Сингапур као регионална сила – од шкампа, преко бодљикавог прасета, до делфина

Сингапур, сићушна држава уз ивицу Малајског полуострва, светски је позната по производима електронске индустрије, финансијским услугама и луци која је међу прве две у свету по количини терета који се у њој претовари. Мало је, међутим, познато да та острвска државица поседује завидну војну силу, која по бројности, наоружању и обучености надмашује армије много већих земаља.

Наиме, у саставу сингапурске војске се налази 72.000 активних припадника и око 300.000 резервиста. Војни врх може да рачуна на око 1,2 милиона грађана старости 18 до 49 година способних за војну службу.

Земља има обавезни војни рок за мушкарце који траје две године, те пружа прилику и женама које то желе да служе у оружаним снагама.

Ваздухопловство без неба

Но, посебно интересантно је сингапурско ратно ваздухопловство, које је међу најјачим у свету, иако држава поседује територију од само 728 квадратних километара и стога готово да нема небо на којем би оно могло да лети.

Сингапур, наиме, има више ратних авиона од економски добростојећих земаља с далеко већом популацијом, као што су на пример Холандија или Шведска, и у свом арсеналу од око 230 летелица у активној употреби поседује ловце-бомбардере америчког порекла, Ф-35, Ф-16 и Ф-15, као и ударне хеликоптере "апач".

Поред извиђачких и транспортних, сингапурско ваздухопловство има и летелице за снабдевање горивом, што указује на његову способност да пројектује моћ на велике удаљености.

Тајна његовог функционисања, између осталог, лежи у томе што се његови припадници континуирано обучавају у САД – око 1.000 сингапурских пилота, механичара и оружара стално борави, односно, непрекидно се ротирају у САД, где обављају обуку и усавршавање на сопственим летелицама. Континуирана летачка обука се врши и у Француској и Аустралији, а Сингапур такође повремено изнајмљује ваздушни простор других земаља, као што су Тајланд и Нови Зеланд, за вежбе.

Наравно, војна моћ Сингапура, укључујући ту и скупо ваздухопловство, ослања се на његову економску моћ. Тај град-држава у протеклих пет деценија је трошио између три и пет и по процената бруто друштвеног производа на армију. Крајем прве и почетком друге деценије овог века био је пети увозник оружја на свету и трошио и до четвртину свог државног буџета на одбрану.

Сингапур је у 2021. години, када је његов per capita БДП достигао чак 72.700 америчких долара, за одбрану издвојио 11,5 милијарди, што значи да је утрошио за четвртину више новца на војску од суседне Индонезије, која има око 279 милиона становника (50 пута више него Сингапур, у којем живи 5,6 милиона људи углавном кинеског, малајског и индијског порекла).

Сингапурски војни буџет је у више наврата, укључујући ту и 2022, достизао 12 милијарди долара.

Израелци утемељивачи сингапурског система одбране

У тренутку када је стекао потпуну независност (или, многи би нагласили, био избачен из федерације са Малезијом) у августу 1965. Сингапур није имао сопствену армију, мада су у граду и даље биле присутне британске колонијалне трупе (Малајско полуострво отргло се колонијалној власти Лондона 1963. године). Оне су 1967. најавиле повлачење из Сингапура најпре за средину седамдесетих, па онда за 1971. годину – неповољни преокрет који је у руководству младе државе изазвао велику забринутост, не само у безбедносном већ и економском погледу, будући да је британска војска запошљавала хиљаде локалних становника, а њени војници били важан потрошачки слој.

Сингапур се посветио изградњи армије од нуле, за шта је тражена помоћ од других држава. У настојању да у условима Хладног рата остане несврстана, влада на челу с правником и промућурним технократом Ли Кван Јуем одлучила је да трансфер знања и искустава потребних за успостављање одбрамбеног система затражи од Индије, Египта и Израела. На њен позив најодлучније се одазвала у то време политички и економски врло изолована јеврејска држава.

Куриозитет је да су, пошто је Сингапур окружен муслиманским земљама Малезијом и Индонезијом, израелски војни стручњаци који су га посећивали били представљани као Мексиканци, због чега су за посао успостављања сингапурске армије намерно бирани јеврејски официри тамније косе и пути.

И када је наоружање у питању, Сингапур се у раним данима у доброј мери ослањао на набавке из Израела, а Шестодневни рат из 1967, у којем је јеврејска држава остварила невероватни тријумф против коалиције арапских земаља, потврдио је исправност одлуке прагматичног Лија да се окрене Тел Авиву.

Две државе и данас имају одличну војну сарадњу – сматра се да је Сингапур важан финансијер развоја и усавршавања израелског система противваздушне одбране "Гвоздена купола", док израелски официри и даље обављају улогу саветника у Сингапуру.

