Столтенберг у мисији рушења јужнокорејске и јапанске политике немешања у туђе ратне сукобе

Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг посетио је далекоисточне земље Републику Кореју и Јапан почетком ове недеље у настојању да придобије њихову подршку у снабдевању и опремању украјинске армије која се суочава с хроничним недостатком оружја и муниције.

Обе државе су војно-политички савезници Вашингтона и производе наоружање и муницију у складу са НАТО стандардима, те, с обзиром на своју економску снагу и велике индустријске капацитете, потенцијално представљају моћан извор за снабдевање не само чланица тог војног савеза већ и украјинских снага које се све више ослањају на оруђа и опрему НАТО порекла.

И Сеул и Токио до сада су, међутим, Кијеву слали искључиво хуманитарну помоћ и војну опрему попут шлемова и шатора, која не може да проузрокује губитак живота.

Иначе, две економски и технолошки високоразвијене земље Далеког истока прошле године су у Мадриду први пут учествовале на самиту лидера чланица НАТО-а, а Јужна Кореја је отворила и сопствену канцеларију при седишту тог савеза.

Растуће глобалне амбиције НАТО-а

Северноатлантски савез не само да се након пада Берлинског зида физички проширио на целу Источну Европу и има амбиције да у будућности привуче централноазијске републике бившег Совјетског Савеза, већ у склопу своје стратегије опкољавања Русије и Кине последњих година пажњу усмерава и на продубљивање војних веза са традиционалним америчким савезницима у Азијско-пацифичком региону: Републиком Корејом, Јапаном, Аустралијом и Новим Зеландом.

Тако се у америчке и јапанске патроле у Јужном и Источном Кинеском мору, уз обале најмногољудније земље света, од 2020. укључују и ратни бродови европских чланица НАТО-а, Уједињеног Краљевства, Холандије и Немачке, док, на пример, Токио почиње рад на развоју ратног авиона пете генерације у сарадњи с Лондоном.

То би, скупа са међудржавним споразумима о размени и привременом стационирању људства и опреме чланица НАТО-а у поменутим земљама азијско-пацифичког региона, по творцима те политике требало да одврати Пекинг од интервенције на Тајвану и обузда његове покушаје да овлада читавим Јужним кинеским морем и тако угрози слободну пловидбу кроз њега.

У Сеулу Столтенберг је, јављају медији у Источној Азији, од домаћина затражио да упуте директну војну помоћ Украјини. Сматра се да се ово пре свега односи на гранате калибра 155 милиметара, које користе хаубице НАТО порекла, и давање дозволе да се јужнокорејски тенкови и артиљерија који ће бити испоручивани Пољској у наредним месецима употребе на ратишту у Украјини. Заузврат, понудио је помоћ алијансе у обуздавању опасности која Југу прети од севернокорејског нуклеарног програма.

Столтенберг је у Јужној Кореји, у настојању да домаћине убеди да се одрекну своје политике неуплитања у туђе конфликте и кроз испоруке муниције и оружја практично умешају у конфликт у Украјини, изнео аргумент да су земље попут Немачке, Норвешке и Шведске, па и Швајцарске, већ одустале од своје политике уздржавања од испоруке оружја државама које су у војном сукобу, па чак и ширег, вишедеценијског курса опште војнополитичке неутралности.

Незавидни положај Сеула

Време ће показати да ли ће та искривљена логика, по којој деструктивне грешке треба чинити јер их је претходно неко други (под притиском) већ починио, проћи на Далеком истоку. Оно, што се, међутим, већ сада може рећи је да та логика и Републику Кореју и Јапан ставља у за њих врло неповољан дипломатски, политички, па и безбедносни положај, као и да је вероватноћа да ће она, упркос великом ризику који у себи носи, бити прихваћена данас већа него пре.

Наиме, Република Кореја се налази у тешком положају јер се за своју безбедност у огромној мери ослања на САД, не само када је у питању присуство око 28.000 америчких војника на њеној територији већ и заштита коју добија од америчких носача авиона и њихових борбених група, стратешких бомбардера, подморница и тзв. "нуклеарног кишобрана" Вашингтона.

Такође, она је прошле године, захваљујући дозволи Вашингтона, успела да са Пољском склопи дивовске уговоре о продаји својих хаубица, тенкова, вишецевних ракетних бацача и авиона, који се базирају на америчким технологијама, укупно вредне преко 20 милијарди долара (РТС :: Пољска засула Сеул милијардама долара за оружје, РТС :: Пољска шаком и капом троши на јужнокорејско оружје), те сада има отворен пут за даљи велики уплив на тржиште европских чланица НАТО-а.

То све Сеул чини зависним и рањивим у односу на захтеве САД и НАТО-а, због чега је вероватноћа да ће се сагласити да директно испоручи оружје и муницију Украјини или дозволи Пољској да Кијеву проследи јужнокорејско наоружање које је купила висока.

Ту вероватноћу даље увећава чињеница да су у Сеулу сада на власти конзервативци председника Јун Сук Јола, који су у спољној политици традиционално настројени проамерички, те по правилу заузимају чвршћи став не само према северном суседу већ и Кини од својих прогресивних ривала. Уосталом, прошлог новембра у јужнокорејску јавност доспела је вест да је земља продала 100.000 граната САД, и мада је влада у Сеулу тада тврдила да је та муниција намењена попуњавању америчких резерви, извесно да ју је Вашингтон потраживао због Кијева.

С друге стране, испорука муниције и оружја јужнокорејског порекла Украјини могла би да подстакне Русију да одговори тако што ће снабдети Северну Кореју сопственим наоружањем, војним технологијама и знањем.

