Амерички позив Јапану да постави нуклеарне бомбе на својој територији

Рендал Шрајвер је као разлог за позив Земљи излазећег сунца на јавну дебату о прихватању нуклеарног оружја, навео "агресивну модернизацију" коју спроводе армије Северне Кореје и Кине и раст њиховог ракетног и нуклеарног арсенала.

Сам Шрајверов интервју, међутим, има функцију каписле којом се отпочиње таква дискусија и пацифистички настројеној јапанској јавности сугерише да превлада отпор према нуклеарном оружју и прихвати нову реалност.

Он је типични пробни балон, који у јавност најпре пусти неки тинк-тенк или пензионисани званичник, да би дискурс потом наставиле ниже рангиране активне дипломате и војници и, коначно, најужи врх државе.

Учестали позиви за постављање америчког нуклеарног оружја

Овде ваља напоменути да Шрајвер није први који је јавно поменуо могућност стационирања америчког нуклеарног оружја у Јапану. То је заправо, најпре, учинио утицајни бивши јапански премијер Шинзо Абе, после повлачења са те функције, одмах након почетка руске интервенције у Русији.

Он је прошле године, у својству посланика и вође највеће и најмоћније фракције унутар владајуће Либерално-демократске партије, јавно изнео идеју да би требало да се успостави механизам "дељења нуклеарног оружја" (по угледу на аранжман између земаља чланица НАТО-а) у којем би се америчке термонуклеарне бомбе привремено уносиле или стално стационирале на јапанској територији. 

Он је то учинио управо с намером да покрене серију расправа и дебата међу политичким партијама, унутар владе и у медијима, како би временом био превладан анимозитет који добар део јапанске популације осећа према нуклеарном оружју због бомбардовања Хирошиме и Нагасакија и вишедеценијског поистовећивања са пацифизмом, чији је суштински део супротстављање производњи, ширењу и употреби нуклеарног наоружања.

Сваку дискусију о томе, међутим, прекинуо је атентат на Абеа у јулу прошле године, па Шрајверов интервју, дат пола године након трагичне смрти бившег јапанског премијера, сада тему стационирања америчких нуклеарних пројектила у Јапану практично поново вади из фиоке, где је била привремено одложена.

То се подудара са све гласнијим и учесталијим изјавама високих владиних службеника у Републици Кореји да се армији њихове земље (слично чланицама НАТО-а које не поседују сопствено нуклеарно оружје) дозволи да учествују у одлучивању о распореду америчког нуклеарног арсенала у Источној Азији или допусти да развије сопствено нуклеарно оружје.

Влада у Сеулу, дакле, прижељкује моћ да сугерише америчким стратезима куда и када да упуте или усмере своје подморнице и бомбардере наоружане нуклеарним ракетама (што ови могу да прихвате или одбију).

Такав аранжман, сматрају поједини аналитичари, Пентагон тешко може да одобри, али оно што учесталим дискурсом о нуклеарном оружју Сеул може да постигне је то да Вашингтон пристане да своје нуклеарне бомбе под пуном сопственом контролом распореди у базе на територији Јужне Кореје.

Реч "пристане" овде је вероватно неприкладна, јер су гласни захтеви званичног Сеула и појединих политичких фигура у Јапану за распоређивање америчког нуклеарног оружја на њиховим територијама америчком државном и војном врху права музика за уши. Јер, шта је боље него моћи поставити нуклеарне ракете на буквално минут, два лета од престонице највећег стратешког супарника (Кине)?

Бојазан Токија и Сеула

За Токио највећа брига је тајванско питање, односно, могућност да би Народна Република Кина која је недавно поринула нови носач авиона и гради велике амфибијске бродове, осокољена руском интервенцијом у Украјини, за коју годину могла да се упусти у инвазију на то острво.

Евентуална кинеска интервенција би, с обзиром на географску близину Тајвана далекоисточној царевини и чињеницу да је јапанско острво Окинава крцато америчким маринцима и ваздухопловима, вероватно значила да би Токио по први пут од краја Другог светског рата и сам искусио оружани сукоб.