Концептуална еволуција сингапурске армије од "шкампа" до "делфина"

Чувена је метафора бившег дугогодишњег премијера Сингапура Ли Кван Јуа која сумира чему се стремило у време када је по стицању независности уз израелску помоћ грађена сингапурска армија: "У свету у којем велике рибе једу мале, а мале рибе гутају рачиће, Сингапур мора да постане отровни рачић од којег се добију стомачне тегобе ако се поједе."

Та изјава је одражавала реалистичну свест да Сингапур као град са у то време малом популацијом и неразвијеном економијом не би могао да се одупре ни релативно малим војскама, те да би, уместо настојања да одбије непријатеља или потпуно спречи окупацију, требало да се труди да им буде што тежи залогај. То је подразумевало милитаризацију друштва, односно изградњу система у којем сваки здрав мушкарац уме да рукује оружјем и познаје основе војне тактике, те може да ефикасно учествује у герилској борби.

Већ петнаестак година касније, од почетка осамдесетих, Сингапур је променио доктрину јер је захваљујући куповинама велике количине савремене војне опреме и обавезном војном року дошао у посед довољно оружја и људства да се добро утврди и евентуалном непријатељу зада озбиљне ударце и ван своје територије.

То је важно стога што су сингапурска армија и економија врло рањиве када су у питању бомбардовање из ваздуха и гранатирање због велике концентрације касарни, аеродрома, електричних централа, нафтних и бродских терминала на малом простору – то диктира потребу да сингапурска војска офанзивом ван своје територије удаљи летелице и артиљеријска оруђа противника од свог града.

Сингапур је осамдесетих почео и да развија сопствену војну индустрију и данас производи пушке и митраљезе, оклопне транспортере, борбена возила пешадије, хаубице, дронове, патролне бродове и друго.

У последњим деценијама двадесетог века, дакле, у употребу је ушла метафора о Сингапуру као "бодљикавом прасету", које непријатељу наноси несносни бол и никако не одустаје од борбе.

На уласку у овај век, захваљујући великим искорацима у развоју ваздухопловства и морнарице, војни коментатори у Сингапуру почели су да своју земљу пореде са делфинима, животињама које нису велике и снажне као китови или ајкуле, али су покретљиве, сналажљиве и могу да ефикасно нападну грабљивице крупније од себе.

Сингапур је, наиме, последњих деценија пошао путем изградње ратног ваздухопловства које не само да може да нанесе велике губитке евентуалном агресору већ заиста оствари превласт у ваздуху против територијално и популационо већих суседа.

Значај војне сарадње са САД

Војна снага Сингапура не заснива се само на обавезном војном року и великим улагањима у набавке наоружања, домаћу војну индустрију и обуку, већ и у патриотском образовању и јачању осећања припадности држави и утврђивању сингапурског идентитета кроз заједничко служење армије припадника међусобно врло различитих етничких група: Кинеза, Малајаца и Индијаца.

За Сингапур су у безбедносном смислу протеклих деценија били важни и специјални војни односи с Вашингтоном – острвска држава са око пет и по милиона становника дозвољава америчким трупама приступ њеним војним базама и велики је муштерија америчког наоружања.

Сингапур је база заједничких антитерористичких операција нарочито против гусара у Мореузу Малака, са његових аеродрома у осматрање морских пространстава полећу амерички извиђачки авиони, а из луке у патролирање упућују амерички ратни бродови. У последњих неколико година чак се помиње могућност да би читава једна америчка флота могла да буде стационирана у луци у Сингапуру.

Даље, тај град-држава, у којој је око три четвртине становништва кинеског порекла, поседује 24 вишецевна бацача ракета ХИМАРС, а поред горе наведених летелица, у свом саставу има и транспортне хеликоптере "чинук", небеске тегљаче Ц-130 "херкулес" и друго тешко и скупо наоружање америчке производње.

Штавише, према подацима америчког министарства спољних послове (Стејт департмента), само у четворогодишњем периоду од 2017. до 2021. Сингапур, који се налази у исламском окружењу и углавном страхује од могућности да га прогута суседна Малезија, издвојио је око 27,4 милијарде америчких долара за набавку оружја, опреме и муниције у САД.

Највећи део тог новца усмерен је за набавку нових ратних бродова вишеструке намене и 12 авиона пете генерације са способношћу вертикалног слетања Ф-35Б.

Сингапур, међутим, има и планове за даље опремање своје војске наоружањем европске производње, нарочито немачким подморницама 218СГ класе "непобедиви" (од којих је једна већ ушла у употребу) и тенковима "леопард 2", те "Ербасовим" хеликоптерима "суперпума" Х225М.