Да ли САД стратегијом притиска убрзавају крај униполарног поретка

Дипломате и државници често отворе душу после одласка у пензију. На предавању уприличеном у Источноазијском институту Националног универзитета Сингапура (НУС) прошлог месеца, бивши дугогодишњи министар иностраних послова Сингапура Џорџ Јио анализирао је међународну позицију и политичко стремљење Кине с акцентом на њене односе са Вашингтоном и земљама чланицама Асоцијације нација Југоисточне Азије (АСЕАН).

Он је тада оценио да Вашингтон политиком притисака на Кину и Русију настоји да очува своју војнополитичку и економску хегемонију у свету, што може бити контрапродуктивно и довести до обрнутог исхода, односно њене ерозије.

На необично јасан и недвосмислен начин Јио је позвао САД да прихвате растућу мултиполарност и уместо агресивних покушаја за обуздавање Кине нађу себи конструктивно место у том новом поретку.

Џорџ Јио је кинески хришћанин рођен у Сингапуру 1954. Он има чин бригадног генерала који је стекао у ратном ваздухопловству. У влади богате државе на ободу Индокинеског полуострва служио је као министар иностраних послова у периоду од 2004. до 2011. године, а претходно се налазио и на челу низа других министарстава: информација и телекомуникација, финансија, здравља и трговине и индустрије.

Антикинеска политика Вашингтона

У предавању на најугледнијем сингапурском универзитету Јио је указао на неколико неправди, пропуста и агресивних потеза у политици САД према Кини у овом веку.

Он је, на пример, истакао да је бивши амерички председник Џорџ Буш млађи 2008. године сазвао прву конференцију земаља "Групе 20", јер је након велике финансијске кризе коју је генерисао Волстрит постало јасно да "Група 7", састављена искључиво од западних земаља и њиховог савезника Јапана, нема снагу да заустави негативна кретања у светској економији коју је та криза проузроковала. С тим у вези Јио је приметио да "није било захвалности за оно што је Кина учинила" када је након финансијске кризе одрешила кесу и извршила велика улагања како би повукла светску економију и помогла да се заустави рецесија, што сугерише "да ће, када се следећи пут деси финансијска криза, Кина бити уздржанија у свом одговору."

Америчко-кинески односи, оценио је он, погоршали су се за време владе председника Обаме, који је скупа са државним секретаром Хилари Клинтон "започео заокрет на Исток, који је уствари био заокрет против Кине". Реч је о промени у вредновању стратешког значаја региона, која је подразумевала пребацивање војног, политичког и економског фокуса деловања САД у иностранству са Блиског и Средњег Истока на азијско-пацифички регион инспирисано растом економског утицаја и војне моћи Кине.

Потом, прокоментарисао је Јио, Вашингтон је проширио Транспацифичко партнерство (ТПП), међународни уговор о слободној трговини између земаља с обода Тихог океана, и "претворио га у антикинеску коалицију". Он је додао да су САД укључиле Вијетнам у ТПП и биле спремне да му дају посебан, преференцијални третман, иако његова економија реално није била спремна за режим који диктира тај споразум, алудирајући да је то учињено како би се Кина, која није била укључена у тај трговински оквир упркос томе што је највећа економија у региону, даље економски изоловала.

Иначе, ТПП, који је у коначној форми требало да обухвати 12 земаља на ободу Пацифика, укључујући ту САД, Канаду, Аустралију и Јапан, у последњем тренутку, након више година интензивних преговора о укидању или драстичном смањењу царина и квота за увоз, одбацио је политички врх у Вашингтону због страховања и незадовољства домаће јавности да би он могао да доведе до масовног увоза јефтиних производа из иностранства и тако поткопа поједине сегменте домаће привреде, те проузрокује отпуштања радника (РТС :: "Потапање" америчке хегемоније у Азији).

У својој анализи кинеско-америчких односа Јио је и напоменуо да је "Вашингтон је подржао и вероватно подстакао Филипине да поднесу тужбу Сталном арбитражном суду у Хагу" против Пекинга у вези територијалног спора између две државе у Јужном кинеском мору. Без присуства кинеских јуриста, "промућурни амерички адвокати су надмудрили Кину у тој правној игри", констатовао је он и истакао да је Пекинг искористио време до званичне одлуке трибунала 2016. која је по њега била неповољна да "невероватном брзином увећа и утврди седам локација у том мору".

Пекинг, наиме, полаже право на око 80 одсто акваторије тог водног пространства у којем се налазе резерве од око 11 милијарди барела нафте и 5,4 билиона кубних метара гаса и у којем се одвија скоро трећина укупне светске поморске трговине. Кина се, поред Филипина, око територија у њему спори и са Вијетнамом и владом у Тајпеју. Од почетка 2010-их, како би остварио физичку контролу над тим морем огромне стратешке вредности Пекинг је систематски насипао земљу на атоле у њему и онда на њима градио пристаништа, полетно-слетне стазе, прислушне и радарске станице.

Томе се снажно супротстављају САД, које слањем војних бродова и авиона на патроле кроз подручја које Пекинг сматра својом територијом настоји да спречи остваривање те контроле.