Ситуацију компликује и територијални спор, то што је мајушни ненасељени архипелаг Сенкаку (или Диаоју) који под својом контролом држи Јапан а на који право полаже Кина, такође близу Тајвана.

С друге стране, у Сеулу посебан страх изазива чињеница да је Северна Кореја прошле године успешно лансирала интерконтиненталну ракету "Хвасонг-17", чији је домет преко 15.000 километара и која може да дохвати било који део САД (Северна Кореја је први пут успешно испробала интерконтиненталну ракету 2017 - пројектил за који се тада веровало да може да досегне западну обалу САД). 

Тврдња да је ракета која је прескупа и премоћна да би била испаљена на југ Корејског полуострва изазива нарочиту забринутост у Сеулу, поготово у светлу чињенице да Север већ поседује читаву палету балистичких и крстарећих ракета кратког и средњег домета које су прикладније за такав напад, на први поглед звучи парадоксално. Међутим, логика која се налази иза тог страховања је смислена и оправдана. 

Наиме, јужнокорејски војни врх и влада се прибојавају да сада када Северна Кореја поседује функционално и моћно оружје којим може да озбиљно угрози читаве САД, Вашингтон више није спреман да у случају рата између Пјонгјанга и Сеула удари свом снагом на комунистичку државу.

Односно, они се брину да обећање Вашингтона да ће својим "нуклеарним кишобраном" заштитити Јужну Кореју више не важи јер је ризик за САД сада превелик – зато и траже да њихова армија учествује у одлучивању о поступању с америчким нуклеарним потенцијалом (америчким подморницама и стратешким бомбардерима) у Источној Азији.

Повратак америчких нуклеарних бомби у Источну Азију?

Ако би се оствариле најаве о увођењу америчког нуклеарног оружја у Источну Азију, то не би био преседан. У прошлости, нарочито током шездесетих година прошлог века, САД су на територији Јужне Кореје држале више стотина нуклеарних бомби.

Штавише, америчке нуклеарне ракете су до раних седамдесетих биле распоређене и на Тајвану и на јапанском острву Окинава, које је остало под америчком окупацијом све до 1972.

Такође, сматра се, да су нуклеарне ракете повремено на "мала врата" на америчким бродовима уношене и у друге делове Јапана, упркос општој пацифистичкој политици Токија, изјавама високих званичника и парламентарним резолуцијама о томе да Земља излазећег сунца не само да неће поседовати, већ ни дозвољавати присуство најразорнијег оружја на свету на својој територију.

Повратак америчког нуклеарног оружја на велика врата у Источну Азију, наравно, несумњиво би изазвао оштру реакцију Народне Републике Кине, пре свега у форми економских санкција против Јужне Кореје и Јапана, а онда и демонстрације војне силе. 

Ипак, владе у Сеулу и Токију бар формално би могле да то оправдају високим степеном развоја нуклеарног и ракетног наоружања Северне Кореје, односно, претњом од Пјонгјанга. Тај изговор има смисла и нарочито је веродостојан када је у питању Јужна Кореја. 

Он је и један од битних, ако не главни разлог зашто се 2017. Пекинг делимично придружио економским санкцијама Запада против Северне Кореје.

Наиме, највећа опасност која прети Пекингу од нуклеарног програма комунистичког режима у Пјонгјангу није постојање нуклеарних бомби у Северној Кореји само по себи, пошто је она идеолошки блиска и економски и политички зависна од Кине, већ могућност да би тај програм могао да послужи као исприка Американцима да стационирају своје нуклеарне ракете уз кинеску границу, односно, као изговор Јапану и Јужној Кореји да сами развију сопствено нуклеарно оружје. 

Евентуални повратак америчког нуклеарног оружја на Корејско полуострво могло би се описати као затварање пуног круга, па и сушта замена теза – Сеул тражи америчке нуклеарне бомбе због страха од нуклеарне претње Пјонгјанга, који је развио најразорније средство које познаје људски род управо да би се заштитио од технолошки и економски надмоћне и до зуба наоружане нуклеарне силе Сједињених Држава.