радницима и да додатно улаже како би постала још продуктивнија.

Међутим, ако се то не догоди, ни зараде се неће повећати, јер су плате радника везане за продуктивност пословања. Што је продуктивност у земљи већа то ће и плате моћи више да расту, а та продуктивност зависи од много фактора: технологије, улагања у истраживачки рад, едукацију и формацију запослених, као и од модалитета укључивања радника у динамику компанија и сл.

Један од примера је и чињеница да се степен образовања у Италији не вреднује на прави начин, бар не код млађих од 30 година. Наиме, они имају више образовање од старијих радника али је њихова зарада по сату за 39 одсто мања од плате радника старијих од 50 година, а за 26 одсто мања од оних који имају између 30 и 49 година.

Са становишта продуктивности, Италија није у доброј ситуацији: 2020. године сваки сат рада је произвео око 55 долара БДП-а, наспрам 67 у Немачкој, 68 у Француској и 73 долара у Америци.

Један од узрока смањене продуктивности је и чињеница да је већина компанија у Италији у породичном власништву и оне често, за разлику од великих компанија не дају довољно простора иновацијама.

Улога синдиката

Многи економисти и стручњаци из ове области сматрају да велику улогу имају и синдикати, и да то делимично објашњава ниже плате у Италији него у другим земљама.

По њиховим подацима, скоро сви запослени у Италији добијају посао на основу колективног уговора о раду, тј. стандардних уговора о којима на националном нивоу преговарају синдикати, организације које представљају раднике и удружења послодаваца која представљају компаније.

Ови уговори утврђују основне услове радног односа, као што је број сати, празници па и минималну зараду за сваки ниво уговора која се обично разликује од позиције и искуства.

Постојање колективних уговора је имало за циљ заштиту ниско квалификованих радника који имају доста добру средњу зараду у односу на колеге у Европи.

Улога синдиката јесте од великог значаја за заштиту радника, али је овај механизам створио колатерални ефекат: са обзиром на то да се већина запошљавања обавља по готовим колективним уговорима, скоро да не постоји индивидуално преговарање између радника и предузећа које би било корисно када би се обухватили поједини аспекти конкретног радног односа: уколико радник има високо образовање или високу специјализацију, требало би да добија већу плату од запосленог који је мање квалификован. Међутим, то се не дешава, што за резултат има ниске плате оних који заслужују више.

Фриленсери који раде са пореским идентификационим бројем 

Још једна од тема јесте и драма плата оних италијанских радника који раде по систему partita IVA (порески идентификациони број).

По Италијанској федерацији за заштиту пореских обвезника и потрошача, само 1,1 одсто пријављује зараду већу од 100.000 евра годишње, док осталих 95 одсто зарађује 30.000 евра бруто годишње. Тако, ако фриленсер зарађује 30.000 бруто годишње, мора да плати и таксе од 9.000 евра годишње, након чега ће морати да одбије од плате трошкове за енергију, ренту те финансијске кредите, а то значи да би требало да живи са 30 одсто своје зараде.

Стручњаци кажу да ће – ако се настави на овакав начин – Италија имати милион грађана више којима ће бити потребна помоћ.

Разлике у зарадама међу италијанским градовима

Истраживање које је урадио Центар за студије "Таљакарне" анализирало је средњу плату грађана у Италији између 2019. и 2021. године.

Најмања зарада је у Ђенови где је годишња бруто зарада 16.031,20 евра и овај град се налази на десетом месту. Горе од њега су пласирани: Порденоне, Верона, Трст, Торино, Тренто, Кунео и Каљари.

На деветом месту је Виченца са 16.451,67 евра, на осмом Модена са 16.572,83 евра, на седмом Фиренца са 16.686,53 евра, на шестом месту је Ређо Емилија са 16.912,12 евра, на петом је Рим са 17.774,30 евра, а на четвртом месту је Парма са 18.175,33 евра.

На трећем месту је Болоња са 18.628,65 евра, на другом Болцано са 18.942,08 евра док је на првом месту Милано са 30.464,86 евра – што је дупло више од средње националне вредности.