Од каубоја до НАТО-а – како су амерички закони о оружју искоришћени у легализацији рата за Косово

Прошла је 21 година од легендарног филма „Куглање за Коломбајн” (Bowling for Columbine) америчког режисера Мајкла Мура. Оскаровац, највећи документарни филм свих времена према избору Међународног удружења документарних филмова и поред планетарне популарности коју је стекао – за две деценије ич није утицао на промену америчке друштвене и државне свести према оружју.

Назив Муровог филма свирепији је од хиљаду речи. Повод за документарац је масакр у средњој школи у Коломбајну у Литлтону, Колорадо, који се догодио 20. априла 1999. године када су убице 13 ученика ове школе, Ерик Харис (18) и Дилан Клеболд (17), само неколико сати пре стравичног злочина и оружаног масовног убијања отишли на куглање. Отуд наслов.

Ни апели појединих америчких званичника, као ни Муров филм који је беспоштедна критика америчког друштва и државе наоружаних до зуба, нису успели да направе значајнији искорак у промени лабавих закона о контроли оружја у рукама обичних грађана Америке.

Апели су храбрији и гласнији непосредно после случајева монструозних убистава и самоубистава у САД која су се кроз последње две деценије само умножавала. Данас, статистички гледано, никад више убистава није било, а исто је и са оружјем у власништву цивила – неупоредиво га је више.

Оружано насиље – део америчке свакодневице

Овог уторка, 24. јануара, два ученика су погинула у школи у Де Мојну, у америчкој савезној држави Ајова. Ученици од 16 и 18 година су преминули у болници, пуцњава у којој су страдали резултат је обрачуна између банди.

Истог дана стигла је и вест из Калифорније да је на две локације у Халф Мун Беју у пуцњави на фарми печурака седморо људи убијено. Пуцао је 67-годишњи мушкарац, који је убрзо ухапшен. Узрок злочина непознат.

Три дана раније, 21. јануара, исто у Калифорнији у округу Лос Анђелес догодила се још једна пуцњава. У плесном студију, у Монтереј парку после 22 сата, сасвим близу места где је на десетине хиљада људи прослављало кинеску Нову годину, убијено је десеторо људи, а још десеторо повређено. Осумњичени нападач је извршио самоубиство кад га је опколила полиција.

Оружано насиље део је америчке свакодневице. Само између 1968. и 2017. године било је милион и по смртних случајева у оружаним нападима што је, већ је опште место, више од броја погинулих америчких војника у сваком рату у којем су учествовале Сједињене Државе, од рата за независност 1775.

У последње време још је страшније. Према подацима америчких центара за контролу и превенцију болести, од ватреног оружја страдала су 45.222 Американца само у 2020. години, било убиством или самоубиством, што је за 25 одсто више него 2015, преноси Би-Би-Си.

НАТО бомбардовање Србије

Највећи лобиста за оружје у САД је Национално удружење власника оружја којем је Мур у свом филму о Коломбајну посветио неопходну пажњу.

Посебно се старао да „допре” до глумца Чарлтона Хестона, који је у време трагедије 1999. био председник удружења власника оружја. Они су у Америци увек имали буџет за лобирање међу конгресменима. У Тексасу и Џорџији, тако, грађанима не треба дозвола да би носили пиштољ.

Пре него што се догодио стравични злочин у Коломбајну, тог дана амерички медији су извештавали о највећем једнодневном НАТО бомбардовању Србије, које су предводили амерички председник Бил Клинтон и генерал Весли Кларк.

„Било је јутро 20. априла 1999”, каже Мур у филму и наставља: „То је било јутро скоро као и свако друго у Америци. Сељак је радио своје послове на фарми. Млекар је испоручио млеко. Председник је бомбардовао другу земљу чије име нисмо могли да изговоримо.”

Само три године пошто је покупио све могуће награде за свој филм, Мајкл Мур је 2004. генерала Кларка подржао у кандидатури за председничку номинацију у Демократској странци.

