Немачка, силовање на основу архивираног прегледа жртва може да пријави и за десет година

Насиље против жена и девојчица је "најраширенија форма повреде људских права на свету", пише у једном чланку који су Уједињене нације објавиле поводом Дана борбе против насиља над женама који се обележава данас, 25. новембра.

Према наводима УН, више од трећине жена барем једном у животу постају жртве насиља. Тек мање од 40 одсто њих тражи помоћ. Посебно често ћуте жене које су жртве сексуалног насиља.

"Већина случајева се дешава у блиском окружењу жртве", каже Кнут Албрехт, први човек Покрајинског института за судску медицину у Бранденбургу. "Можда је починилац муж, партнер, стриц. Жене хоће да сачувају мир у кући. Уз недело иде и срамота. Има хиљаду разлога што се такве ствари не пријављују."

Албрехт и колеге би да то промене. За жене које не желе или не смеју да пријаве насиље полицији, постоји могућност да сачувају доказе поверљивим прегледом. У питању је пилот-пројекат у покрајини Бранденбург.

ДНК као доказ

Преглед после силовања се обавља тако да се чувају докази – који би били ваљани пред судом – уколико жена касније ипак реши да ствар пријави.

Лекарка документује све врсте повреда. Нападнута жена са лекарком пролази кроз упитник у амбуланти. У кутију са доказима долазе фотографије повреда и доњи веш. Кад заврше посао, лекари доказе шаљу на чување у одељењу судске медицине.

Тако се често долази до трагова ДНК злочинца. Идеја је да се жене прегледају само колико је неопходно и по ономе што саме кажу о неделу. "Ако је у питању био орални однос, онда се не узима узорак из гениталија. Ако је ејакулација уследила по стомаку, онда се брис узима само одатле", прича Албрехт.

Чак и без ејакулације, постоје шансе да на жртви има трагова ДНК коже пениса. Или, уколико је жртва изгребала силоватеља, да су трагови под ноктима.

Стручњаци кажу да је ту важно бити брз, јер се страни ДНК на телу брзо разлаже и нестаје.

"Осим тога, ако је код сексуалног насиља са пенетрацијом дошло до повреда вагине, оне се могу утврдити прегледом", каже једна гинеколошкиња Лаја из Берлина која је замолила да јој не откривамо пуно име. "После пар дана или недеља то је немогуће утврдити јер слузокожа брзо зараста."

Преглед па психолошко саветовање

Након поверљивог прегледа у Бранденбургу докази се чувају десет година. Докази су тако спаковани да би без проблема и годинама касније могли да буду необориви пред судом.

Шеф пројекта Албрехт каже да је, током прегледа, жртва та која одлучује о свему.

"Преглед спроводи школовано особље које поступа врло обазриво", каже он. "Ако се жена либи код узимања неког бриса, онда то не иде и неће се ни радити."

У најмању руку би жене четири до шест седмица после силовања требало да посете гинеколога како би урадиле тестове на трудноћу и заразне болести.

Пилот-пројекат у Бранденбургу предвиђа да узимање доказа буде само први корак. Потом следи подршка женама која подразумева и психолошко саветовање.