Има пуно тога што би Москва могла да учини за комунистичку државу династије Ким. Њена најслабија војна карика је изузетно застарела противваздушна одбрана и ваздухопловство с мноштвом апарата из педесетих и шездесетих година прошлог века. Оно, реалистично гледано, није у стању да се одупре масовном и прецизном бомбардовању из ваздуха које може да збрише или знатно ослаби иначе добро развијене севернокорејске стратешке снаге с нуклеарним потенцијалом и тако поништи предност коју Пјонгјанг има над јужним суседом.

Отуд, свака здружена вежба војски Јужне Кореје и САД, у којој учествују амерички ратни авиони пете генерације попут Ф-22 и Ф-35 и тешки бомбардери, изазива снажну анксиозност и реакције које се огледају у покретању мобилних јединица опремљених балистичким ракетама и пробама њиховог лансирања.

Односно, за Северну Кореју противваздушни системи које поседује Русија и који важе за најбоље у свету, ако не скупи и најмоћнији С-400, онда бар његов претходник С-300, као и средства за заштиту објеката и трупа попут "панцира" и ТОР-а, представљају насушну потребу и затворили би огромну рупу у одбрани те земље. Обука севернокорејских пилота и испорука ударних хеликоптера и авиона четврте генерације из породице "сухој" и "миг" били би још једна велика услуга коју би Русија могла да учини свом комунистичком суседу у склопу свог одговора на евентуални непријатељски потез Јужне Кореје и Јапана. Исто се може рећи и за технолошко унапређење, чини се, релативно примитивних севернокорејских дронова.

Јужној Кореји су потребни добри односи са Русијом, јер она као и Кина, има утицај на режим у Пјонгјангу и ако то пожели може да га више подупре не само војно већ и економски, те у будућности може одиграти битну улогу у преговорима за формално окончање Корејског рата и евентуално уједињење две Кореје.

И Јапан између чекића и наковња

Развој ситуације у којем би Русија на испоруке наоружања америчких источноазијских савезника Украјини одговорила пружањем великог доприноса војном јачању Демократске Народне Републике Кореје у безбедносном смислу, наравно, не би одговарао ни Токију.

И сам Јапан се налази у незавидној ситуацији, јер се, као и Јужна Кореја, за своју безбедност умногоме ослања на САД, а истовремено има и територијални спор са Русијом у вези са острвима из јужног дела Курилског ланца, те не жели да се одрекне нафте и гаса које добија из пројеката на руском острву Сахалин у које је пуно уложио у протекле две и по деценије. Односно, ако би да би одобровољио САД и НАТО, Јапан послао своју муницију и оружје у Европу, он би даље еродирао своју ионако слабу преговарачку позицију у спору са Русијом и ризиковао једнострани раскид сахалинског уговора.

Званични Токио наишао би и на немало противљење домаће јавности, јер упркос томе што медији у Јапану склони пресликавању по Русију изразито неповољног извештавања англосаксонских медија о Украјини, у друштву постоји снажно уврежено уверење да земља не треба да се меша у конфликте у иностранству и треба да остане верна принципима послератне пацифистичке политике.

Ипак, чињеница је да је далекоисточној царевини, суоченој са брзим јачањем морнарице, ракетне артиљерије и ваздухопловства Народне Републике Кине, треба снажан савез са Вашингтоном, те да јој одговара присуство војних бродова европских чланица НАТО-а у региону. Такође, она је још за владе покојног бившег премијера Шинза Абеа почела одступање од своје традиционалне послератне пацифистичке политике, тиме што је ублажила или уклонила ограничења у вези са извозом наоружања, ангажовањем војске ван сопствених граница и набавком офанзивног оружја.

Ту политику сада наставља премијер Кишида, који је у Абеовој влади служио као министар иностраних послова и који је ушао у пројекат дуплирања издвајања за армију и масивног наоружавања пројектилима који могу да покрију територију Северне Кореје и досегну обалски појас Кине.

Ширење НАТО-а на Тихи океан?

У Земљи излазећег сунца, поред уобичајених идеолошких флоскула о томе како "ауторитарне Русија и Кина предводе реакцију против међународног поретка заснованог на правилима" и оцене да би "победа Русије послала поруку ауторитарним режимима да могу да остваре своје циљеве бруталном силом", која у Токију продубљује анксиозност да би моћни сусед Кина могла да, како војни врх у Вашингтону сугерише последњих годину дана, покрене операцију за заузимање Тајвана и притом угрози јапанске територије недалеко од тог острва, Столтенберг је домаћина даровао и осудом најмногољудније земље света, назвавши је "силеџијом која малтретира суседне земље".

Јапански премијер Фумио Кишида је на заједничкој конференцији за штампу изјавио да ће његова земља отворити канцеларију при НАТО-у и редовно присуствовати његовим састанцима, а судећи по званичном саопштењу, Јапан ће са највећим светским војним савезом сарађивати у областима као што су кибернетска безбедност, информациони рат, пројекти везани за војне сателите и размена напредних технологија.

Играјући на карту страха од Кине, али и свог великог тржишта, НАТО, који сада већ очигледно има амбицију да се протегне практично преко целе земљине кугле, настоји да се приближи Јужној Кореји и Јапану и, нудећи им сарадњу у парирању Пекингу и Пјонгјангу, увуче их у конфликт у Украјини, што им се може вратити на начин на који они то не желе.

Како би ограничили штету коју може да изазове пристанак на сарадњу, Сеул и Токио би могли да изаберу опцију да удовоље захтевима НАТО-а не тако што би своје оружју и муницију директно упутили на ратиште, већ тако што би посредно, попуњавањем војних складишта чланица тог савеза, њима омогућили да своја постојећа средства предају Украјинцима.