Исте те 2004. појавила се и књига америчке новинарке Стејси Саливен Be not afraid for you have sons in America о томе како су Сједињене Државе, управо захваљујући својим либералним законима о куповини и извозу оружја, „увучене у рат на Косову”.

Јунак Саливенове у овој књизи по којој је снимљен документарац „Бруклинска веза” је Фљорин Краснићи, америчко-балкански бизнисмен, једно време и посланик Самоопредељења али пре свега албански херој деведесетих, који је успео да прикупи 30 милиона долара за финансирање ОВК.

Звезда документарца „Бруклинске везе” искористио је америчке лабаве законе о куповини и извозу оружја и наоружао ОВК.

Јесу ли Кларк, Краснићи и Мур волели филмове Чарлтона Хестона

На први поглед, холивудска прича. У Америку је пристигао 1988. преко мексичко-америчке границе, у гепеку белог кадилака, сведочио је потписници ових редова 2005. године.

Деценију касније као бруклински мајстор за кровове, Краснићи је наоружао Ослободилачку војску Косова, извозио маскирну униформу, муницију и оружје из Америке, преко албанске границе, на Косово у време санкција.

Уследила је војна интервенција најмоћније алијансе на свету која је трајала 78 дана и коштала 11 милијарди долара.

Саливенова је потписници ових редова пре 18 година у разговору за НИН испричала да, према америчким законима, сакупљање новца, куповина и пошиљке војне опреме и оружја било којој герилској војсци нису илегални све док се та војска или организација не налази на званичној специјалној листи Стејт департмента за терористичке организације. А ОВК није била на листи терориста.

Ако се из Сједињених Држава износи до три снајперске пушке, тумачила је Саливенова, ниједан амерички закон није прекршен.

„Ја сам прилично убеђена да су америчке обавештајне службе знале о илегалним, великим пошиљкама које је направио Фљорин Краснићи, али никад нисам могла то да потврдим. Немам изворе у обавештајним службама, а прес-службе ДИА и ЦИА никада нису одговориле на моје позиве", казала је Саливенова (НИН, бр. 2854, 8. септембар 2005).

Оружје је авионима транспортовано у Албанију, преко Швајцарске, због чијих је цариника Фљорин Краснићи морао да купи слона у Танзанији и оснује ловачко друштво у Тирани. У Албанији је стационирано у војном кампу Бајрам Цури, а одатле на Косово, у руке Рамушу Харадинају.

Иначе, Весли Кларк је присуствовао једној од донаторских вечери на којима је прикупљан новац за ОВК. А Краснићи је, годинама касније, као и Мајкл Мур, подржао Кларкову председничку кампању. Пре свега – финансијски.

Други амандман америчког Устава – вечита предизборна тема

У Другом амандману стоји дословно овако: „Право на држање и ношење оружја. Добро уређена милиција неопходна за сигурност слободне државе, право народа да држи и носи оружје, не може се ограничити.”

Овај је амандман ратификован у Конгресу САД пре 231 годину – 15. децембра 1791. Три године пошто је донет сам Устав САД 17. септембра 1787.

Првих десет амандмана су Повеља права која људима у САД гарантује људска права и слободе и ограничава моћ савезне државе. Од слободе говора, штампе и вероисповести до права на правично суђење и заштиту од незаконитог претреса и пленидбе имовине.

Оправдано, Други амандман није богзна како јасан, с обзиром на историјску дистанцу. Формулисан је и донет на предлог Џејмса Медисона, четвртог по реду председника САД, као и цела Повеља права.

У основи овог амандмана крију се безбедност и заштита грађана од тиранске власти оног доба.

У том смислу, посреди је романтичарски дух с краја 18. века, национална слобода и потреба да се формирају грађанске снаге или „народна милиција” која ће гарантовати слободу државе од свакојаких тирана.

У то доба је наоружани народ био симбол демократије не само у Америци, а то је трајало и који век касније. Данас постоји америчка војска, оружане снаге САД као гарант безбедности грађана САД и рекло би се да је овај амандман – застарео. Да ли је тако?

