Случај Вајеркард: Непостојеће паре и права крађа

Кула од карата је почела да се руши телефонским позивом новинару Фајненшел тајмса, Дену Мекруму. Звао је један инсајдер из света новца Аустралије.

„Реци, да ли те занима пар немачких гангстера?"

Наравно да је то новинара занимало. Тада, 2014. године, он је први пут чуо за немачку фирму Вајеркард. У Немачкој су за њу знали многи, али у то доба нико није веровао у оно што је новинару рекао извор из Аустралије: да са пословним рачунима Вајеркарда нешто није у реду.

Прича о Вајеркарду почиње крајем деведесетих кад многи немачки директори још ништа нису знали о интернет-трговини и дигиталним трансакцијама. Оснивачи, Детлев Хопенрат и Петер Херолд, у томе су видели пословну прилику и у предграђу Минхена је створена фирма за дигиталне финансијске услуге.

Хопенрат је био директор Вајеркарда. Посао није кренуо како су замислили, иако је инвеститор Технологихолдинг уложио пар милиона марака.

Долази лисица у кокошињац

Проблема је било и са техником па је доведен "стручњак", Аустријанац Јан Марсалек. Суђење би требало да покаже шта су биле његове праве намере, тек Марсалек се упустио у корениту промену програма и приличне трошкове - за које није рекао директору Хопенрату.

Већ 2000. је зато директор позвао финансијског стручњака из ревизорске куће КПМГ, а она је у Вајеркард послала Маркуса Брауна. Како се показало, то је било као да су лисицу послали да провери стање кокошињца: Браун је схватио прилику да напуни џепове.

Одмах је заборавио на посао у ревизорској кући и радо је прихватио позицију у Вајеркарду, а Хопенрат се повукао у надзорни одбор. Браун је, заједно с Марсалеком, кренуо у преузимање фирме.

Због све већих финансијских потешкоћа, изгледало је као спас кад је Браун дошао Хопенрату с понудом улагача Паула Бауер-Шлихтегрола да инвестира у Вајеркард. Иако је већ онда било јасно да нешто смрди: Бауер-Шлихтегрол је милионе зарадио на интернету путем сумњивих портала са коцкањем и порно-садржајима.

Онда је обављен последњи потез - погуран је стечај, како би се оснивач компаније истиснуо из ње.

"Немачки одговор на Амазон"

Фирма је након тога незнатно променила име - од 2006. се у оригиналу уместо Wire card писало састављено Wirecard. На челу је био Браун, а улагач Бауер-Шлихтегрол је дошао у надзорни одбор.

Барем на папиру, посао је кренуо одлично: десетине милиона евра промета, излазак на берзу... О Вајеркарду су почели да причају и немачки политичари, и то као о немачком одговору на Амазон или Гугл.

Потом је 2007. основана азијска подружница у Сингапуру и, према пословним књигама, изгледало је да тамо пљушти новац. Вајеркард је у Немачкој догурао до пет хиљада запослених, а директор Браун се одао луксузу: бонуси, виле приватни авион.

Кад је Фајненшел тајмс 2014. објавио први чланак о сумњивим билансима Вајеркарда где се тврдило да су пословни биланси у Сингапуру потпуна фантазија - једини епилог је била тужба против новина.

Вајеркард је три године касније чак ушао у "прву лигу" највећих немачких компанија, индекс ДАX. Канцеларка Ангела Меркел се током пута у Кину 2019. заложила да се Вајеркарду отвори огромно кинеско тржиште.

Да ипак мало погледамо?

Тек када су наводе америчких новина почели да истражују и медији у Немачкој, наложена је озбиљнија провера пословања ове фирме. Тако се разоткрила дивовска превара, а деонице су пале у бездан - са 167 евра пре чланка у Фајненшел тајмсу готово на нулу.

У оптужници коју прати 900 регистратора докумената и материјала, тврди се да близу две милијарде евра на рачунима у Азији није ни постојало. Тај новац је био гарант да Вајеркард нуди онлајн-трансакције и да добија масне инвестиције.

Након банкрота 2020. године, милијарде евра су нестале без трага, бројни приватни улагачи из банке су остали празних руку, а Вајеркарда се коначно дохватило и државно тужилаштво.

 Потерница за Јаном Марсалеком

Резултат је оптужница на 474 странице чије читање почиње овог четвртка (8. децембар) пред судом у Минхену. Одговорни су оптужени за „стварање криминалне групе за превару, проневере, манипулације на тржишту и у пословним књигама..." Прети им дуга робија.

Првооптужени Браун (53) ухапшен је након што је "нестало" неких 1,9 милијарди евра, али се ушло у траг тек делићу тог новца. На оптуженичкој клупи седе и други некадашњи шефови Вајеркарда, али не и Јан Марсалек. Верује се да је он имао везе у службама, па је на време побегао од полиције. Не зна се где је, нагађа се да је у Русији, али тамошњи органи нису одговорили на захтев за изручење.

Бивши директор Браун одбија исказ, те тужилаштво има тежак посао да докаже сва недела. Минхенски суд је већ предвидео рочишта за читаву 2023. годину и почетак 2024.

Јерн Леогранде, један од бивши х запослених у Вајеркарду, у књизи „Bad Company" је описао какав избор има Браун. "Или ће ући у историју као најглупљи председник управе свих времена, признајући да није знао одакле долази више од 75 одсто промета фирме. Или ће признати да је учествовао у превари у режији банде која се скупила у Вајеркарду."