Заоштравање односа Вашингтона и Пекинга

Џорџ Јио у свом предавању на Националном универзитету Сингапура истакао је да је Кина у прошлој деценији кроз обимну инвестициону иницијативу "Појас и пут" утемељену 2013, стратегију за развој индустрије и освајање нових технологија "Произведено у Кини 2025." и оснивање "Азијске банке за инвестиције у инфраструктуру" (АИИБ) (Азијски џин разбија финансијски монопол Запада, Источњачка алтернатива ММФ-у и Светској банци) успела да створи ситуацију у којој она више не зависи од света, већ свет зависи од ње.

Осврћући се на тарифе на кинеске производе које је почела да уводи администрација бившег председника Доналда Трампа како би умањила дефицит у трговини с Пекингом, те америчке санкције против кинеског гиганта из области телекомуникација "Хуавеј", Јио је оценио да су се билатерални односи Кине и САД "под Трампом знатно погоршали", док се "под Бајденом нису поправили" и изнео опаску да су САД промениле правила трговања у тренутку када им више нису одговарала.

"Синђијанг, Тибет и Хонг Конг додати су на листу незадовољстава Запада" (у односу на Кину), додао је он, док је пандемија ковида само "продубила поделе" између Вашингтона и Пекинга - јасна примедба на снажне оптужбе против Кине у САД да је она, у најбољем случају услед своје неодговорности а могуће намерно, пустила смртоносни вирус из лабораторије у Вухану, који је однео више од милион америчких живота.

У кратком коментару догађаја из прошле године, када су након посете председавајуће Доњег дома америчког парламента Ненси Пелоси, која је у Пекингу схваћена као израз настојања да се подржи де факто независност Тајпеја, тензије у Тајванском мореузу достигле врхунац (Лична заоставштина Ненси Пелоси - посета која ће ојачати или угрозити Тајван), Јио је упозорио да је "константно коришћење Тајвана као монете за поткусуривање опасно јер је он јасна црвена линија за Кину."

Осврћући се на узроке велике затегнутости у односима Вашингтона и Пекинга, Јио је изразио мишљење да "тренутни конфликт између САД и Кине вероватно није могао бити избегнут јер је од краја 2001. када је Кина приступила Светској трговинској организацији до почетка епидемије ковида у 2019. реални кинески БДП порастао седам пута...и негде око 2016. премашио амерички", па је "пре или касније морало доћи до испитивања снага и надметања у вољи." 

Хибридни рат САД и њених савезника против Русије 

У контексту рата у Украјини и чињенице да је Сингапур једина држава АСЕАН-а која је Москви тим поводом увела санкције, посебно је интересантно виђење које је искусни сингапурски дипломата изнео у вези деловања Запада против Русије.

Наиме, говорећи како је руска интервенција у Украјину краткорочно ублажила притисак на Кину, Јио је без задршке изјавио да "САД и њени западни савезници тренутно воде хибридни рат против Русије" и приметио да Вашингтон "не може да дозволи Путину да победи, а да Путин не сме себи да допусти да изгуби." Хибридни рат Запада против Русије је "комплексна операција у коју су укључене разне владине структуре у многим земљама", рекао је он и додао да "нема гаранција да ће та стратегија сломити вољу Русије".

Јио је упозорио и да све стране у конфликту "полако улазе у дуги, тамни тунел на чијем се крају не види светло и из ког нема повратка". Он је изнео и предвиђање да ће у Украјини "пре или касније доћи до некаквог примирја и поделе, али без мировног споразума, као што је случај на Корејском полуострву, у Кашмиру и на Кипру".

Пензионисани сингапурски политичар, кога сада међутим многи виде као изгледног кандидата за председника те државе од пет и по милиона становника, устврдио је да су чланице групе "БРИКС" Кина, Индија, Јужна Африка и Бразил одлучне да не буду увучене у тај тунел. Он је, међутим, и рекао да мада Кина не одобрава кршење суверенитета Украјине, она "не жели да Путин изгуби", јер ће се, ако се то деси, "Кина наћи под још већим притиском."

Он је и изнео прогнозу да ће, када је у питању рат у Украјини, временом бити све теже за САД да одрже свој савез чврстим као што је сада, јер заподноевропске државе попут Француске и Немачке "морају да воде рачуна о сопственим интересима и да довека живе заједно са Русијом."

Необично гласна критика Вашингтона

У осврту се на прошлогодишње догађаје, Јио је рекао да Кина пажљиво анализира рат у Украјини у свим његовим аспектима, знајући да би сличан, али већи хибридни рат био покренут против ње ако би покушала да употреби силу против Тајвана.

Он је оценио да је недавни сусрет председника Си Ђинпинга и Џозефа Бајдена на Балију током састанка земаља "Групе 20" зауставио тренд погоршања односа двеју земаља и да је кинески лидер тада подсетио америчког да је Тајван најбитнији међу битним кинеским интересима.