Други амандман Устава је предмет спорења у САД и једна од вечитих дебата између републиканаца и демократа. Питање је веома политичко, јер се заговорници контроле оружја супротстављају већинском становништву које жестоко штити своје уставом загарантовано право на ношење оружја.

Тако се, у председничкој кампањи 2016, Доналд Трамп позвао на Други амандман сугеришући „онима чија права штити овај амандман” да средствима која су у складу с њим спрече госпођу Клинтон да га укине уколико дође на власт.

Хилари Клинтон је, очекивано, казала да Трамп призива насиље и да његове речи могу имати трагичне последице.

Као што се не може лако тврдити да је Други амандман Устава САД узрок оружаног насиља и масовних убистава, исто тако се о њему не може говорити као о гаранту безбедности и слободе америчког народа.

Напротив, утисак је да усавршавање и друштвеног и државног система безбедности у САД иде руку под руку с порастом убистава у Америци о чему прецизно, до детаља, говори две деценије стара Мурова прича о узроцима злочина у Коломбајну.

Бајден и Врховни суд: ударио тук на лук

„Забога, колико смо још покоља спремни да прихватимо”, питао је председник Сједињених Држава Џозеф Бајден после крвопролића маја прошле године у основној школи у Јувалдеу у савезној држави Тексас, када је убијено деветнаесторо деце и два наставника, а десеторо деце повређено. Нападач је био осамнаестогодишњак, убијен је.

Бајден је у то време потписао Закон о контроли оружја. Тим законом, који су подржали и демократе и републиканци, озваничена је прва реформа промета оружја на федералном нивоу за последњих тридесет година у Сједињеним Државама.

Након свега, рекло би се да је то „историјски договор” између демократа и републиканаца прошле године, о контроли оружја у САД. Нису усвојене све забране на којима су демократе инсистирале, али закон је предвидео детаљније безбедносне провере за најмлађе купце оружја, строже услове за продавце оружја...

Ипак, да није све било тако „историјски”, говори и чињеница да је Представнички дом Конгреса САД гласао са 234 према 193 у корист овог закона, само дан после одлуке Врховног суда која је проширила права грађана у вези са оружјем.

Укратко, истовремено са Бајденовим законом, Врховни суд САД први пут је прогласио да Устав САД „штити право појединца на ношење пиштоља у јавности ради самоодбране". Тако су поништена ограничења државе Њујорк на ношење скривеног пиштоља изван куће.

Врхуни суд је утврдио да је закон из 1913. године прекршио право особе на држање и ношење оружја утврђено Другим амандманом америчког Устава.

Није много помогло што је амерички председник осудио одлуку Врховног суда. Одлука Врховног суда домино ефектом руши ограничења у другим америчким државама у погледу употребе ватреног оружја широм земље.

Куглање на живот и смрт

Последње три године – 2020, 2021. и 2022. забележено је више од 600 масовних стрељања (по години), пише Би-Би-Си, али у САД још немају јединствену дефиницију за „масовну пуцњаву”. Архив за оружано насиље дефинише, међутим, масовно стрељање као злочин у којем је четворо и више људи повређено или убијено у кући или на јавном месту.

У најсмртоноснијем таквом нападу, у Лас Вегасу 2017. године, погинуло је више од 50 људи, а 500 је рањено. У великој већини масовних пуцњава, међутим, погинуло је мање од 10 људи. Кад је реч о школама, податке има специјализовани сајт Education Week.

Ту се може пронаћи податак да је прошле, 2022. године била 51 пуцњава само у америчким школама у којима било повређених или смртних случајева, а од 2018. било их је 150.

И количина оружја у САД је драстично порасла. Данас је процена да на стотину становника има 120,5 комада ватреног оружја, а 2011. било је 88 комада на 100 становника. Није ни чудо јер само од јануара 2019. до априла 2021. седам и по милиона одраслих у САД, што је скоро три одсто становништва, први пут су постали власници неке врсте оружја.

Куглање је, иначе, популарна игра у целом свету. Прва стандардизација правила, према неким изворима, објављена је у Њујорку 1895. године.