Без длаке на језику, Јио је приметио и да је победа прокинеске партије Куоминтанг на локалним изборима на Тајвану у новембру упркос томе што је тамошња председница Цај Ингвен из Демократске прогресивне странке током предизборне кампање у први план ставила отпор према Кини (Председница Тајвана поднела оставку на функцију шефа партије - да ли слаби антикинеска опција) "морало бити разочарење за антикинеске јастребове у САД".

Говорећи о све снажнијем настојању Вашингтона да Кини ускрати напредне технологије попут вештачке интелигенције или квантних компјутера, он је рекао да "САД види Кину као изазов за своју доминацију у свету и да жели да је успори, или, ако може, повуче надоле." Он је навео и да је, са друге стране, један од разлога зашто кинески председник Си Ђинпинг јача контролу у својој земљи "припрема за могући рат са САД у свим димензијама."

Јио је и врло отворено изнео критику која се често чује у Пекингу и Москви да САД себе виде као изабрану нацију за коју не важе иста правила као за друге и која верује да је позвана да предводи и просветли цео свет. "САД без стида себе описује као посебну нацију, са манифестном судбином," рекао је он и нагласио да су "пуно година доминације учиниле да људи на Западу, а нарочито у САД, буду уверени да су њихове вредности универзалне и да је то само по себи очигледно."

Овде ваља нагласити да је Јио бивши командант сингапурског ратног ваздухопловства, а да је оно у целости заснивано на наоружању, опреми и обуци које пружају САД. Сингапур уопште има изузетно јаке политичке и војне везе са Сједињеним Државама, које се, рецимо, огледају у чињеници да се у том граду на Мореузу Малака налази америчка команда за логистичко снабдевање у западном Пацифику, као и да из њега на патроле по Јужном кинеском мору крећу амерички литорални бродови (пловила смањеног радарског одраза) и извиђачке летелице "Орион П-8", који су конкретна средства којима САД ремете амбиције НР Кине да загосподари тим великим водним пространством.

Такође, само у периоду од 2017. до 2021. године Сингапур је потписао уговоре за куповину америчког наоружања и опреме вредних преко 27 милијарди долара.

Мултиполарни светски поредак је неминовност

За разлику од САД које настоје да очувају своју глобалну хегемонију, односно, униполарни светски поредак, "Кина преферира мултиполарни свет и жели да Русија буде један од тих полова, те је тако и види", устврдио је Јио у свом предавању одржаном 15. децембра у Сингапуру.

Говорећи о спољној политици Пекинга, он је казао и да Кина "подржава аутономију ЕУ, нарочито од САД" и да је зато "за јаку ЕУ и јак евро".

Јио је слушаоцима јасно ставио до знања да раст Кине не значи да ће она сменити САД са положаја светског хегемона, већ да ће се она, чак и када једног дана и номинално постане највећа економија света, залагати за мултиполарност.

Он је и позвао Вашингтон да прихвати мултиполарни светски поредак, јер он може бити добар и за њега и за цео свет и јер САД у њему могу задржати водећу позицију у областима у којима су незамењиве, као што су безбедност или поједине технологије.

"Вашингтон сада види кинеску иницијативу Појас и пут као један аспект кинеског експанзионизма", рекао је Јио и без пардона приметио да ако Сједињене Државе инсистирају да земље укључене у тај кинески мега пројекат изаберу њих или Кину, "могу добити одговор који им се неће свидети". Међутим, ако се Вашингтон уздржи од условљавања, сматра сингапурски политичар, онда ће земље на Путу свиле саме тражити присуство САД пошто им то даје већу преговарачку моћ у односу на Кину.

Осврћући се на предстојеће проширење Шангајске организације за сарадњу и групе БРИКС, које предводе Кина и Русија а за чланство у којима су аплицирале земље попут Ирана, Саудијске Арабије или Турске, он је устврдио да ће "САД морати да прихвате, без обзира да ли им се то допада или не, чињеницу да ће многе земље све више истицати своју аутономију".

Можда посебно болна за уши америчких званичника је Јиова констатација да у односу на Кину, која поседује само једно војно упориште у иностранству намењено за борбу против пирата у Аденском заливу, САД у свету имају преко 800 база, што превише кошта - по њему доминација америчког долара неће моћи да траје довека и када буде почела да еродира амерички народ ће бити присиљен да направи избор између оружја и хлеба.

У склопу своје оштре критике америчке спољне политике, он је изнео мишљење да је "тренутна политика у којој је Русија означена као непријатељ а Кина као дугорочни стратешки компетитор показатељ одлучности САД да очувају своју доминацију у свету уз помоћ западног савеза". Он је изразио сумњу да таква стратегија може да успе чак и на средњи рок, а камоли дугорочно. "Опасност је у томе што ће се САД исцрпети" и у томе што би повратна реакција на притисак који Вашингтон врши на Москву и Пекинг "могла да допринесе јачању подела у самим САД и дестабилизује их."

Зато би Вашингтон, "уместо да тражи доминацију у свему", требало да се сконцентрише на поједине области у којима има највише да пружи и "обнови себе као светионика света тако што ће радити у смеру мултиполарности а не против ње."